Ramsfeldov rat

Prikaz dokumentarnog filma Errol Morrisa The Unknown Known: The Life and Times of Donald Rumsfeld (2013).

1.

Jedva dve nedelje posle napada 11. septembra, posle dugog i napetog dana u Beloj kući, 69-godišnji političar i biznismen sa srednjeg zapada – skromnog porekla, ali sada bogat, ugledan i moćan – vratio se u svoj ogroman kompleks kancelarija na sedmom spratu improvizovano osvetljenog i delimično razrušenog Pentagona i, po navici, napravio belešku u kalendaru:

Zanimljiv dan
Sast. Nacionalnog saveta za bezbednost sa predsednikom
Kad [se] završio tražio je da popričamo nasamo…
Posle sastanka otišao u Ovalni kabinet – bio je sam
Sedeo je za stolom
Govorio je o sastanku
Onda je rekao hoću da napraviš plan za napad na Ir[ak]. Uradi to izvan uobičajenih kanala. Uradi to kreativno, tako da ne moramo mnogo da se krijemo [?]
Zatim je rekao Dik [Čejni] mi je pričao o tvom sinu – ja sam se rasplakao. Nisam mogao da govorim – rekao sam da ga mnogo volim
Rekao je ne mogu da zamislim teret koji nosiš za svoju zemlju i za sina
Rekao je još mnogo toga.
Stajao je i zagrlio me
Neverovatan dan
On je divan čovek
Toliko sam zahvalan što je on predsednik.
Ponosan sam što radim za njega.

Dirljiva je i sudbonosna ova intimna razmena osećanja između predsednika, lečenog alkoholičara, i ministra odbrane čiji se sin se bori protiv zavisnosnosti od droge. Ona pokazuje bliskost koja se može roditi usred opasnosti i pometnje i stresa. Poverenje rađa poverenje, poverenje se gradi na poverenju: mladi i neiskusni predsednik, nekoliko dana pre nego što će američke bombe početi da padaju na Avganistan, traži „kreativan“ plan za napad na Irak, osmišljen „izvan uobičajenih kanala“; stari i iskusni ministar odbrane, u retkom trenutku slabosti, traži ljudsku utehu i razumevanje.

Kada Erol Moris postavi pitanje Ramsfeldu da li je njegov bivši pomoćnik Dik Čejni bio taj koji ga je doveo u Bušovu administraciji, Ramsfeld odgovara: „Pretpostavljam da je tako. Ne verujem da me je stariji Džordž Buš preporučio“, uz kočoperni šeretski osmeh. To je jedna od nekoliko takvih zajedljivih opaski na račun starijeg Buša, pored koga je hodao opasnom stazom visoke ambicije dok se, u kritičnom trenutku avgusta 1980, obojica nisu obreli na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji, nervozno šetajući u svojim hotelskim sobama u Detroitu, čekajući poziv Ronalda Regana da im kaže ko će biti njegov potpredsednik. Na kraju je istorija pozvala Džordža H.V. Buša.

Erol Moris: Čini mi se da je ta odluka otišla u drugom smeru, vi biste bili potpredsednik i budući predsednik Sjedinjenih Američkih Država.
Ramsfeld: [Pauza] To je moguće.

Ovde, kao i u još nekoliko važnih trenutaka u ovom briljantnom i izbezumljujućem filmu, Moris na trenutak zadržava kameru na tom ispucalom i nedokučivom licu, pokušavajući da prodre kroz onaj dobrodušno naivni lik koji Ramsfeld toliko dugo glumi da je skoro zaboravio kako se on isključuje. Pre deset godina, činilo se da Morisova kamera, fokusirana tih par momenata na licu Roberta Strejndža Meknamare u Magli rata, prodire do nekakvog užasnog bunara bola i vapaja, duboko skrivenog ili afektiranog ili i jedno i drugo, koji se krije odmah iza Meknamarinih suznih očiju.

