“Ove godine se navršava sto godina od kada su tekstilne radnice, njih oko 15.000, marširale Čikagom i tražile bolje uslove za rad, kraće radno vreme i veće nadnice. Punih je 98 godina od kada je socijalistkinja i feministkinja Klara Cetkin na II internacionali predložila da se 8. mart obeležava kao dan žena, u znak sećanja na marš čikaških radnica. Požar u njujorškoj fabrici koji je odneo 140 života žena koje su tražile svoja prava, dodatno je učvrstio feministkinje u uverenju da je važno obeležavati dan žena, pri tome čuvajući njegov revolucionarni, emancipatorski karakter”.
Ovo je uvodni pasus proglasa Žena u crnom sa pridruženim ženskim i feminističkim organizacijama za obeležavanje stogodišnjice 8. marta, Dana žena. Na Trgu Republike, u podne.
E, nema ništa od toga na Trgu Republike, Trgu slobode, na Pozorišnom trgu, oko Konja, ispred Pozorišta, nema od toga ništa u javnom prostoru, a još manje u određenom javnom prostoru, na mestu gde su ljudi ove zemlje izražavali svoja uverenja, bunili se. To je suština, nema izražavanja mišljenja, nema protesta, nema pobune. I to na mestu koje je toponim javnoga govora, javnog iskazivanja, javnog gesta.
To veče Osmoga marta ima da vas eutanazira umilni, sentimentalni pevač Željko Samardžić, nedužni, u zatvorenom prostoru, uz cvetiće i balončiće. Finije gospe imaju se okupiti u Beogradskoj filharmoniji, da se zna šta je nivo. Zatim bi se mogla upriličiti javna rasprava o kiču u kulturi, između onih sa Željkovog koncerta i onih sa koncerta u Filharmoniji. Nikako sa Ženama u crnom.
Dajte još jednom da izbacimo Kseniju Atanasijević sa Univerziteta.
Dajte da još jednom pregledamo Isidoru Sekulić, da proverimo da li je bila uistinu udata, ili nevina.
Dajte da ismejemo Anicu Savić Rebac, bila je čudo, radom, životom i smrću.
Uradimo to demokratski, sa konsenzusom, mirno, stabilno, bratski. I neka svako “odradi svoj posao”. To “odrađivanje svog posla” sve više mi liči na “Ja sam samo izvršavao naređenja.”
Pa ma koliko se šaltovala na konstruktivizam i pozitivizam, i na to šta se uopšte može učiniti, ne mogu se oteti od odvratnosti utiska jedne takve zabrane, kao što je zabrana ženama i Ženama u crnom da posle svih ovih godina stajanja na Trgu protiv rata i protiv zločina i u ime solidarnosti sa “drugima”, baš ovoga puta to ne može, zato što “svako radi svoj posao”, pa je MUP, na čijem je čelu žena, zabranio skup.
“Može doći do ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, bezbednosti ljudi i imovine”. Ugrožavanja zdravlja. Bezbednosti ljudi i imovine. Posle svih godina ugrožavanja zdravlja i bezbednosti ljudi i imovine.
Bljak, kažu deca.
Licemerstvo, ime ti je osrednjost, malograđanština, depolitizovanost, beslovesnost, nekapacitiranost, glupost, fašizam anestezirane demokratije, koja će “jednakost zameniti jednoličnošću” (From) i koja će potapšati po glavi svaku budalu koja nema i neće bilo šta da misli, i udariti nogom u stomak svaku i svakog ko je svoj i svedok beščašća.
Udri i Klaru Cetkin, možda ona predstavlja uspomenu na ono što se moglo biti, nekakvim socijaldemokratom, pa onda radikali ne bi imali ovoliko i toliko. I pre nego što se u bilo kom pravcu pokrenemo, daj izjasnite se, kažite, da li mi to u Evropu ulazimo sa Kosovom, ili bez Kosova. Kažite nam konačno rešenje.
Izvesno, sigurno, pa da polegamo i mirno spavamo posle “odrađenog posla”, nemislećeg posla, nepromišljajućeg posla. Konačno rešenje, zagarantovano, definisano i definitivno, smrtno.
Dotle, nema Stajanja na Trgu, ni koraka, ni iskoraka.
Ni daška talenta, kreativnosti, i “ne daj bože” kakvoga skandala, umetničkog ili političkog. Najgore je ako to dvoje idu zajedno.
Dotle nek nam za Osmi mart peva Željko Samardžić. Uostalom, neka tako bude svaki dan. Sve ostalo je ugrožavanje zdravlja. Bezbednosti ljudi i imovine.
Živeo Osmi mart! Živele Žene u crnom!
Danas, 12.03.2008.
Peščanik.net, 11.03.2008.
FEMINIZAM
