Scenario za bolje sutra

Prikaz knjige Martina Sandbua, Europe’s Orphan: The Future of the Euro and the Politics of Debt / Evropsko siroče: budućnost evra i politika duga, Princeton, 2015.

Evropa se raspada, a razaraju je njeni najvatreniji branitelji, Nemci. U leto 2015, u pokušaju da skrene pažnju sa ekonomske i političke noćne more u koju je monetarna unija potonula nakon što je ponizila Grčku još jednim krugom diktiranih reformi – Angela Merkel je započela novu političku igru. Za ovu postmodernu kancelarku koja pokazuje predmoderni, makijavelistički prezir prema doslednim politikama i biračima, nagle promene političkog kursa nisu ništa novo. Njenim zalaganjem Demohrišćanska unija (CDU) je 2003. usvojila radikalno neoliberalnu platformu deregulacije koja se ne obazire na interese radništva. Dve godine kasnije, zamalo nije izgubila od Gerharda Šredera. Kada je postala kancelarka, iskoristila je svoj položaj i istorijsku koaliciju sa post-šrederovskom Socijaldemokratskom partijom (SPD) da svoju stranku očisti od neoliberala i do neprepoznatljivosti je transformiše približavanjem socijaldemokratskom programu. Posle incidenta u nuklearnoj elektrani u Fukušimi 2011, o čemu su nemački mediji opširno izveštavali, Angela Merkel, do tada poznata kao Atomkanzlerin (Atomska kancelarka), u roku od nekoliko dana je naložila zatvaranje osam nuklearnih elektrana i pokrenula inicijativu za potpuno ukidanje nuklearnog programa do 2022. Samo nekoliko meseci ranije, uz mnogo pritisaka i uvrtanja ruku, uspela je da u Bundestagu poništi plan za postepeno gašenje nuklearnih elektrana koji je crveno-zelena koalicija usvojila 2001. i tako produži dozvole za rad nemačkih nuklearnih elektrana u proseku za deset godina.

I u prošlogodišnjoj izbegličkoj krizi je pokazala koliko brzo i lako menja stavove. I ovoga puta su na njene odluke značajno uticali izveštaji u medijima – prvo po izbijanju izbegličke krize, a zatim ponovo nekoliko meseci kasnije, kada je posle objavljivanja telefonskih snimaka novogodišnjih nereda na glavnoj železničkoj stanici u Kelnu napravila još jedan zaokret od 180 stepeni. Njen nastup na PR događaju organizovanom u julu prošle godine u okviru kampanje vlade da podstakne ministre da se češće susreću i razgovaraju sa ljudima loše se završio. Među mladima pozvanim da uzmu učešća u „dijalogu“ o životnoj sredini našla se četrnaestogodišnja devojčica iz palestinske azilantske porodice koja se pred kamerama požalila da njena porodica, koja u Nemačkoj živi već četiri godine, svakog trenutka može biti deportovana u Liban. Na besprekornom nemačkom je pitala zašto joj nije dozvoljeno da ostane u Nemačkoj i „živi kao i svi drugi“. Angela Merkel je odgovorila da „ne možemo svakoga pustiti unutra, koliko god to možda želeli“, na šta je devojčica počela da plače. Ne znajući šta da radi Angela ju je potapšala po glavi s bespomoćnim izrazom lica. Reakcije na društvenim mrežama su bile burne. Nekoliko meseci kasnije, porodica palestinske devojčice je obaveštena da može ostati u Nemačkoj još jednu godinu.

Elita je bila uverena da nemačka javnost ne bi tolerisala slike izbeglica poput onih iz Kalea. Podstaknuti burnim reakcijama na Fejsbuku i Tviteru, mediji su iz dana u dan optuživali Francusku i Britaniju da beskrupulozno krše ljudska prava migranata. Onda je u septembru fotografija mrtvog sirijskog dečaka Ajlana Kurdija izazvala lavinu simboličnih činova političara širom sveta. Među nemačkim građanima je bilo rašireno uverenje da je smrt dečaka krivica „Evrope“ u celini, uključujući i Nemačku. U međuvremenu, izbeglice su se u sve većem broju okupljali na železničkoj stanici u Budimpešti, odakle je stigla nova serija upečatljivih slika. Većina izbeglica je izjavljivala da želi u Nemačku.

