Preuranjena obdukcija Haškog tribunala

Da li je Haški tribunal doprineo pomirenju između naroda bivše Jugoslavije? O ovom pitanju svako u bivšoj Jugoslaviji ima svoje mišljenje. Uključujući, naravno, i premijera Aleksandra Vučića, koji je u nedavnoj emisiji na TV B92 (gostujući zajedno sa Natašom Kandić i Dejanom Anastasijevićem) izjavio da „Haški tribunal nije doprineo suštinskom pomirenju na ovim prostorima“. Možda je Vučić i u pravu – ali da bi na to pitanje mogli da malo temeljnije odgovorimo, prvo treba da imamo neku predstavu o tome kako bi jedan krivični sud i inače mogao da doprinese suštinskom pomirenju. Šta to zapravo uopšte znači?

Ako odemo na sajt Haškog tribunala, videćemo jedan zanimljiv odeljak o glavnim dostignućima ovoga suda. Prvo među tim dostignućima je kažnjavanje vojnih i političkih lidera i pružanje pravde žrtvama. Mada je ta pravda nesumnjivo bila nesavršena, takođe je jasno da nijedan visoko rangiran zvaničnik ne bi bio kažnjen da nije bilo Tribunala, niti bi bilo krivičnog gonjenja njihovih podređenih na lokalnom nivou. To je (barem za mene) sasvim dobar i dovoljan razlog za postojanje ovog suda. Ali, vratimo se pomirenju. Sajt Tribunala kaže kako su njegove presude doprinele stvaranju istorijskih zapisa o događajima, borbi protiv negiranja zločina i sprečavanju pokušaja revizionizma, te stvorile temelje za buduće inicijative o tranzicionoj pravdi na području bivše Jugoslavije. Štaviše, „ključne činjenice o zločinima, koje su nekada bile predmet spora, [Tribunal] je utvrdio izvan razumne sumnje… Utvrđivanje činjenica o zločinima počinjenim u bivšoj Jugoslaviji od ključnog je značaja za borbu protiv negiranja zločina i za sprečavanje pokušaja revizionizma. Zahvaljujući iscrpnim opisima zločina i sudjelovanja osuđenih osoba u tim zločinima u presudama [Tribunala], niko ne može osporiti užase koji su se odigrali u Bratuncu, Brčkom, Čelebićima, Dubrovniku, Foči, Prijedoru, Sarajevu, Srebrenici i Zvorniku, da navedemo samo neke od lokacija“ (kurziv moj).

Kako bi to, dakle, Tribunal doprineo eventualnom pomirenju? Tako što bi činjenice koje on utvrdi, a koje su nekada bile sporne, različite etničke zajednice u bivšoj Jugoslaviji prihvatile kao tačne, a potom prihvatile i širu društvenu odgovornost za zločine koji su u njihovo ime vršeni. Ali od takvog pomirenja, barem ove 2016. godine, nema ni traga. Ne samo da „niko ne može osporiti užase“ počinjene u jugoslovenskim sukobima, već su ti užasi svakodnevno osporavani. Negiranje i revizionizam zločina normalni su deo javnog diskursa u svim zemljama naslednicama bivše Jugoslavije.

To možemo videti ne samo iz povampirenja ustaške ikonografije u Hrvatskoj, ili otvorenog ismevanja presuda Haškog tribunala poput onog na nedavnoj tribini na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, već i iz rigoroznih empirijskih istraživanja. Tu govorim pre svega o istraživanjima javnog mnjenja koje su u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni sproveli Beogradski centar za ljudska prava, OEBS i Ipsos Strategic Marketing (detaljne tabele su dostupne ovde) i sličnim istraživanjima koje je na Kosovu sproveo UNDP (vidi ovde). Poslednja istraživanja rađena su 2011. i 2012, ali vrlo verovatno oslikavaju i trenutnu realnost.

