Najpre bi trebalo biti načisto sa tim šta se dogodilo u Ukrajini, pa formirati očekivanja o tome šta bi se tek moglo dogoditi. U tom kontekstu valja oceniti moguće uticaje ne Srbiju. Naravno, sve to zavisi od razumevanja ruske političke strategije, pri čemu su intervencija u Ukrajini i pojačani pritisci na Srbiju sredstva te strategije.
Dakle, najpre, šta se dogodilo u Ukrajini? Ova zemlja je dugo pregovarala sa Evropskom unijom o sporazumu o slobodnoj trgovini, koji je inače već imala sa Rusijom. U trenutku kad su pregovori bili završeni i kad je trebalo da dođe do potpisivanja, Rusija je izrazila neslaganje i čak uvela neku vrstu sankcija na uvoz iz Ukrajine. Ova promena u stavu Rusije prema sporazumu Ukrajine sa EU nastala je zato što je, dok su Ukrajina i EU pregovarale, došlo do ubrzanog stvaranja Evroazijske carinske unije, u kojoj je Rusija planirala i Ukrajinu.
Ovde je važno razumeti sledeće: ugovor o slobodnoj trgovini koji Ukrajina ima sa Rusijom nije u koliziji sa Sporazumom o slobodnoj trgovini Ukrajine sa EU. To je jasno samo po sebi, ali ako je potreban primer, dovoljno je uočiti da Srbija ima oba takva sporazuma. Razlog zašto bilateralni ugovori o slobodnoj trgovini nisu u međusobnoj koliziji jeste to što zemlje u njih unose pravila o poreklu robe. Opet primer: izvoz automobila iz Srbije u Rusiju je podložan carinjenju, jer je reč o proizvodu koji se samo sklapa u Srbiji. Tako ruska roba ne bi mogla da se uveze u Ukrajinu i potom izveze u Evropsku uniju i da se ne plati carina niti bi roba proizvedena u EU mogla da se preko Ukrajine neocarinjeno izvozi u Rusiju.
Ovo je važno shvatiti zato što je rusko obrazloženje za otpor ukrajinskom ugovoru o slobodnoj trgovini sa EU bilo to da će evropska roba preplaviti rusko tržište preko Ukrajine, jer više neće biti obostrane carinske zaštite. Ovo nije tačno ni činjenično, u najužem smislu te reči, jer sporazum sa EU predviđa postepeno uklanjanje ukrajinske carinske zaštite, dakle u dužem vremenskom periodu, dok naprotiv, Ukrajina dobija bescarinski pristup evropskim tržištima odmah. Isto važi i u slučaju Sporazuma o slobodnoj trgovini Srbije i EU.
Međutim, Ukrajina ne bi mogla da ima ugovor o slobodnoj trgovini sa EU i da istovremeno bude članica carinske unije sa Rusijom. Na primeru Srbije to znači da ona neće moći da sačuva ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom u trenutku kad postane članica Evropske unije – jer je EU carinska unija.
Tako je ukrajinska liberalizacija trgovine sa EU postala problem za Rusiju zato što je ona u međuvremenu rešila da oformi Evroazijsku carinsku uniju, koja bi bila konkuretna Evropskoj uniji, i u kojoj je predviđeno mesto za Ukrajinu. To nije bilo saglasno sa ugovorom o slobodnoj trgovini sa EU, zbog čega je Rusija učinila sve da do njegovog potpisivanja ne dođe.
Ono što usledilo je kriza legitimnosti vlasti u Ukrajini. Zašto? Šta je legitimnost? To je politika saglasna sa voljom građana, za koju vlada i, u ovom slučaju, predsednik države imaju mandat. U slučaju Ukrajine, to je politika približavanja Evropskoj uniji, što ne podrazumeva, kao što sam već objasnio, udaljavanje ni od koga, pa ni od Rusije. To što je predsednik države, uoči samog potpisivanja odustao od sporazuma o slobodnoj trgovini sa EU, i to pod jasnim pritiskom Rusije – isto je što i kršenje mandata ili rizikovanje krize legitimnosti. Do koje je i došlo, jer su izbile demonstracije.