Pored zlobnih komentara o starijem Bušu, nedostojnom rivalu koji je uspeo da postane predsednik, intenzivna glad za pobedom i dominacijom otkriva se kod ovog filmskog protagoniste samo u njegovim detaljnim poricanjima. Morisova kamera bori se sa tom oholom neprozirnošću baš kao i mi, znajući da negde ispod nje čuči beskrajna ambicija koja je Niksona navela da Ramsflda nazove „bezobzirnim malim skotom“. Za Niksona nije bilo veće pohvale. Na jetku primedbu svog šefa da „iako smo mnogo učinili za Ramsfelda…, on je spreman da napusti brod“, Niksonov šef kabineta H.R. „Bob“ Haldeman odgovorio je sa ciničnom samouverenošću čoveka koji je u životu upotrebio mnoge bezobzirne male skotove:

„Ne, ne verujem da je spreman da nas napusti. Mislim da nikad ni neće, samo zato što mu je u interesu da to ne radi. Ali ne verujem da će ikada biti pouzdan član posade, osim kada je plovidba sigurna.“

Taj brod će se spektakularno raspasti, a ovu procenu potvrdila je činjenica da će Ramsfeld posmatrati Niksonovo konačno uništenja sa sigurne udaljenosti u inostranstvu, pošto je udesio da bude imenovan za ambasadora u NATO-u, i da će ostati dovoljno neokaljan Votergejtom da se vrati u službu kod svog zemljaka Džeralda Forda kao šef kabineta Bele kuće u njegovom mandatu, sa četrdeset tri godine – njegov prethodnik Haldeman je tada već bio na putu za federalni zatvor u Lompok – kako ponosno kaže Morisu, kao „najmlađi ministar odbrane u istoriji“.

Skoro četvrt veka će proći pre nego što će ga mlađi Džordž imenovati kao najstarijeg, dokazujući svojom spremnošću da zaposli čuvenog suparnika svog oca da je, kako Ramsfeld govori Morisu, mlađi Buš „bio svoj čovek, donosio je svoje odluke“ – što je nedugo zatim ponovo dokazao naredivši mu tokom onog rasplakanog razgovora u Ovalnom kabinetu da „osmisli plan napada na Ir“ i da to „učiniti kreativno“. Što se tiče Ramsfelda, ta smirena dobrodušna poza je i bila dalje tu, uz jedva prikrivenu pokretačku snagu njegove ambicije, koja je tokom 25 godina uglavnom provedenih izvan Bele kuće sa pogledom na nju samo narasla.

2.

Skoro dve godine je prošlo otkad je poslednji američki vojnik prešao preko iračke granice u Kuvajt, čime je u tihoj sramoti okončana američka faza rata, započeta slavodobitnim „šokom i strahom“ više od osam godina ranije. U Iraku još uvek traje sektaški gerilski rat koji je pokrenula invazija, bombaši samoubice nastavljaju da rade, stotine Iračana ginu u stravičnim napadima svakog meseca. Činjenica da većina Amerikanaca više voli da to ignoriše neće promeniti realnost da živimo u svetu koji je oblikovan Iračkim ratom. Pre rata, Irak je Americi služio kao kontrolni mehanizam za revolucionarne ambicije Islamske Republike Iran – kao „osigurač“ koji je Donald Ramsfeld lično postavio u razgovorima sa Sadamom u Bagdadu u 1983, kao specijalni izaslanik predsednika Regana. Trebalo je da dođe do američke invazije dve decenije kasnije da Irak postane iranski saveznik.

Pod Sadamom, u Iraku nije bilo islamskih džihadista, ali je američka okupacija uspela da od Iraka napravi rasadnik džihadista i laboratoriju za razvoj i usavršavanje njihovih tehnika asimetričnog ratovanja: automobil-bombe, kidnapovanja, improvizovane eksplozivne naprave i druge nemilosrdne taktike koje se sa velikim uspehom primenjuju od Avganistana preko Jemena do Malija. Irački džihadisti, među kojima su mnogi bivši vojnici i oficiri iračke vojske koju su američki okupatori naglo raspustili u leto 2003, postali su ponosni pešadinci „Islamske države Iraka i Sirije“, proglasili su zonu pobune i kaubojskog bezakonja koja se proteže od Faludže preko provinciju Anbar do srca sunitske Sirije.

Sunitsko-šiitski obračun, pokrenut američkom invazijom na Irak, postao je vrtlog nasilne političke borbe od Južne Azije do Zaliva. U međuvremenu, Al Kaida se na Arabijskom poluostrvu uvećala petostruko. Bin Laden je mrtav, ali u Pakistanu, Somaliji i Jemenu bespilotne letelice i dalje bombarduju. Do sada je od njihovih bombi poginulo nekoliko hiljada ljudi, ali još više njih se dižu da ih zamene. Džihadisti ne pobeđuju, ali ni ne nestaju. Kraj se ne nazire.