Angela Merkel, majstor političkog manevrisanja, nije dopustila da dobra kriza prođe neiskorišćena. Njen poziv izbeglicama da dođu u Nemačku nije bio motivisan samo medijskim izveštajima. Ono što je nazvala “pokazivanjem prijateljskog lica u teška vremena” trebalo je da posrami sve one koji su se za vreme grčke krize smejali karikaturama na kojima su Angela Merkel i njen ministar finansija Šojble prikazivani u nacističkim uniformama. Otvaranjem nemačkih granica, dok su granice Francuske i Britanije ostale zatvorene, pokušala je da povrati uzvišenu moralnu poziciju prethodno rezervisanu za brojne kritičare koji su nemačku vladu optuživali za sado-monetarizam ili nešto još gore.

Važan faktor je i osiromašeno tržište rada s kojim se suočavaju nemački poslodavci, koji su i dalje glavno političko uporište Angele Merkel. Taj problem je još izraženiji otkako ju je koalicioni partner SPD primorao da propiše minimalnu nadnicu. Nemački mediji su izveštavali o sirijskim izbeglicama sa diplomama inženjera i lekara, o ljudima koji poseduju veštine potrebne na tržištu rada. Nemački instituti za ekonomska istraživanja predviđali su novo ekonomsko čudo, a poslodavci su obećavali da će investirati u obuku imigranata bez radnih veština. Svi su polazili od pretpostavke da će većina ako ne i svi izbeglice i azilanti – ta distinkcija se ubrzo izgubila u opštoj pometnji – u Nemačkoj ostati dugo, ako ne i zauvek. Za Angelu Merkel, koja je u oktobru 2010. godine tvrdila da je “multikulti pristup propao, konačno i zauvek”, to više nije bio problem. Isti pristup je sada proglašen za rešenje: u prvoj polovini 2015. nekoliko istraživanja je pokazalo da skupe mere kojima su u deceniji vladavine Angele Merkel nemačke porodice stimulisane da imaju više dece nisu imale skoro nikakav efekat. Početkom leta iste godine, u pokušaju da pronađe rešenje za dolazeću demografsku krizu, Angela Merkel je naložila najbližim saradnicima da ispitaju raspoloženje unutar stranke i biračkog tela u vezi s predlogom novih zakona o imigraciji, ali je naišla na jak otpor.

Budimpšeta je bila ono što su stari Grci nazivali kairos – zgodan trenutak kada je nekoliko ptica poređano tako da se mogu ubiti jednim kamenom. Partijska politika je, kao što obično biva kod Angele Merkel, odnela prevagu nad državnim politikama. „Pokazivanje prijateljskog lica“ će između ostalog omogućiti Zelenima da na sledećim izborima 2017. učine ono što je njihovo vođstvo dugo želelo, ali se nije usuđivalo: da uđu u koaliciju sa Demohrišćanskom unijom. Angela Merkel je reagovala na isti način kao kada je sprovela čistku neoliberala 2005. ili kada je ukinula nuklearnu energiju 2011: munjevito, bez konsultacija, ne gubeći vreme na objašnjavanje šta želi da uradi. Kada je objavila Energiewende (energetsku tranziciju), uprkos tome što je još bio na snazi zakon kojim je radni vek nuklearnih elektrana produžen (nekoliko energetskih kompanija je zbog toga tužilo državu), računala je na to da opozicione stranke u Bundestagu – Levica i Zeleni – neće postavljati nezgodna pitanja. Tako je i bilo. Ni članovi njene stranke nisu mogli da se pobune, saterani u ćošak podrškom koju joj je pružio SPD i strahom da ne ugroze pozicije svoje liderke. Tako je odluka “koja će promeniti zemlju”, kao što je sama rekla, doneta bez obaziranja na demokratski proces ili ustavne formalnosti. U trenutku kada je nemačke granice proglasila otvorenima nije postojala ministarska odluka o tome, pa čak ni zvanično saopštenje Bundestaga. Budući da opozicija nije postavljala pitanja, kao što je Angela Merkel i očekivala, do danas niko ne zna ko je, kada i kako doneo tu odluku, zakonitu ili nezakonitu, i dostavio je policiji. Ministarstvo unutrašnjih poslova i dalje odbija zahteve istaknutih političkih figura (uključujući i bivšeg predsednika ustavnog suda koga je vlada Bavarske pozvala da da pravno mišljenje o ovoj stvari) da im omogući pristup ministarskoj odluci koja je morala biti dostavljena pograničnoj policiji.