Istraživanja demonstriraju punu snagu revizionizma u bivšoj Jugoslaviji. Tako, na primer, dvadeset godina i više presuda kasnije, samo jedna petina bosanskih Srba veruje da se bilo kakav zločin (a kamoli genocid) desio u Srebrenici, dok dve petine kaže da za taj zločin nikada nisu čuli. Brojke prihvatanja drugih ozbiljnih zločina, poput logora u okolini Prijedora, su jednocifrene. Istraživanja pokazuju i direktan odnos između etničke pripadnosti ispitanika, njihovog uverenja da Tribunal nije naklonjen prema pripadnicima njihove grupe, i njihovog nepoverenja u Tribunal i njegove nalaze, koje raste utoliko više ukoliko Tribunal osporava dominatne unutrašnje narative u okviru te grupe. Drugim rečima, što više Tribunal utvrđuje da su sa srpske (hrvatske) strane sukoba činjeni sistematski zločini, to su Srbi (Hrvati) manje skloni da mu veruju.

Nalazi istraživanja

Ovako, na primer, izgledaju podeljene etničke realnosti u današnjoj Bosni (nalazi iz bošnjačko-hrvatske Federacije su gore, a Republike Srpske dole u svakom redu grafikona) – radi se o najozbiljnijim zločinima tokom bosanskog rata, koji su svi bili predmet presuda Haškog tribunala. Primetite posebno kako u atmosferi kolektivne amnezije u Republici Srpskoj više ljudi u Federaciji zna za zločine nad Srbima nego u samoj Republici Srpskoj:

Ovako izgledaju stavovi u Srbiji (na osnovu njene celokupne multietničke populacije) prema Srebrenici. Rezultati istraživanja konzistentni su tokom vremena i uočljiv je blag pogoršavajući trend; vrhunac prihvatanja Srebrenice 2005. i 2006. godine verovatno se može objasniti uticajem objavljivanja snimka egzekucije srebreničkih mladića od strane Škorpiona, u junu 2005. tokom suđenja Slobodanu Miloševiću:

Sledi grafikon po kome samo 10% etničkih Srba u Srbiji prihvata činjenice o Srebrenici onako kako ih je utvrdio Haški tribunal, tj. da je preko 7.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka ubijeno tokom nekoliko dana u julu 1995. Ostatak stanovništva ili zaista ne zna za događaj ili upražnjava neki oblik negacionizma:

Ovo su rezultati istraživanja u Hrvatskoj i Srbiji u pogledu zločina tokom sukoba u Hrvatskoj, koji kao slike u ogledalu ponovo pokazuju podeljene etničke stvarnosti. Posebnu pažnju treba obratiti na brojke o zločinima u Vukovaru i tokom operacije Oluja – tako tri četvrtine srpskih ispitanika veruje u zločine tokom Oluje, dok tri četvrtine hrvatskih ispitanika te zločine negira (a za Vukovar je obrnuto):

Konačno, rezultati u pogledu zločina na Kosovu jednako su podeljeni. Dok skoro 80% ispitanika u Srbiji veruje da su albanski separatisti vršili zločine nad Srbima, samo 16,7% veruje da su srpske snage vršile zločine nad Albancima i pre početka NATO bombardovanja. S druge strane, više od 70% kosovskih Albanaca smatra da pripadnici njihove etničke grupe nisu činili ratne zločine.

Paralelne stvarnosti

Slika koja proizlazi iz ovih istraživanja je blago rečeno depresivna: ne samo da je negacija zločina raširena u bivšoj Jugoslaviji; ona je potpuno normalna. Tu se ne radi o reviziji, već o mejnstrimu. Podaci koje imamo u skladu su sa dve različite hipoteze u pogledu uticaja Haškog tribunala na stavove ispitanika: da, situacija je loša ali ona bi bila gora da Tribunala nije bilo; ili, situacija je loša, ali ju je Tribunal učinio još gorom nego što bi ona inače bila. Onih 10% srpskih ispitanika koji veruju u činjenice o Srebrenici onako kako ih je Tribunal utvrdio bi jednako mogli da budu 5% ili 15% da Tribunala nikada nije bilo. Ali to nas samo vodi ka trećoj mogućnosti: kakav god je uticaj Tribunal imao, on je bio relativno mali. Sa sigurnošću se može tvrditi da taj uticaj nije bio transformativan – velika većina stanovništva u svim post-jugoslovenskim zajednicama bila je i ostala nacionalistički opredeljena, i veruje samo u one događaje koji potvrđuju njena predubeđenja.