Iako je Buš davno otišao, zamenjen predsednikom koji je mnogim biračima izgledao kao njegova sušta suprotnost, ova geopolitička realnost nije se mnogo promenila. Kao što Ramsfeld kaže Morisu:

„Barak Obama je bio protiv većine struktura koje je postavio predsednik Džordž Buš: zaliv Gvantanamo, koncept neograničenog pritvora, Patriotski zakon, vojne komisije. Evo nas, mnogo godina kasnije, a sve su te institucije još uvek tu. Mislim da je to, u izvesnoj meri, potvrda ispravnih odluka koje je doneo predsednik Džordž Buš.“

Ne moramo prihvatiti takvu „potvrdu“ da bismo priznali kako dvanaest godina kasnije i dalje živimo u svetu koji je stvorio Bušov „rat protiv terorizma“. „Vanredno stanje“ proglašeno 11. septembra 2001. još nije ukinuto, ne samo zbog političkih kompromisa i pogrešnih prioriteta Obamine administracije, već i zbog užasno nakaradnog i samoporažavajućeg načina na koji je „rat protiv terorizma“ zamišljen i vođen.

Iz ove perspektive treba pogledati pitanje koje postavlja Donald Ramsfeld u jednoj od svojih čuvenih „pahuljica“ – ličnih dopisa na belom papiru koji su padali u neumoljivoj mećavi na službenike ministarstva odbrane – karakteristično jezgrovito i precizno:

„Da li svakodnevno hvatamo, ubijamo ili sprečavamo i odvraćamo više terorista nego što ih medrese i radikalni sveštenici regrutuju, obučavaju i šalju protiv nas?“

Fokusiran na političku realnost rata protiv terorizma – na nužnost da se spreči i odvrati, kao i da se ubije i zarobi – dopis je koncizan, vispren, pronicljiv; pored toga je, budući poslat u oktobru 2003, potpuno zadocneo. Amerikanci koji ubijaju muslimane u Bagdadu i Faludži i drugim iračkim gradovima dominiraju televizijskim ekranima. Ministar odbrane, nakon tvrdoglavog izbegavanja te reči u nizu „pahuljica“ čiji trag Morisov film uredno prati, više ne može da porekne da američke trupe pokušavaju da uguše „pobunu“ u Iraku. Slike su šokantne, neizbrisive: Amerikanci provaljuju u muslimanske kuće, obaraju muslimane na pod i staju im čizmom na glavu – uskoro zatim, Amerikanci maltretiraju gole muslimane u grotesknom zatvorskom svetu Abu Graiba.

Sve je ovo sjajan politički poklon Osami bin Ladenu i Al Kaidi, i to poklon koji se stalno obnavlja: regrutni plakat koji se uživo prenosi u čitavom svetu, emitovan 24 sata dnevno 7 dana u nedelji, na kome se Amerikanci bandoglavo trude da pokažu da zaista liče na karikaturu sebe, da jesu onakvi kakvima ih predstavljaju islamisti. Dve godine od početka Bušovog „rata protiv terorizma“, bilo je prekasno za pitanje koje Ramsfeld postavlja u dopisu iz oktobra 2003:

„Da li SAD treba da osmisli širok, integrisan plan za zaustavljanje naredne generacije terorista? SAD ulaže relativno malo truda u dugoročan plan, ali ulažemo mnogo napora u pokušaj da zaustavimo teroriste.“

U stvari, ovaj „širok, integrisan plan“ odvijao se pred njegovim očima i pred očima svakog drugog televizijskog gledaoca na ulicama Bagdada i Faludže. Ramsfeld ga je podneo predsedniku u septembru 2001, jedva nedelju posle njihovog intimnog susreta u Ovalnom kabinetu, u dopisu pod zloslutnim naslovom „Strateške misli“. U njemu ministar odbrane savetuje da administracija treba da  „izbegava koliko je god moguće stvaranje slike gde Amerikanci ubijaju muslimane“. Ova mudra opomena će se, avaj, dramatično sudariti sa njegovim grandioznijim „strateškim mislima“. Kada ih danas čitamo, u dvanaestoj godini tekućeg „rata protiv terorizma“, ove reči nose svu gorčinu ogromne srušene oholosti:

„Ključni ratni cilj bio bi da se Države ubede ili prisile da prestanu da podržavaju terorizam. Režimi takvih Država treba da uvide da je fatalno pružati utočište teroristima koji napadaju SAD…. Ako rat značajno ne promeni svetsku političku mapu, SAD neće postići svoj cilj. Treba biti jasan po pitanju obima neophodne promene. [Američka vlada] treba da postavi cilj u skladu sa ovim smernicama:

* Novi režimi u Avganistanu i drugoj ključnoj državi (ili dvema) koji podržavaju terorizam… [moj kurziv]

Nije potrebno mnogo mašte da se u nezaboravnim rečima „druga ključna država (ili dve)“ nasluti čupava silueta Sadama Huseina. Brzometno „oslobađanje“ Iraka biće prvi potez Bušove administracije u „promeni svetske političke mape“, bez koje „SAD neće ostvariti svoj cilj“.

Ovo neće biti rat gde predsednik „gađa raketom od dva miliona dolara prazan šator od 10 dolara i pogađa kamilu u dupe“ (u Bušovoj tobože kaubojskoj interpretaciji Klintonove reakcije na Al Kaidu). To će biti rat za promenu sveta. Džordž V. Buš, sa manje spoljnopolitičkog iskustva od drčnog mladog Dona Ramsfelda 1971, bio je ambiciozan, nestrpljiv, samouveren, bio je „svoj čovek, donosio svoje odluke“, i oduševljeno je prihvatio misiju svog ministra odbrane da „značajno promeni svetsku političku mapu“. Donald Ramsfeld, iskusan, moćan, samouveren, ambiciozan poput svog predsednika i željan izazova, bio je presrećan da ga na tom putu vodi.

3.

Ministarstvo odbrane je organizovano, obučeno i opremljeno za borbu protiv velikih armija, mornarica i vazduhoplovnih snaga. Nije moguće dovoljno brzo promeniti Ministarstvo odbrane da uspešno vodi globalni rat protiv terorizma…
Donald Ramsfeld, 16. oktobar, 2003.

Da bi se objasnila nagla promena rata protiv terorizma i prelazak sa napada na neprijatelja koji je udario na SAD – Al Kaidu, na invaziju protiv neprijatelja koji to nije učinio – Irak, nije dovoljno reći, citirajući Ramsfeldov čuveni odgovor vojnicima u Iraku 2004, da „u rat ideš sa vojskom kakvu imaš“. (Do tada su vojnici preklinjali da im se nabave oklopni hameri da ih zaštite od improvizovanih mina koje su ih svakodnevno sakatile i ubijale na iračkim drumovima, a ministar je neuspešno pokušavao da objasni zašto ih nisu imali.) Ali ukoliko je tačno da je post-hladnoratovska Amerika u septembru 2001. bila ubedljivo najmoćnija svetska vojna sila, takođe je tačno da je njen sjajni arsenal sofisticiranih tenkova i aviona i brodova bio konstruisan za vođenje konvencionalnog rata, ne za borbu protiv pobunjenika. Američka vojska se sa gerilskom vojskom poslednji put borila u Vijetnamu, i nije se dobro provela. Sećanja na to su među višim oficirima ostala živa i neprijatna.

Nikakva vojska nije napala Sjedinjene Države 11. septembra. Napalo ih je devetnaest ljudi, avangarda svetske pobune, i iako su napadi na Njujork i Vašington bili smeli, šokantni i nezamislivi, njihova namera je bila klasičan cilj svih pobunjenika u istoriji: podstaći regrute da priđu našoj stvari, pokazati ranjivost vladajuće sile i izazvati tu silu da nesrazmerno odgovori na pobunjenički napad tako da svetu pokaže surovost i represivnost režima, i zatim inače neaktivno stanovništvo (u ovom slučaju, sve muslimane) postepeno prevede na pobunjeničku stranu.

