Nisam bio zadovoljan kada sam pročitao tekst Stevana Filipovića Nevernica. Bila je to situacija u kojoj je nezadovoljstvo bilo više izazvano tonom teksta, dok je postojala pretežna saglasnost oko sadržaja, svojstvena valjda svim principijelnim i radikalnijim ateistima. Dosta protivrečno osećanje. Moja kritika se prevashodno zasniva na stavu da nije ispravno sa takvom oštrinom pisati o islamu u zemlji sa nasleđem (naročito nedavnim) kakvo u odnosu prema muslimanima ima Srbija. Bilo je kod mene neke neme osude, budući da sam uveren da su forme izražavanja mišljenja o društveno-osetljivim temama, čak i kada se ovih samo posredno mogu doticati, umnogome određene društvenim kontekstom i da se mnoge gorke reči često moraju progutati i mnoge oštre misli zapisati tako da ne dozvole sumnju u osnovnu ideju autora, kao ni mogućnost njihove rđave upotrebe.
A onda sam pročitao tekst Rastislava Dinića, u kojem autor kritikuje Filipovićeve stavove iznete u tekstu Nevernica. Ta dva teksta podstakla su me na neka razmišljanja koja sada delim sa čitaocima Peščanikovog sajta, nastupajući sa protivrečne pozicije na koju sam ukazao na početku ovog teksta. Deo te protivrečnosti je i moje razumevanje za Dinićevu motivaciju, sa jedne, kao i moje pretežno slaganje sa sadržajem i idejom Filipovićevog teksta, sa druge strane, na šta sam već ukazao. Naime, kao za ateistu koji nema potrebu da bude intelektualno tolerantan prema religijama (iako, razume se, moram biti tolerantan prema vernicima), za mene su Filipovićevi stavovi o religiji, pa i islamu kao jednoj od religija, najvećim delom – prihvatljivi. Kao za građanina Srbije, sada i ovde, oni su izrečeni tonom koji je preoštar i galvanizujući, zbog konteksta koji držim da je čitaocima poznat. Kako postupiti u situaciji kada su podjednako važni i sadržaj i forma, ali među njima postoji, po mom viđenju stvari, očigledan nesklad?
U ponovnom, pažljivijem čitanju Filipovićevog teksta, video sam da autor u uvodnom pasusu kaže: „Kod Kondela imamo čikicu bez brade koji, uz osmeh i sjajan britanski akcenat, šalje cinične poruke koje ismevaju zatucanost i fanatizam svih boja, nacionalizam, itd. No, glavni fokus mu je uvek bio na kritici religije, što je mi je bio dodatni razlog da zavolim čovekov one-man show. (Podv. S. M.)“ Zaista, ne može biti jasnije. Reč je o religiji, i to religiji kao pogledu na svet uopšte, a ne o jednoj konkretnoj religiji. Zatim, u drugom pasusu stoji: „Pet je svoju srdžbu prema licemerju, lažima, zastrašivanju, mržnji i nasilju koje šire i kojima se služe mainstream religije (podvukao S. M.) usmerio prema njihovom danas najagresivnijem predstavniku – islamu.“ Ponovo, teško da može biti jasnije. Iako je ove opšte ateističke stavove, koji se mestimično javljaju i u drugim delovima teksta, možda trebalo učiniti vidljivijima i posvetiti im više pažnje, mora se priznati da su kristalno jasni i ukazuju na autora koji kao ateista pre svega kritikuje religijski pogled na svet kao takav. Kako je ta šira poenta koja se može lako pročitati iz Filipovićevog teksta, promakla Diniću i zašto se nije osvrnuo na to, makar i polemički, umesto da učitava nepostojeće poruke u Filipovićeve filmove i tekst kojima se bavio? Ili mu nije promakla, već ju je smatrao efemernom?
Ipak, apostrofiranje islama izazvalo je kod mene, upravo zbog ovdašnjeg konteksta, i prve znake uzdržanosti. Pitanja koja su mi se nametala bila su: Da li ima potrebe uopšte posebno naglašavati agresivnost islama? Zašto insistirati na tome da je islam najagresivniji oblik religijskog ponašanja danas? Ali, reč je pala. Naime, i sam mislim da je u pogledu stvarne snage da religioznim fanatizmom uzburka svet, islam danas religija sa najvećim potencijalom: ljudskim, ekonomskim, socijalnim itd. Razlozi za to su brojni, ali svakako nisu samo posledica neke inherentne karakteristike islama, već i mnogih drugih faktora (socijalne strukture islamskih zemalja, nivoa obrazovanja, upliva vere u državne poslove i sl.) Ukoliko bi upliv drugih religija u državne poslove ili na društvo bio takav u drugim delovima sveta (a religija često pokazuje takve tendencije) islam se, verovatno, ne bi posebno izdvajao. Zbog toga je ukazivanje na realne opasnosti verskog fundamentalizma, ali i religije uopšte (u ovom slučaju islama sa svim derivatima i varijacijama), dovoljna informacija, a insistiranje na tome da je islam baš najagresivnija religija danas – nije neophodno. Sa druge strane, primera radi, strah stanovnika bilo koje od svetskih metropola od iznenadnih napada islamskih terorista zaista nije iracionalan. Primeri aktivnosti raznih islamističkih organizacija sa brojnim smrtnim ishodima surova su statistika, koja je izvan razložne sumnje. Ti napadi su i uzrok ali i katalizator kako opravdanog straha tako i, nažalost – islamofobije.