Drugim rečima, sve zajednice u bivšoj Jugoslaviji žive u svojim zasebnim etničkim stvarnostima, koje paralelno egzistiraju i jedna na drugu mahom ne utiču, a koje održavaju njihove političke i intelektualne elite. Svaka zajednica ima svoj zvanični narativ o raspadu bivše Jugoslavije, svaka veruje da je pretrpela najveće žrtve, a da je neka druga zajednica najveći krivac.

Za ilustraciju tih paralelnih stvarnosti može nam poslužiti jedna dobra analogija. Vikipedija, najveća besplatna onlajn enciklopedija, postoji ne samo na engleskom jeziku, već i na „našem“. Kom to našem? Na četiri različita (ali zapravo ista) jezika, koje održavaju i kontrolišu zasebne grupe urednika sa svojim specifičnim predrasudama. Tako postoji Vikipedija na srpskom, hrvatskom, bosanskom, ali i na srpsko-hrvatskom – najstarija je ova poslednja, od koje su se srpska i hrvatska otcepile u nekoj vrsti mikrokozma raspada bivše Jugoslavije.

Ako utrošite malo svog vremena i posetite članke o događajima u bližoj i daljoj zajedničkoj istoriji, videćete jasno kako funkcionišu dominantni nacionalistički narativi. Na primer, srpska i srpsko-hrvatska Vikipedija imaju odrednice „Rat u Hrvatskoj“, dok se u hrvatskoj Vikipediji ta odrednica zove „Domovinski rat“ i počinje sledećom rečenicom: „Domovinski rat bio je obrambeno-osloboditeljski rat za neovisnost i cjelovitost hrvatske države protiv agresije udruženih velikosrpskih snaga – ekstremista u Hrvatskoj, BiH (posebice Republike Srpske), JNA te Srbije i Crne Gore“. (Je li to dovoljno jasno?) S druge strane, u svojoj odrednici srpska Vikipedija pominje jedino etničko čišćenje Srba iz Hrvatske (ali ne i etničko čišćenje Hrvata iz Krajine na početku rata), dok samo srpsko-hrvatska Vikipedija pokušava da sagleda zločine obe strane, oslanjajući se između ostalog i na presude Tribunala.

Ukratko, Haški tribunal nije uspeo da ubedi zavađene zajednice u bivšoj Jugoslaviji da su nalazi u njegovim presudama tačni. U tom smislu se (barem za sada) ne može reći da je Tribunal doprineo pomirenju, pošto mu se veruje samo ako potvrđuje predubeđenja koja su te zajednice već imale. Ovo je jednostavno činjenica, koju potvrđuju najbolji dokazi koje imamo na raspolaganju. Ali, pored ovog empirijskog pitanja jednako je važno pitanje uzroka neuspeha Tribunala – zašto on nije bio u stanju da bilo koga ubedi u istinitost svojih nalaza?

Zašto?

Odgovor na ovo pitanje je kompleksan. Oslanjajući se na brojna istraživanja iz socijalne psihologije, možemo videti da je rasuđivanje pojedinaca o podacima o ratnim zločina podložno brojnim, povezanim objektivnim i subjektivnim ograničenjima, koja su u najvećoj meri nezavisna od kvaliteta rada samog Tribunala.

Prvo, prosečni građanin po pravilu nema neposredno iskustvo sa pojedinim zločinima. Prosečni građanin Srbije, na primer, nije video nijedno ubistvo u Srebrenici svojim očima, niti je sam saslušavao svedoke, niti je sam iskopavao grobnice. Sva saznanja koja ima o tom događaju posredna su, tj. dolaze preko trećih lica, poput medija i pripadnika političke i intelektualne elite. Prosečni građanin takođe nema ni vreme, ni ekspertizu, ni resurse da sam rigorozno proveri sve informacije koje o nekom događaju dobija. Svako rasuđivanje o informacijama o zločinima biće brzo, impulsivno i zavisno od posrednika.

