Da ne bi u naslovu novogodišnjeg teksta Miše Brkića zagonetne reči “Nauk”, verovatno se ne bih rešio da napišem ove redove. Da budem iskren, nisam baš sasvim precizno znao šta ta pomalo arhaična polivalentna reč znači, pa sam pogledao, i evo – kod Vuka: Lehre i Unterricht – učenje, prosvećivanje; u rečniku Matice: savet, lekcija, školovanje… učiti druge. E, to je već dovoljan razlog da se uskopistim – od detinjstva ne volim kad me uče na silu, mučno je kao kad se pije riblji zejtin.

Ne sumnjam da je posredi dobra volja, na žalost kombinovna sa žarkom željom da se na jednom detalju nekako nategne teza kako mi propadamo, jer jedino još kod nas država vlada i upropašćuje sve, a eto, postoje drugi koji znaju kako se radi pametno, uljudno, kapitalistički. Brkićev povod je cirkularno pismo Alitalie poslovnim partnerima o tome da firma od 1. janura počinje da posluje pod imenom Alitalia CAI (Nuova Alitalia), u zajedničkom vlasništvu sa Etihadom koji je uložio 560 miliona evra. Priznajem, ovome nisam uspeo da uđem u trag, ali sam uveren da je slično pismo morala razaslati i kompanija Er Srbija-Etihad juna 2013, jer to nije samo “uljudno” nego elementarno poslovno informisanje.

Moj “vulgarni” ekonomski instinkt goni me da pratim šta se podrazumeva pod Brkićevim “benefitima” u narečenom članku. Probao bih da to katalogizujem:

1. Alitalia će imati koristi od sinergija koje se nude usled integracije sa mrežom Etihada. Ako na internetu postavite pitanje hoće li Er Srbija imati koristi, na engleskom ćete dobiti 85.000 jedinica koje najvećim delom govore o značajnoj koristi za Srbiju. Ako pitanje postavite na srpskom, dobićete 741 odgovor dominatno negativan – Srbija tim sumnjivim poslom gubi!

2. Saopštenje za štampu… je zapravo vrlo značajna informacija u kojoj se javnost obaveštava o dozvoli strateškog partnerstva. Nisam baš načisto šta je tu “značajno”, jer EU može da ospori samo ugovore kojima se pokušava dati više od polovine vlasništva partneru van EU ili ukoliko je ugovor u sukobu sa strateškim ciljevima Unije. Karakteristično je da je Etihad izašao u susret Srbiji prihvatajući učešće od 49 odsto, iako je mogao da traži više, kako joj jednog dana ne bi pravio probleme oko pretenzija za ulazak u EU.

3. …još jedan intrigantan dokument kojim partneri ulažu 1,76 miljardi evra u stvaranje kompanije koja će biti konkurentna, održiva i profitabilna od 2017. godine. Iz Er Srbije stižu podjednako (ne)uverljive informacije da će već 2014. godinu završiti sa profitom!

4. Stari akcionari Alitalie (zapravo CAI – Compagnia Aerea Italiana)… su u obavezi da ulože 300 miliona evra… pa se navodi i da Poste Italiane ulažu 75 miliona. Te pare su predmet tužbe sudu EU zato što je pošta u stopostotnom vlasništvu države i njeno investiranje je providan pokušaj da se zaobiđe zabrana spasavanja industrijskih bogalja državnim parama. Taj deo zahteva malo dužu priču za one koji naivno ili namerno veruju da u kapitalizmu sve funkcioniše kako bi se njima svidelo. Postoji jedno tumačenje kompleksnog pojma sumatraizma u literaturi, kao projektovanja lepih želja na nepoznate i daleke imaginacije (Crnjanski, Sumatra, 1920).

Još početkom prošle decenije Alitalia je posrnula pod brdom gubitaka, neefikasnog poslovanja i ubitačne konkurencije. Trebalo je da dođe levičarska “rasipnička” vlada Romana Prodija (desnica je kao uvek domaćinskija), pa da 2006. godine pokrene ozbiljan postupak za pripremu privatizacije, o kojoj se do tada samo pričalo. Nije se preduzimalo ništa, jer je bilo profitabilnije preko Alitalije cediti državnu kasu. Bez te koruptivne sprege, mnogi kapitalistički giganti doživeli bi sudbinu socijalističkih pandana. Ponuđeno je 39 odsto vlasništva Air France/KLM interesentu. Država je prethodno sanirala gubitke i tako na prodaju nudila relativno zdravo preduzeće. Nastala je neviđena nacionalno-politička kampanja protiv mondijalističke levice koja “davi nacionalni ponos”. Kampanju nisu vodili neki uspaljenci nego veliki italijanski kapital predvođen Berluskonijem i njegovom moćnom partijom Forza Italia. Prodaja je odložena.