Tu je jedna tačka razlaza sa Filipovićem koji, po mom uverenju neopravdano, negira postojanje islamofobije, pripisujući pojam levim i liberalnim (kvazi)intelektualcima. Ovo je važna tačka razlaza i, kako slutim, nije samo terminološka, već je pojmovna. Fobija je iracionalan strah, pa i u kolokvijalnoj upotrebi te reči podrazumeva određeni nivo iracionalnosti; strah veći od razložnog ili potpuno neopravdan strah koji prati i mržnja, spremnost da se sa objektom fobije ponekad i vrlo brutalno obračuna. Ukratko, kada na primer pravoslavni ili katolički pop ili jevrejski rabin tvrde da je islam zlo i najveći neprijatelj, i sa nipodaštavanjem gledaju na islamski svet i svoje sugrađane muslimane, ili kada ih na bilo koji način diskriminišu sa stanovišta da je jedina prava religija njihovo pravoslavlje, katoličanstvo ili judaizam, onda je to upravo islamofobija, odnosno jedan njen oblik. Proistekla iz religioznih motiva, ona može imati veoma dramatične političke konsekvence. Ne bih je proglašavao nepostojećom pojavom i pojmom, već realnim oblikom jedne društvene i političke patologije. Ona je svakako varijacija na fašističke teme, ali je i jedna specifična pojava, vrlo učestao oblik diskriminatorskih stanovišta i praksi – sasvim iracionalna netrpeljivost prema islamu i muslimanima. Dakle baš tako – prema islamu i muslimanima.
Jedno od logički najspornijih mesta u Dinićevom tekstu-kritici jeste stav koji on navodi, citirajuí Rutvenovo viđenje o promenama u „razvijenijim muslimanskim državama“ (a šta je sa nerazvijenijim?), a koje se odnose na transformacije u pogledu rodnih uloga i sl. Dakle, stanje u islamskim zemljama se popravlja i to tako što, de facto, one postaju manje islamske, odnosno manje pod uticajem verskih dogmi. Nije li to indirektno priznanje da tamo stvari naprosto ne stoje dobre i to upravo zbog religije koja u njima dominira i koja u svojoj osnovi ima ambiciju da instrumentalizuje državu? Kada se nekakve promene unutar verskih dogmi i dešavaju, one su uglavnom, kako bi rekao Hans Ulrih Veler – defanzivne: „Promenimo sve što moramo, kako bismo sačuvali nepromenjenim sve što možemo“. Tako je, uostalom, i sa svim ili bar većinom drugih religija i verskih učenja i islam tu svakako nije izuzetak.
Svojevrsni vrhunac Dinićevog teksta sadržan je u široj oceni Filipovićevog rada koju Dinić daje na kraju svog članka. Naime, u svojoj kritici Filipovićevih stavova, njegovog rediteljskog i publicističkog opusa, Dinić je došao o zaključaka koji Filipovića opredeljuju kao u najmanju ruku nesvesnog islamofoba (na način na koji Dinić tumači taj pojam), koji je usled odrastanja u netolerantnoj i fobičnoj sredini, podlegao nekim rđavim uticajima i usled manjka obrazovanja nastavio sa diseminacijom otrovnog narativa o islamu. Ali, dobronamerno poručuje Dinić, nade ima, i uz malo (ili nešto više) obrazovanja, Filipović će početi da na stvar gleda ispravno. Valjda kao Dinić. U ovom Dinićevom zaključku ima puno pretencioznosti, ali pre svega on nije pravedan prema Filipovićevom radu. Pažljivi posmatrač kakav je Dinić mogao je da se seti, na primer, groteskne figure pravoslavnog popa u filmuŠišanje i da barem malo dovede u sumnju svoju tvrdnju da je Filipović nesvesno pod dejstvom ideoloških droga devedesetih ili antiislamskih narativa u srpskoj kultuti uopšte. Islamofob se može biti sa stanovišta neke druge religije ili ako je iracionalno osećanje mržnje usmereno samo prema islamu i prema muslimanima, dok se druge religije ne uzimaju u obzir ili se čak prema njima pokazuje poštovanje, što Filipović ne čini ni jednom rečju. Ali ako je kritika islama deo pogleda na svet jednog ateiste, ona se još uvek ne može smatrati islamofobijom, ni svesnom ni nesvesnom, kako to imputira Dinić, na osnovu tendencioznog čitanja Filipovićevog teksta i veoma proizvoljnog tumačenja „skrivene poruke“ lika Šejtanovog ratnika iz istoimenog filma. Apostrofiranje islama kao najagresivnije religijske grupacije danas, što Filipović smatra da je tačno, Dinić je iskoristio za ovu nepotrebnu kvalifikaciju. Linija razgraničenja je možda ovde tanka, ali je dovoljno jasna i sadržana je u Filipovićevoj kritici svih religija, kao i u odsustvu bilo kakvog negativnog stava prema muslimanima uopšte.Verskim rečnikom govoreći, Filipović „mrzi greh, a ne grešnika“.