Drugo, udaljenost od događaja mentalno olakšava izbegavanje promene prethodno stečenih uverenja. Zavisnost od posrednika kao posledicu ima mogućnost diskreditacije tog posrednika – sve što je potrebno da ne bismo verovali u neki činjenični nalaz Haškog tribunala je da kažemo da je Tribunal pristrasan protiv Srba, Hrvata ili koga god; sve što je potrebno da ne bismo verovali nalazima Fonda za humanitarno pravo je da kažemo da je Nataša Kandić strani plaćenik. A i o radu samog Tribunala prosečan građanin dobija informacije isključivo posredno – skoro niko ne čita njegove presude, niti na iole ozbiljniji način može da prati tok suđenja koja em traju godinama, em su (sa mestimičnim izuzecima) beskrajno zamarajuća i dosadna.

Treće, nacionalizam i dalje igra centralnu ulogu u političkom životu regiona. Ključni politički akteri imaju i priliku i motiv da se bave smišljenom manipulacijom već indirektnih i interpretiranih informacija koje građani dobijaju o zločinima i radu Tribunala, jer u tome vide korist za sebe. Oni pritom na raspologanju imaju razrađenu mašineriju vlasti i uticaja, pre svega kontrolu nad medijima. Za tu vrstu ponašanja verovatno nema boljeg primera od predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, koji je od relativno umerenog kritičara politike Radovana Karadžića tokom rata u Bosni izrastao u razbacanog oportunističkog nacionalistu koji je spreman da kaže i učini sve da bi ostao na vlasti. Isto to naravno čine i druge ključne političke figure u svim zemljama bivše Jugoslavije, možda sa malo manjim stepenom sirovosti. Drugim rečima, mada je Aleksandar Vučić činjenično u pravu kada kaže da Tribunal „nije doprineo suštinskom pomirenju“, suštinski su za to najodgovorniji upravo Aleksandar Vučić i brojni drugi aleksandri vučići, izetbegovići i karamarčići.

Četvrto, svi ovi objektivni faktori pospešuju dejstvo brojnih kognitivnih predrasuda, za koje je psihološka nauka tokom mnogo decenija utvrdila da ograničavaju ljudsko rasuđivanje. To je pre svega naša sklonost ka pristrasnom potvrđivanju (confirmation bias ili biased assimilation) – nesvesna tendencija da rezonujemo na način koji potvrđuje naša prethodna uverenja, a zanemarujemo dokaze i činjenice koji su sa tim uverenjima u suprotnosti. Drugim rečima, građani će o zločinima i o Tribunalu verovati u ono što žele da veruju, i rezonovati na način koji najbolje i najlakše štiti njihov osećaj pripadnosti i identiteta. Mnogo je lakše verovati da je Haški tribunal antisrpski sud – posebno ako u to veruju skoro sve vaši prijatelji i komšije, i ako tu poruku stalno dobijate preko medija – nego poverovati da su neki pripadnici vaše grupe u ime te grupe činili zlodela.

Peto, brojna psihološka i neuro-biološka istraživanja utvrdila su nerazdvojnost emotivnih i kognitivnih procesa i na najfundamentalnijem nivou u mozgu. Niko od nas ne rasuđuje potpuno racionalno o pitanjima koja imaju uticaj na srž našeg identiteta – mi sve te stvari osećamo, i to ne malo. Ljudi koji su već došli do određenih uverenja na emotivnom nivou, od tih uverenja neće odustati zato što je neki sud u Holandiji napisao presudu na hiljadu strana, na nerazumljivom pravničkom engleskom ili francuskom, koju skoro niko ionako neće pročitati.