Razloga za postavljanje pitanja je svakako bilo. Izbeglice koji su došli u Nemačku 2015. godine, više od milion njih, stigli su iz bezbednih trećih zemalja. Prema nemačkim i evropskim zakonima trebalo je da se registruju u prvoj zemlji Evropske unije u koju su ušli i sačekaju da im se u skladu sa zakonom dodeli pravo boravka u nekoj od zemalja članica. Angela Merkel je zaključila da bezbedno može ignorisati tu proceduru. Kada bi se neko požalio da je to preveliki teret za nemačko društvo i rizičan društveni eksperiment, ona je kraljevski odgovarala da ako mora da se izvinjava zbog toga što je „pokazala prijateljsko lice“, „onda ovo nije moja zemlja“ – što je neobična izjava za jednog demokratski izabranog lidera. Zapravo, kao što pokazuje slučaj energetske tranzicije, ona već duže vreme ne vlada kao parlamentarni lider, već kao predsednik države u kojoj je proglašeno vanredno stanje. Izvesno vreme su na sva pitanja o njenoj imigracionoj politici odgovarali njeni saradnici – uključujući i nekoliko partija u Bundestagu – tvrdnjama da i samo izražavanje neslaganja „ide naruku desnici“ – što je u Nemačkoj moćno retoričko sredstvo. Pitanja o tome kako vlada upravlja izbegličkom krizom bila su skrajnuta do događaja u Kelnu.

U periodu od septembra do januara Angela Merkel je praktično isključila svog ministra unutrašnjih poslova i direktno upravljala krizom, koristeći pažljivo pripremljene javne nastupe – konferencije za novinare, gostovanja u emisijama i govore na partijskim konvencijama – da osigura podršku onih pripadnika nemačkog društva koji su u prilivu izbeglica videli priliku da ostatku sveta pokažu novo, prijateljsko lice svoje zemlje. Angela nije prezala ni od nacionalističkog patosa u Obaminom maniru, kao na godišnjoj letnjoj konferenciji za novinare 31. avgusta, kada se sunarodnicima obratila rečima: „Nemačka je moćna zemlja… Uradili smo mnogo, uradićemo i ovo. Mi to možemo, a ako nam se na putu nađe prepreka, moramo je savladati“. Šest meseci je izbegavala sve ustavne mehanizme kontrole i uživala u pohvalama kojima su je zasipali, između ostalih i Times koji ju je proglasio ličnošću godine. Razmatrana je kao kandidatkinja za Nobelovu nagradu za mir, a čak se i Dan sećanja na holokaust 27. januara pretvorio u još jedan merkelfest kada je gostujući govornik u Bundestagu, austrijski pisac, preživeli svedok holokausta, okupljenima rekao da „ova zemlja, koja je pre osamdeeset godina bila odgovorna za najstrašnije zločine veka, danas dobija aplauze čitavog sveta zbog otvaranja svojih granica“.