Dolaze izbori, spasilac nacionalnog ponosa Berluskoni pobeđuje i poništava ugovor o prodaji. Poseže za klasičnim italijanskim kapitalističkim modelom privatizacije. Alitaliju deli na “good” i “bad” kompaniju. Profitabilni deo prodaje privatnom kapitalu za 700 miliona evra (nikada nije uplaćeno više od 300 miliona). Ti “spasioci” su oni koji sada treba da uplate novih 300 miliona (da bi i Etihad ušao u dokapitalizaciju), jer je raniji neplaćeni deo od 400 miliona otpisan zajedno sa kompanijom koja je prestala da postoji. Na blagajnu države koju je vodio nesumnjivo briljantni varalica i bogataš Berluskoni, svalio se teret od 1,7 milijardi gubitaka i 7.000 zaposlenih sa kojima niko nije znao šta će. Privatna CAI (Nova Alitalia) počela je da “cveta”. Ružičaste informacije sustižu jedna drugu i onda odjednom puca bruka – akumulirani novi gubitak iznosi 500 miliona evra!

Da ne budem ja ciničan, evo šta je Wall Street Journal tim povodom napisao: “Alitalia je najeklatantniji primer kraha industrijske politike i kada ova nije u državnim rukama”. Financial Times se posipa pepelom zato što je hvalio privatizaciju državnog bogalja, verujući da to po sebi donosi uspeh. I pokušava da se vadi ružnom poentom: “Italijanska posla”. Računa se da je Alitalia progutala 4,5 milijardi evra prispelih od tzv. “poreskih obveznika”, kojima još pada na teret da izdržavaju 8.354 onih koji su beneficirano dobili naknadu za nezaposlene na tri godine! Samo veliki kapital i velika vlast mogu da izdejstvuju takav tretman u jeku krize.

5. …i naučimo kako se ovakve stvari profesionalno i bez mešanja politike rade u ozbiljnim državama. Ima nesumljivo država gde se zaista profesionalno radi, a ima i novinara koji tako rade. Nema nikakvih skrivenih dilova i polutajnih dogovora. Ako se time insinuira odsustvo transparentnosti pri sklapanju posla Srbije sa Etihadom, onda valja reći da se na adresama: Serbia Etihad: Transaction Framework Agreement, pa zatim detaljnije na: Investment Agreement, pa Amendement – može naći gotovo sve što postoji i u pismu Alitalie. Funding Schedule je tabelarni pregled svake finansijske stavke u poslednji dolar. Kompanije se ipak, pa ni srpske, ne prodaju na Kalenića guvnu. Svaka uza sebe ima pravne, finansijske i druge stručne konsultante, iako je osnovna šema ugovora uglavnom standardna. Razlike su u onim fabuloznim zapetama, koje kad nisu na mestu po gramatici, jesu po volji i interesu veštijeg pregovarača.

Ko me zna, uveren sam da neće ni pomisliti da sam počeo da radim za Er Srbiju, Etihad i premijera Vučića. Ko me ne zna, od volje mu da misli kako hoće. Namera mi nije bila da se svađam, jer bih bio neumereniji, nego samo da iznesem činjenice (javne te dostupne svima) kako se prednost privatnog nad javnim, inostranog nad domaćim, pametnog nad glupim… može dokazivati relevantnim podacima, a ne “kreativnim” tumačenjem jednog jedinog izvora i sa jednim jedinim ciljem.

Etihad i druge emiratske i saudijske kompanije osvajaju svetsko vazduhoplovno tržište tako što kupuju kompanije ne da bi ih altruistički spasavale, nego da bi preko njih što jeftinije i bez administrativnih prepreka dobile što veći udeo na tržištu, broj linija, distributivnih centara i pristupa na sve kontinente. Koji im je krajnji cilj, ne bih znao. Sumnjam u mogućnost da to rade samo zato što ne znaju šta će sa novcem. Kao i ogromna većina onih koji sklapaju ugovore, i oni se trude da ih učine što korisnijim za sebe. Ako im se pruži prilika, što je u poslovnom svetu norma, a u intelektualnom amoralnost, oni će nasamariti partnera. Za to postoji ona lepa lalinska izreka: “Za čega su ovce, no da se šišaju”.

Peščanik.net, 03.01.2015.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Krik

Mijat Lakićević – Vučićevo čedo

Miša Brkić – Nauk… još jednom

Miša Brkić – Nauk: Alitalia, Etihad i mi…


The following two tabs change content below.
Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)