Konačno, to znači da se ne možemo nadati nekom budućem prelomnom trenutku kada će dokazi o zločinima biti toliko jaki da će ljudi u njih morati da poveruju. Ti dokazi već postoje, ali su u pristrasnom procesu rasuđivanja prosto nebitni, nedostupni ili se lako diskredituju. Isto tako, već postoje prave papirne planine rigoroznih naučnih dokaza o tome kako vakcinacija dece ne izaziva autizam, ili kako homeopatija nema nikakvo klinički efikasno dejstvo, ali ljude koji su odabrali da u to veruju neće ubediti još jedna naučna studija. Oni sa lakoćom odbacuju protivrečne informacije, oslanjajući se na neke druge informacije koje smatraju kredibilnijim (npr. o velikoj zaveri farmaceutske industrije), što im omogućava da zadrže i svoje stavove i iluziju o sopstvenoj objektivnosti.

Ukratko, informacije o Tribunalu i one koje Tribunal sam generiše bivaju procesirane kroz kognitivni i emotivni filter prethodnih stavova i uverenja, i biće iskrivljene tako da tim predubeđenjima odgovaraju. Vraćajući se istraživanjima javnog mnenja, mada među ispitanicima sigurno postoji jedan mali broj ciničnih manipulatora koji znaju za postojanje zločina ali svesno odlučuju da o tome lažu (kakvih sigurno posebno ima među pripadnicima političke elite), velika većina inače razumnih, moralnih i poštenih ljudi negira zločine jer iskreno veruje da se oni nisu dogodili, misleći pritom da su do tih stavova došli na objektivan, racionalan način i osećajući da je njihova istina jedina prava istina. Ovde se dakle radi o pravoj metastaziranoj bolesti rasuđivanja, o začaranom krugu pristrasnog potvrđivanja.

Ali, ako je dijagnoza jednostavna, lek nije. Ubediti milione Srba, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca da prekinu sa takmičenjem u tome ko je najveća žrtva i da počnu da veruju da su pripadnici njihovih grupa – i lideri tih grupa – činili zločine protiv drugih skoro je nemoguć poduhvat. On je po svom obimu jednak ubeđivanju miliona ljudi koji ne veruju u evoluciju ili u globalne klimatske promene da promene svoja uverenja, i to nasuprot lavini suprotne propagande koja prekriva sve druge poruke u javnom prostoru. Ovo je zadatak koji ni deset Haških tribunala ne bi moglo da ispuni. A i kako bi? Ovo je zadatak koji deset savršenih Haških tribunala ne bi moglo da ispuni, umesto ovog jednog i grešnog koga smo imali, koji je na male i velike načine stalno davao municiju onima koji su želeli da ga diskredituju.

Kuda sad?

Da li možemo vršiti obdukciju Haškog tribunala pre nego što je on sasvim mrtav? Zar nije prerano da se kaže kakav je uticaj Tribunal imao na bivšu Jugoslaviju? Zar Nemačkoj, na primer, nisu bile potrebne generacije da se suoči sa sopstvenom prošlošću? Naravno, niko ne može da zna kako će bivša Jugoslavija izgledati za dvadeset, trideset ili pedeset godina, a još manje kako će uloga Tribunala biti viđena u toj dalekoj, nepoznatoj budućnosti. Ali to je toliko trivijalna primedba da nije vredna pomena. Ja bih mogao da kažem, jednako trivijalno, da mogu postojati različita mišljenja o tome šta je „prerano“. Ipak je prošlo dvadeset godina od kraja ratova u Hrvatskoj i Bosni. Ljudi koji tada nisu bili rođeni sada imaju svoju decu – u ljudskim razmerama, barem, to nije malo vremena.

Vreme samo po sebi ne leči bolest ograničenog ljudskog rasuđivanja koju smo dijagnostikovali; začarani krug pristrasnog potvrđivanja neće sa magično rasplesti protokom decenija. Vreme samo po sebi ne radi ništa – osim što, možda, dozvoljava ljudskoj smrtnosti da učini svoje. Kako je to jednom cinično primetio veliki fizičar, nobelovac Maks Plank: „Novo naučno saznanje ne trijumfuje tako što ubedi svoje protivnike i natera ih da vide svetlo, već tako što njegovi protivnici konačno odumru, i stasa nova generacija koja ga već poznaje“. Ako je to tačno za nauku, najracionalniju od svih ljudskih delatnosti, i za naučne istine, koliko je tek tačno za druge istine, za emotivna pitanja individualnog i društvenog identiteta. Zato možemo reći da je vreme od pomoći utoliko što odumiru ljudi čiji su stavovi toliko otvrdli da se nikada ne mogu promeniti, a zamenjuju ih fleksibilnije i manje emotivno investirane mlađe generacije.

