Postoje trenuci koji stvarnost dele na Pre i Posle. Dok su atentatori jurišali na redakciju pariskog satiričnog magazina Charlie Hebdo, gde su ubili 12 ljudi, u redakciji Die Zeita se razgovaralo o novom romanu francuskog pisca Michela Houellebecqa, u kome Francuska 2022. dobija muslimanskog predsednika, o učesnicima antimuslimanskih protesta u Nemačkoj Pegida, o iskrivljenoj percepciji islama i islamizma u Evropi i realnoj mogućnosti da se evropske države u tom smislu dalje radikalizuju. Onda je stigla vest o masakru u Parizu. I počelo je ono Posle.
Redakcija Charlie Hebdoa je slična našoj: bruje štampači, urednici grme, čuje se smeh i razmena teških reči. To je svakodnevnica onih čiji je posao izveštavanje o svetskim događajima. Novinari i karikaturisti Charlie Hebdo to čine pomoću satire, svesni da će zbog toga trpeti uvrede, tužbe i pretnje. Uprkos tome oni su radili svoj posao, jer im je bio važan i činio ih srećnima. Naročito zato što je izazivao kontroverze.
Ono što se dogodilo u Parizu nije kontroverza. Bila je to manifestacija pogleda na svet u kome nema mesta za argumente i ideje, satiru i raspravu, koji priznaje samo jednu istinu i svoje istomišljenike. To je negacija našeg najvažnijeg dostignuća – slobode govora.
Ovaj napad ne pogađa samo one koji žive od nezavisnog novinarstva, već sve koji vole evropsku slobodu. U njih spadaju i muslimani: policajac Ahmed Merabet, jedna od jučerašnjih 12 žrtava – bio je musliman. Moramo li to da naglasimo? Da, jer mnogi Evropljani islam doživljavaju kao nasilnu, antidemokratsku veru.
Davno pre napada u Parizu, Marin Le Pen je postala ozbiljna kandidatkinja za predsednicu Francuske. Nedavno je u Nemačkoj došlo do izliva islamofobije na ulice. Sve to uprkos činjenici da su milioni muslimana već generacijama deo Evrope. Oni ovde žive, rade i izlaze na izbore. Oni su građani Evrope.
Ako je verovati anketama, većina građana Nemačke u islamu vidi pretnju. Posle jučerašnjeg napada, potpredsednik Alternative za Nemačku Alexander Gauland pohvalio je Pegidu i izjavio da su njene pristalice na vreme upozoravale na islamski terorizam. Veoma je opasno kada populistička partija posle brutalnog napada na slobodu reči opravdava one koji šire mržnju. Videćemo koliko ljudi će se pojaviti na novim protestima Pegide, zakazanim za ponedeljak.
Mogući su novi teroristički napadi u Evropi. Vlasti nas upozoravaju na povratak radikalizovanih Evropljana iz Islamske države. Strah uliva i mogućnost da će se posle napada u Parizu povećati nepoverenje između muslimana i ostalih građana. To smo već imali. I pre deset godina, posle napada u Madridu i Londonu i ubistva holandskog reditelja Thea van Gogha, u Evropi je rastao strah. Posledica je bio uspon ekstremne desnice, koja je zaoštrila političku klimu, umesto da doprinese smirivanju situacije.
Spirala obostranog nepoverenja uništava našu zajednicu i vodi ka novom nasilju, koje ne mora da bude islamsko. U Nemačkoj su do sada žrtve terorizma bili isključivo muslimani. Setimo se zločina ekstremno-desničarske grupe NSU.
Islam je ovde u Evropi. Neće nestati iako se mnogi tome nadaju. Međutim, on ne sme da izaziva strah niti da bude strano telo. Muslimani i oni koji to nisu snose podjednaku odgovornost za to. Treba postaviti sva pitanja i osvetliti sve strahove. To je sloboda govora.
Treba praviti jasnu razliku između islama i islamizma, između konzervativaca i neonacista. Islam nije neprijatelj. Neprijatelj je terorizam. Ubice iz Pariza žele da nas zavade. Da li smo dovoljno jaki da to sprečimo?
Christian Bangel, Die Zeit, 08.01.2015.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 08.01.2014.
NAŠ TERORIZAM