Bin Laden je računao sa tim da će Amerikanci na njegove napade u Njujorku i Vašingtonu odgovoriti invazijom i okupacijom Avganistana. (I zaista, pripremajući se za očekivanu bitku, nekoliko dana pre 11. septembra poslao je dvojicu bombaša samoubica prerušene u televizijske novinare da ubiju komandanta Severne alijanse Ahmeda Šaha Masuda.) Američka okupacija donela je slike stradalih Avganistanaca koje su razjarile muslimane od Indonezije do Maroka; Al Kaida je povela Avganistance u gerilski rat protiv Amerikanaca, proizvodeći kaljugu koja će progutati poslednju supersilu kao što je progutala – kako glasi predanje – i Sovjetski Savez pre nje.

Ispostavilo se, naravno, da su Amerikanci dali poklon kakav Al Kaida nije mogla ni da sanja: napali su i okupirali Irak, mnogo važniju zemlju. Rezultat je bila katastrofa, ne samo za Irak već i za svetski „rat protiv terorizma“ Bušove administracije, jer je invazija obeležila Bušov rat, svakom krvavom i ponižavajućom slikom „Amerikanaca koji ubijaju muslimane“, kao novi krstaški pohod zapada protiv islamskog sveta, potvrđujući u svakim vestima na televiziji ideju vodilju Al Kaidine politike i propagande.

Bile su to upravo onakve slike na koje je Ramsfeld upozorio u svojim „strateškim mislima“ septembra 2001; znao je da će takve slike, umesto da „obeshrabre i odvrate“ potencijalne teroriste, da ih regrutuju i podstaknu. Kako je došlo do toga da vojska koju on predvodi iz dana u dan, iz meseca u mesec stvara takve slike? Kako je došlo do toga da država povede, a onda strašno usvinji, najpogrešniji mogući rat? Mnogo je knjiga napisano o misteriji Bušove administracije i njenoj opsesiji Irakom. Odnosno opsesijama, jer se lako može iscrtati njihova tipologija, počevši od mladog evangelističkog predsednika koji već uveče sumanutog i nadrealnog 11. septembra spopada svog antiterorističkog savetnika Ričarda Klarka u hodniku ispred sale za vanredne situacije. „Zgrabio je nekoliko nas“, piše Klark, „i zatvorio vrata“.

„Gledajte“, rekao nam je, „znam da ste mnogo zauzeti i tako to… ali hoću da se, čim budete mogli, vratite i pogledate sve, baš sve. Vidite da li je ovo učinio Sadam….“

Ponovo sam se zaprepastio, nisam mogao da verujem, što se moglo videti. „Ali, gospodine predsedniče, Al Kaida stoji iza ovoga.“

„Znam, znam, ali… vidite da li je Sadam bio umešan. Samo pogledajte. Hoću da znam ako postoji ikakva trunka…“

„Apsolutno, proverićemo… ponovo.“ Pokušavao sam budem učtiviji, kooperativniji. „Ali, znate, proveravali smo nekoliko puta državno pokroviteljstvo Al Kaide i nismo pronašli nijednu čvrstu vezu sa Irakom. Iran igra malu ulogu, kao i Pakistan, i Saudijska Arabija, Jemen.“

„Proverite Irak, Sadama“, rekao je predsednik nervozno, i izašao.“¹

Da li je predsednik zaista verovao da Irak stoji iza napada, ili je tražio dokaze za invaziju koju je već imao u planu? Pol Volfovic, Ramsfeldov zamenik, gotovo je sigurno bio fanatični vernik i – na Klarkovo zaprepašćenje – insistirao je na teoriji da „Irak stoji iza Al Kaide“ još u aprilu prethodne godine, tokom jedinog sastanka zamenika ministara održanog o Al Kaidi. Klark je uporno tražio ovaj sastanak – bio je uveren da napad predstoji – da bi se on na kraju pretvorio u debatu o iračkom državnom terorizmu. Čak i posle napada 11. septembra, na prvom velikom sastanku „ratnog kabineta“ u Kemp Dejvidu te subote, Volfovic je insistirao da rat protiv terorizma ne treba da počne u Avganistanu, nego u Iraku:

„Ramsfeld je dao reč Volfovicu, koji je počeo da objašnjava krivicu Sadama Huseina. Izjavio je da se šanse kreću od 10 do 50 odsto da je Husein bio umešan u napade, iako nije izneo nikakve dokaze za to. Avganistan ne bi bio naročito zadovoljavajuća zemlja za vođenje rata, jer je bio toliko primitivan da je imao vrlo malo ciljeva; Irak je, s druge strane, imao dosta ciljeva i vojna akcija u toj zemlji bi snažno demonstrirala da SAD neće sedeti skrštenih ruku dok opasan čovek poput Huseina deluje nekažnjeno.“²

Prema ovom svedočenju, Buša je na kraju iznervirala Volfovicova upornost, pa je konačno rekao: „Nećemo ići na Irak u ovom trenutku. Idemo na ljude za koje znamo da su nam ovo učinili.“

4.