Ovo je, mislim, jedina prava uloga koju protok vremena ima. A i to je samo jedna prilika, zasnovana na pretpostavci da se nacionalističke ideologije ne prenose na nove generacije. Bojim se da smo upravo svedoci transgeneracijske transmisije, i u bivšoj Jugoslaviji i drugde. Razmislite samo o stavovima prema zločinima tokom Drugog svetskog rata u današnjem Japanu. Prošlo je više od sedamdeset godina od kraja tog rata, ali su relativizacija zločina (na primer u pogledu prisilne prostitucije korejskih tzv. „žena za utehu“) i ratne uloge carskog Japana u porastu. Zašto? Zato što stavovi o pojedinim zločinima igraju ulogu u širim nacionalističkim narativima koji su od savremenog političkog značaja. Isto vidimo i na primeru odnosa Jermenije i Turske prema turskom genocidu (ili „genocidu“) nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata, zločina koji igra posebno otrovnu ulogu u njihovim međusobno suprotstavljenim nacionalizmima (a i u našim – jedan od mojih omiljenih primera kompetitivne viktimizacije je izjava patrijarha Irineja kako je proterivanje Srba u Oluji „tragedija biblijskih razmera koju su nekada doživeli Jevreji, Jermeni, a mi Srbi dolazimo odmah iza njih“).

Jednostavno, vremenom stvari mogu da idu na gore, a ne nužno samo na bolje. Postoje dobri razlozi da se plašimo dugoročnih pogoršanja stanja na Balkanu, posebno u Bosni, gde deca uče istoriju (i više drugih predmeta) iz različitih bošnjačkih, hrvatskih i srpskih udžbenika, u etnički segregiranim učionicama. Ovo nije recept za pomirenje, već za perpetuiranje etničkih podela i žrtveničkih narativa. Pomirenje možda ne zahteva „pisanje saglasne zajedničke istorije, ali zahteva prihvatanje istine drugih u svoj sopstveni narativ“ (Kelman, 2008). Danas su zajednice u bivšoj Jugoslavije dalje od te tačke nego ikada pre.

Niko ne zna da li će jednoga dana deca u bivšoj Jugoslaviji učiti o sukobima iz svoje prošlosti iz udžbenika koji se izričito pozivaju na presude Haškog tribunala. Niko ne zna da li će različite etničke zajednice jednoga dana dostići trenutak u kome poricanje drugoga više nije srž njihovog identiteta, i da li će „postepeno početi da vide obrise ljudskih bića sa druge strane ograde, kroz tamne oblake neprijateljstva koji ih skrivaju“ (Bar-Tal i dr, 2009). Ali čak i ako taj dan dođe, on neće doći zbog bilo čega što je Haški tribunal rekao ili uradio, već zbog toga što su zajednice bivše Jugoslavije odlučile da njegovo nasleđe tako upotrebe. Taj proces Tribunal nije nužno učinio ništa lakšim, ili barem o tome nema nikakvog dokaza. Taj proces će zavisiti najviše od (uvek oskudnog) mudrog političkog vođstva, od transformisanja uloge medija, i od ishoda drugih mehanizama tranzicione pravde, poput inicijative za REKOM. Ali najvažnije je to da uspeh ovog procesa nije zagarantovan, niti je nažalost čak verovatan.

Autor je vandredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Notingemu. Ovaj esej zasniva se na dva naučna članka koja su trenutno u štampi: The Impact of the ICTY on the Former Yugoslavia: An Anticipatory Post-Mortem, American Journal of International Law (forthcoming); Establishing the Facts About Mass Atrocities: Accounting for the Failure of the ICTY to Persuade Target Audiences, Georgetown Journal of International Law (forthcoming).

Peščanik.net, 12.04.2016.

JUGOSLAVIJA
REVIZIJA ISTORIJE