Izbeglički dizajn, Tammam Azzam
Izbeglički dizajn, Tammam Azzam

Ima nečeg lažnog u svečanim izjavama da smo svi u ratu protiv Islamske države – sve svetske supersile protiv jedne klero-militantne bande koja kontroliše deo neke pustinje. Ne kažem da Isis ne treba uništiti, i to bezuslovno, bez ikakvog “ali”. Tu se jedino “ali” odnosi na nužnost da se STVARNO posvetimo uništavanju Isisa, a ne patetičnim izjavama i pozivima na solidarnost svih “civilizovanih” snaga protiv demonskog fundamentalističkog neprijatelja.

Treba preskočiti uobičajenu litaniju levih liberala: “Protiv terorizma se ne može boriti terorom, nasilje rađa veće nasilje”. Vreme je za neprijatna pitanja: kako je moguće da Islamska država opstaje? Kao što svi znamo, uprkos zvaničnim osudama i odbacivanju sa svih strana, postoje snage i države koje je prećutno tolerišu i pružaju joj pomoć. Na primer, dok se u ratom razdiranoj Siriji vode žestoki sukobi između ruske vojske i terorista Islamske države, mnogi povređeni borci Isisa prelaze na tursku teritoriju i završavaju u turskim vojnim bolnicama.

Kao što je nedavno rekao David Graeber, da je Turska uvela potpunu blokadu teritorija Isisa, poput one u delovima Sirije koje drže Kurdi, a pogotovo da je prema Kurdistanskoj radničkoj partiji (PKK) i kurdskim vojnim snagama (YPG) pokazala isti “dobroćudni nemar” kao prema Islamskoj državi, ova bi se odavno srušila i možda ne bi bilo pariskih napada. Umesto toga, Turska ne samo da je diskretno pomagala Isis zbrinjavajući njegove ranjene vojnike i omogućujući izvoz nafte sa njegovih teritorija, već je i žestoko napala kurdske snage, JEDINE lokalne snage koje se ozbiljno bore protiv Isisa. Turska je oborila i ruski borbeni avion koji je napadao položaje Isisa u Siriji. Slične stvari se događaju i u Saudijskoj Arabiji, ključnoj saveznici SAD-a u regionu (kojoj odgovara rat Isisa protiv šiita), a čak je i Izrael sumnjivo rezervisan u osudi Isisa gubeći se u oportunističkim kalkulacijama o Isisu koji se bori protiv pro-iranskih šiitskih snaga, koje Izrael smatra svojim glavnim neprijateljem.

Dogovor između EU i Turske objavljen krajem novembra, da će Turska ograničiti priliv izbeglica u Evropu u zamenu za veliku finansijsku pomoć (za početak tri milijarde evra) besramno je odvratan čin, prava etičko-politička katastrofa. Da li “rat protiv terorizma” treba voditi prihvatanjem turske ucene i nagrađivanjem jednog od glavnih krivaca za uspon Isisa u Siriji? Oportunističko-pragmatično opravdanje tog sporazuma je jasno (podmićivanje Turske kao najbrži način da se zaustavi priliv izbeglica u Evropu), ali će njegove dugoročne posledice biti pogubne.

Iz pozadine ove igre interesa, do nas dopire poruka da “totalni rat” protiv Isisa nije ozbiljan – akteri koji ga tobože vode nisu posvećeni tome. Sve je izvesnije da ovde nije reč o sukobu civilizacija (hrišćanski zapad protiv radikalizovanog islama), već o sukobima unutar svake od ove dve strane: na hrišćanskoj je to sukob između Amerike i Rusije, a na muslimanskoj sunita i šiita. Obe strane se pretvaraju da ratuju protiv Isisa, ali čudovišnost Islamske države je samo paravan iza kojeg pljušte udarci namenjeni pravom neprijatelju.

New Statesman, 09.12.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 13.12.2015.

NAŠ TERORIZAM