To su i uradili, bacajući prve bombe na Avganistan 7. oktobra. Američka vojska još nije bila postala Ramsfeldovo vojska, sa posebnim naglaskom na specijalne jedinice; operativci CIA-e su predvodili konjički napad na Avganistan, navodeći američke bombardere laserima. Talibanski borci su pretrpeli udar, zatim se povukli, iščezli; kao što je Volfovic predvideo, ubrzo je ponestalo ciljeva. A kada je došao presudni trenutak: kada su Osama bin Laden i mnogi njegovi borci saterani u ćošak na Tora Bori, Ramsfeld je – kako nam govori u svojim memoarima – prepustio ključne odluke svom borbenom komandantu, generalu Tomiju Frenksu:

„Frenks je morao da proceni da li je pokušaj da se uhvati jedan begunac… vredan rizika… Međutim, isticanje Bin Ladena me je brinulo. Po mom mišljenju, svrha naših vojnih operacija u Avganistanu nije bila hvatanje ili ubijanje jednog čoveka. Osnovni cilj naše zemlje bio je da pokuša da spreči teroriste od nas ponovo napadnu. Pretnja islamskog ekstremizma bila je mnogo veća od jednog čoveka.“

Bin Laden je pobegao u Pakistan. Prkosno će ostati na slobodi još deset godina, pojavljujući se u propagandnim video snimcima. Talibani, koji su pobegli od talasa teškog bombardovanja kojima se pomagalo klimavo napredovanje Severne alijanse, uskoro će polako početi da se vraćaju u zemlju. To nije bilo važno. Dok se proslavljala pobeda u Avganistanu, Bušova administracija već se okretla ka Iraku.

Šta je Ramsfeld očekivao da će tamo naći? Tvrdio je da „rat protiv terorizma“ treba da „značajno izmeni političku mapu sveta“. U ovom uverenju nije bio usamljen. Henri Kisindžer, Ramsfeldov stari protivnik iz Fordove administracije, na pitanje zašto je podržao rat u Iraku, navodno je odgovorio, „Zato što Avganistan nije bio dovoljan. Radikalni islamisti su hteli da nas ponize, pa sada mi moramo da ponizimo njih.“³ U pitanju je bilo obnavljanje nacionalnog kredibiliteta, obnova nacionalne moći – koja se u velikom delu sastoji od imidža moći – koji je bio ozbiljno narušen direktnim prenosom slika rušenja kula. Takve slike se moraju potisnuti i zameniti prizorima američkih tenkova koji tutnje ulicama neke arapske prestonice.

Kao ponosni realisti, njih dvojica se nisu mnogo nadali „demokratskom cunamiju“ koji će, u mašti tvrdih neokonzervativnih vernika poput Volfovica, biti pokrenut ratom u Iraku pa iz Bagdada preplaviti Bliski istok. Umesto toga, verovali su u „američko predvodništvo“ i obnovu moći kroz odlučnu demonstraciju američke snage.

Ispod svih ornamenata „Ramsfeldovih pravila“ i „Strateških misli“ i uvrnute hvalisave epistemologije o poznatim i nepoznatim nepoznanicama, nazire se tipičan domaćinski američki političar sa zastavicom u ruci. Moris u filmu prikazuje i snimak Ramsfelda koji na okupljanju bivših ministara odbrane 1989. drži svojim prethodnicima i naslednicima predavanje o američkoj pobedi u Hladnom ratu:

„Zasluge pripadaju Trumanu i Adenaueru i čvrstini tokom 40-godišnjeg perioda… Do koncepta mira došli smo preko snage. I moramo da shvatimo kako smo dospeli tu gde se nalazimo, jer ćemo morati da donesemo odluku o tome kakvu ulogu naša zemlja treba da odigra, a pasivna uloga bi bila užasno opasna. Mislim, koga bismo želeli da predvodi – da obezbedi predvodništvo – u svetu? Nekog drugog?“

Reči se samo valjaju, brzo i strastveno, u improvizovanom zapaljivom govoru koji nesumnjivo delimično potiče još iz njegovog prvog mandata u Pentagonu i jasno se vidi, dok ga Meknamara i Šlezinger i Vajnberger mrko gledaju, da je Ramsfeld pre svega patriota, političar koji u duši gaji iskonsku i nepokolebljivu veru u očiglednu nužnost, i ispravnost, američke moći. Za njega je to očigledna istina, čista kao američki porodični doručak. Ko će da predvodi svet? Neko drugi? Sama ideja je očito nezamisliva. I upravo su zbog ove jasne potrebe za američkim vođstvom, posle 11. septembra američka snaga i kredibilitet morali po svaku cenu da budu obnovljeni.

Ramsfeld će ponuditi „kreativan“ plan za invaziju Iraka koji mu je njegov predsednik zatražio one uplakane večeri u septembru 2001, plan koji je predviđao šačicu vojnika – 150.000, manje od polovine nego što je stariji Buš angažovao deset godina ranije za mnogo manje ambicioznu Pustinjsku oluju – i invaziju koja će početi sa šokom i strahom i neodbranjivim ulaskom u Bagdad. Što se tiče okupacije – pa, ako demokratija treba da dođe u Irak, sami Iračani će morati da je izgrade. Neće biti okupacije, a samim tim ni plana za okupaciju. Ramsfeldove trupe će ući i izaći za četiri meseca. Kako je saopštio tada razgaljenim novinarima, „ja ne pravim bezizlazne situacije“.

Nije tako ispalo. Pošto je iz Ovalnog kabineta 1975. godine posmatrao poslednje mučne sate američkog povlačenja iz Vijetnama – helikoptere kako beže sa krova američke ambasade u Sajgonu – Ramsfeldu će biti suđeno da skoro četiri godine tone sve dublje u mulj koji je sam napravio, dok je izginulo skoro pet hiljada Amerikanaca i stotine hiljada Iračana. Bio je inteligentan, drzak, ambiciozan, iskusan, skeptičan prema ustaljenom mišljenju, ljut zbog civilne kontrole, analitičan, nadmen, sa ciljem ništa manjim nego da transformiše američku vojsku. Paralele sa Meknamarom su neverovatne.

Iz meseca u mesec, u svojoj aroganciji i tvrdoglavosti, negiraće da je pobuna uzela maha. Iz meseca u mesec, kako su se otkrivali nedostaci vojske koju je poslao u Irak – premale, previše konvencionalne, nepodesne ili neopremljene ili neobučene za gerilski rat, pa samim tim osuđene da ga u nemoćnom mlaćenju maljem samo pogoršaju – on će ih uporno poricati, ukopavaće se i opirati promenama za koje je morao znati da su nužne. Pa čak i kada je svima postalo jasno da, umesto da ih odbija ili odvraća, Ramsfeldov rat inspiriše i rađa potencijalne teroriste – da je slika snage i dominacije kojoj je težio postala slika trapavosti i okrutnosti i slabosti – snaga njegove ličnosti i njegov uticaj na predsednika omogućili su mu da, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, nameće svoju volju – i gradi svet koji nas sada okružuje.

Mark Danner, The New York Review of Books, 19.12.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 08.12.2013.

AVGANISTAN
NAŠ TERORIZAM

1. Vidi Richard A. Clarke, Against All Enemies: Inside America’s War on Terror (Free Press, 2004), str. 32.
2. Vidi Peter Baker, Days of Fire: Bush and Cheney in the White House (Doubleday, 2013), str. 144. Znali smo za Volfovicovu ulogu u ovoj raspravi još od knjige Boba Vudvarda Bush at War (Simon and Schuster, 2002), ali Bejkerova priča iznosi nove detalje.
3. Vidi Bob Woodward, State of Denial (Simon and Schuster, 2006), str. 408. Vidi i moj članak “Iraq: The War of the Imagination”, The New York Review, 21.12.2006.