Ovde je opet važno razumeti kako se takve krize razvijaju. U normalnim okolnostima, demonstracije su ili dovoljno masovne i uporne da izazovu prevremene izbore, kako bi se utvrdilo da li promena politike ima podršku glasača – ili protesti postepeno prestaju. Alternativno, vlasti primenjuju silu, jer smatraju da na nju imaju legalno pravo. To su ukrajinske vlasti i učinile, promenivši i zakone kako bi mogle da se obračunaju sa demonstrantima i nezadovoljnicima.
U tom trenutku nastupa prava kriza legitimnosti, jer je reč o ključnom testu vlasti: ona ili ima monopol nad legitimnom upotrebom sile, ili ga nema. Ukrajinski predsednik je posegao za silom i – izgubio i legitimnost i vlast. Ostale grane vlasti su nastavile da rade u očekivanju prevremenih izbora, koji su potom i zakazani i obavljeni.
U normalnim okolnostima, Rusija ne bi imala nikakav razlog da se meša u unutrašnje poslove Ukrajine. Kako nije bilo nikakvih nemira ili sukoba, ni na granici sa Rusijom, a svakako ne na Krimu, nikakva ruska intervencija, politička, a pogotovo ne vojna ne može se opravdati. Rusija je, međutim, intervenisala najpre na Krimu, a potom pokretanjem sličnih događaja na celom istoku Ukrajine. Dosadašnji uspeh ovih intervencija je, koliko se može videti, manji od očekivanog, jer se pokušaj da se cela takozvana Nova Rusija pripoji Rusiji završio sa aneksijom Krima. Ali to ne znači da se od tog cilja odustalo. Jer to zavisi od ruske političke strategije.
Sada, a to je ključno: koji su ciljevi ruske politike? Bez obzira što je sukob izbio zbog trgovačke politike i eventualnog približavanja Ukrajine EU, mnogo više se govori o odgovoru Rusije na politiku NATO-a. Zapravo, u najopštijem smislu, ističe se cilj ruske politike da zaštiti sopstvene interese. Ako to nisu trgovački interesi, koji su? Govori se o tome da treba sprečiti približavanje NATO-a ruskim granicama. NATO je stigao do ruskih granica, iako su SAD i druge zapadne zemlje obećale da se NATO neće širiti na istok. Zbog prekršenog obećanja, ojačana Rusija sada teži da uspostavi ravnotežu u odnosu na NATO, pre svega tako što neće dozvoliti njegovo širenje na Ukrajinu.
Ovde, zapravo, ništa nije na mestu. Najpre, tog obećanja nije bilo, niti je ono uopšte moguće, mada se o tome svakako razgovoralo. Uz to, inicijative za zaštitu država koje su se oslobodile sovjetske okupacije od strane NATO-a, potekle su od samih tih zemalja, a ne od zapadnih država, pa ni od SAD. Ali najvažnije je to da je članstvo Ukrajine u NATO-u razmatrano u toj organizaciji i u vezi sa tim nije postignuta saglasnost. Nje nema ni sada, a izgleda je neće ni biti. Većina evropskih zemalja članica NATO-a nisu spremne da na sebe preuzmu problem bezbednosti Ukrajine. One dakle ne nameravaju da se bore i ginu za Ukrajinu, što bi bila njihova obaveza prema članici saveza.
Ukoliko je to bio test ruske politike za zapadnoevropske zemlje – on je bio nepotreban, jer čak i sada, kada je čitav evropski poredak uzdrman, NATO ne pokazuje interes da preuzme obavezu odbrane ukrajinske bezbednosti. To je svakako poznato ruskim vlastima. Zemlje članice NATO-a, a pre svih Amerika, vodile su računa o ruskim interesima u Ukrajini. Zapravo, sporazum kojim je svo nuklearno oružje iz Ukrajine preneto u Rusiju, bio je više nego dobronameran. To je bio takoreći gest dobre volje prema savezniku. Ukrajina je na to pristala, jer se Rusija obavezala na poštovanje njenog suvereniteta, uključujući i Krim.
U čitavom ovom slučaju, ako je reč o poštovanju sporazuma, jedino Rusija ne poštuje svoj sporazum sa Amerikom i Evropom. Naravno, sve dok postoji vojna neravnoteža u Evropi, postojaće i interes za postojanjem NATO saveza – naročito ako druge sile ne poštuju sporazume i evropski sistem bezbednosti.