Ova kratka polemika, po mom uverenju, otvorila je pregršt načelnih ali i konkretnih pitanja. Posebno bih naglasio da je za mene upitna upotreba pozicije sa koje nastupa Filipović: to je pozicija koja je stečena prepoznatljivim javnim delovanjem, nesumnjivo usmerenim protiv nacionalizma, rasizma i netolerancije, ali koja samim tim, po mom uverenju, ne podrazumeva i pravo na takvu oštrinu u pogledu načina na koji ukazuje i na „loše prakse“ onih „preko plota“, naročito kada su ti „preko plota“, između ostalog, i manjinska zajednica protiv koje se u prethodnoj deceniji ratovalo i koja je bila izložena različitim diskriminacijama. U tom smislu, Dinićeva motivacija za mene je donekle shvatljiva. Ali, sa druge strane, iako nije bezuslovna legitimacija za takav „popu – pop, a bobu – bob“ način javnog nastupa, Filipovićev „minuli rad“ nije ni bez značaja, niti je ovaj Filipovićev tekst izvan konteksta čitavog njegovog javnog delovanja, na koji je Dinić nekim domišljanjima i konstrukcijama stavio jednu opasnu stigmu, što je i glavni povod da se oglasim na vašem sajtu u vezi sa ovom temom. Na to me obavezuje i lični ateistički stav, ali i lično poznanstvo sa Stevanom Filipovićem. Iako verujem da se ničim ne može dobiti univerzalni carte blanche za uzdignutost iznad osetljivih društvenih konteksta i iako ostaje moja kritika oštrog tona Filipovićevog teksta, mnogo je veća pogreška napasti nekoga argumentima koji predstavljaju vrlo zlonamerno tumačenje, koje je zapravo utiskivanje opasnog žiga na rad i, u krajnjem ishodu – na ličnost Stevana Filipovića.
Filipovićev tekst ni film nisu ni nesvesna ni svesna islamofobija, kako to tvrdi Dinić. Sa druge strane, tekst može, u određenom tumačenju i u određenom kontekstu da bude vetar u jedra tom osećanju. Zato ne delim Filipovićevu oštrinu niti njegovo osporavanje pojma islamofobija. Ali sam još više protiv Dinićevog pomalo žandarmskog metoda „lova na veštice“ („jera ima sana svakojaka!“), koji se vrši po cenu elementarne korektnosti u tumačenju nečijeg rada, ma koliko kritika naizgled bila blaga, pa čak i propraćena dobronamernom sugestijom (preporuka za više obrazovanja) i porukom da kritikovani u biti nije baš izgubljen slučaj. Koristeći dva izvora (Filipovićev film i tekst), a zanemarujući ono što je Filipović govorio i pisao od početaka svog javnog angažmana, Rastislav Dinić mu je učinio nepravdu, na koju sam osetio potrebu da reagujem ovim tekstom.
P.S.
Pročitavši i Filipovićev odgovor Religiofob sam, tim se dičim, verujem da je i čitaocima štošta postalo jasnije. Ali svoju tvrdnju da Filipović nije islamofob (iako naizgled kontradiktornu sa jednim delom teksta koji je napisao sam Filipović) neću revidirati jer je jasno da pojam upotrebljavamo u različitim kontekstima i sa različitim značenjima.
Autor je istoričar iz Beograda.
Peščanik.net, 26.08.2011.
NAŠ TERORIZAM- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Anka Parlamentarka - 25/03/2024
- Poslednji jugoslovenski ustav – velika povelja antropološkog optimizma - 22/02/2024
- Sutjeska – iz zemljopisa u istoriju - 16/06/2023