Šta je, dakle, cilj ruske intervencije u Ukrajini? Rusija je velika zemlja i njeni unutrašnji politički ciljevi su za nju od mnogo većeg značaja od spoljnih, bar kada je reč o stabilnosti njene vlasti, pa i zemlje u celini. Zapravo, Lenjin je bio blizu istine kada je rekao da je spoljna politika sredstvo unutrašnje politike, bar u velikim zemljama i svakako u Rusiji. U tom smislu, ruska spoljna politika ima cilj da povećanim spoljnim uticajem učvrsti unutrašnju stabilnost. Kako se definiše unutrašnja stabilnost je ključno pitanje, ali ostavljam ga za neki drugi tekst.
Ali ako se ispita gde bi ruske vlasti mogle da vide prostor za povećanje ruskog uticaja, odgovor je svakako – u Evropi.
Zbog svog geografskog položaja, Rusija je prisutna na svim mestima od važnosti za svetsku bezbednost, ali njen stvarni uticaj može da se poveća praktično samo u Evropi. Prepreka tome je Evropska unija, a ne NATO ili Amerika. Jer, pretpostavimo da se Evropska unija raspadne; jasno je da bi se time u potpunosti promenio odnos snaga, pri čemu bi Rusija mogla da očekuje mnogo značajniju ulogu od trenutne. Zbog toga je potrebno oslabiti privlačnost Evropske unije svuda gde je to moguće, počev od Ukrajine, pa preko srednje Evrope – a tu negde dolazimo i do Balkana.
U tom kontekstu bi trebalo shvatiti ruski pritisak na Srbiju, koji će se povećavati, jer je Rusija napravila strateški zaokret u spoljnoj politici i od njega neće odustati ni u Ukrajini niti bilo gde drugde, bar ne u dogledno vreme. Valja uočiti, kao što sam već rekao, da Srbija ima trgovačke ugovore i sa Evropskom unijom i sa Rusijom, kao i da su ugovori Ukrajine sa EU ruskoj politici bili neprihvatljivi. Štaviše, ruske diplomate, a i srpski političari, otvoreno propagiraju prednosti ugovora Srbije sa Rusijom.
To podrazumeva ulaganja u Srbiju da bi Srbija izvozila u Rusiju i tako iskoristila bescarinski sistem. To se u Srbiji propagira i kao način da se izigraju ruske sankcije na uvoz iz Evropske unije. Dakle, evropski preduzetnici bi trebalo da ulažu u srpsku poljoprivredu i povećavaju srpski izvoz u Rusiju, da bi nadoknadili štetu koju im nanose ruske sankcije, što bi istovremeno, naravno, otupelo oštricu tih sankcija.
To je neodrživo stanje stvari. Ne, da ponovim, iz ekonomskih razloga, već zato što je politički cilj Rusije drugačiji. Potpuno je jasno da Rusija neće podržavati srpsko pridruživanje Evropskoj uniji. Jer ako bi se taj proces zaustavio, u velikoj meri bi bilo zaustavljeno i dalje proširivanje EU na Balkan. Onda bi, osim Crne Gore i Albanije (ova druga ne u bliskoj budućnosti), ostatak Balkana trajno ostao van EU. To, naravno, ne bi bio poraz Unije, ali svakako ne bi bio ni njen uspeh.
Ovo podrazumeva, u dogledno vreme, i ruski pritisak na Srbiju da odustane od Sporazuma o slobodnoj trgovini sa EU, za šta je, doduše, potrebno da na vlast u Srbiji dođe neka proruska partija. A opet, da bi se ta šansa stvorila, potrebno je da proevropske vlasti ne uspeju da oporave privredu i ne poboljšaju socijalno stanje u zemlji. To je oprilike ukrajinski scenario. Jedino što postoji ocena da politički preokret u Srbiji ne bi izazvao krizu legitimnosti, kao u slučaju Ukrajine.
Zbog toga Srbija ne bi trebalo da očekuje značajne trgovačke ustupke od strane Rusije, niti njenu veću finansijsku pomoć. Pogotovo ukoliko, što je verovatno, sama Rusija bude morala da se nosi sa svojim veoma ozbiljnim privrednim i finansijskim problemima. Ponuda će se sastojati u civilizacijskom jedinstvu, koje postepeno postaje ideološko opravdanje ruske spoljne politike. Rusija zapravo smatra da joj je Srbija dužna, i tako će se i ponašati.
Helsinška povelja, posebno izdanje, decembar 2014.
Peščanik.net, 16.12.2014.
UKRAJINA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