***

Ali šta je sa Evropom? Zašto toliko prostora posvećujem izbegličkoj krizi da bih rekao nešto o knjizi posvećenoj krizi evra? Imigraciona politika Angele Merkel nudi važnu lekciju o tome šta druge zemlje mogu očekivati od Nemačke kada odluči da se ponaša evropski. Kao što Amerika vidi ostatak sveta kao prošireni teren domaće političke ekonomije, tako Nemačka sve više doživljava Evropsku uniju kao sopstveni produžetak. Ono što je dobro za Nemačku po definiciji je dobro i za ostale. U tome nema ničeg naročito nemoralnog. Nemački građani čak veruju da je to izraz najviše moralnosti, jer nemačku kontrolu nad Evropom identifikuju sa postnacionalizmom koji se shvata kao antinacionalizam, što je najvažnija lekcija kojoj nas nemačka istorija uči. Kao i elite u Americi, nemačke elite na svoj spoljašnji svet projektuju ono što smatraju za očigledno, prirodno i razumno i zbunjene su ako neko stvari ne vidi onako kako ih oni vide. Možda otpadnici pate od nekog kognitivnog poremećaja i moraju proći obuku u Šojbleovoj učionici za Evrogrupu? Problem sa hegemonijskom verom u sopstvenu ispravnost jeste u tome što njene žrtve nisu u stanju da uoče da je ono što one smatraju očevidno moralnim zapravo motivisano partikularnim interesima. Interesi nemačke izvozne industrije, na primer, temelj su nemačkog izjednačavanja „evropske ideje“ sa jedinstvenom evropskom monetom. Problem produbljuje činjenica da je nacionalni interes, koji se pogrešno doživljava kao identičan sa interesom svakog razumnog ljudskog bića u Evropi i svetu, nužno oblikovan političkim interesom vlade i dominantnog društvenog bloka da sačuva vlast. Zato su periferne zemlje prepuštene na milost i nemilost hirovima dnevnopolitičke borbe za moć i moralnom i semantičkom etnocentrizmu zemalja centra koje autsajderi jednostavno ne mogu da dešifruju – naročito kada se nađu pred postmodernim liderom kao što je Angela Merkel koja je, oslobođena trajnih političkih opredeljenja i ustavnih ograničenja, do perfekcije usavršila umetnost opstajanja na vlasti nepredvidivim i naglim promenama kursa.

Produbljivanjem izbegličke krize Evropa je uvučena u komplikovane manevre i obrte na terenu nemačke unutrašnje politike. Angela Merkel je prvo obavestila zapanjenu nemačku javnost da kontrola granica „u 21. veku nije moguća“ i oštro napala mađarsku vladu koja se spremala da granice zatvori. Međutim, posle Kelna, zatvaranje granica je preko noći ponovo postalo moguće, a Mađarska je postala uzor za ostatak Evrope, naročito Grčku, kojoj je Nemačka zapretila izbacivanjem iz Šengena ako svoje granice ne stavi pod kontrolu. Nemački zakon zabranjuje, ili bar nemačka vlada tvrdi da zabranjuje deportaciju imigranata koji su zatražili azil. Zato je Angela Merkel morala da natera Grčku i ostale evropske zemlje da prihvate isto načelo, da nemački glasači naklonjeni imigrantima ne bi nanjušili problem. Teret zadržavanja izbeglica izvan Evrope pao je na Tursku – koja je dobila zadatak da spreči ilegalno prebacivanje migranata u Grčku – na zemlju koja prema podacima kojima raspolažemo ne polaže mnogo na prava sirijskih ili bilo kojih drugih izbeglica. Naravno, saradnja Turske ima svoju cenu. Angela Merkel, koja se u prošlosti dosledno protivila zahtevima Turske za prijem u EU, ponovo se predomislila i u ime čitave Evrope obećala Erdoganu da će ubrzati pregovore, ako izbeglice koje je ona pozvala u Nemačku on spreči da stignu do Grčke. Kada je Turska zatražila i finansijsku pomoć, Angela Merkel je to prikazala kao pitanje „evropske solidarnosti“, baš kao i finansiranje nove agencije za zaštitu granica EU, Frontex, koja patrolira duž obala Grčke i Italije. Evropske granice su tako postale nemačke granice, a Evropa je postala Nemačka. Već polovinom februara, nemački ratni brodovi pod komandom NATO-a su počeli da patroliraju Mediteranom, presreću migrante i vraćaju ih u Tursku. Pošto NATO brodovi po definiciji nisu ni evropski ni nemački, čak i kada jesu nemački, migranti spaseni iz mora se mogu odmah vratiti tamo odakle su došli, bez nepotrebnog uplitanja nemačkih sudova i nemačkih Zelenih.

Tako je pitanje imigracije ponovo „evropeizovano“, a Evropa više nego ikada „germanizovana“. Najviši prioritet Angele Merkel je izbegavanje mogućeg zatvaranja nemačkih granica, kao što su učinile Danska i Švedska: zatvorene granice ružno izgledaju u medijima i navode nemačke glasače da se zapitaju isplati li im se da finansiraju Evropu ako će morati da čekaju na graničnim prelazima kada pođu na letovanje. Nemački poslodavci tvrde da bi ukidanje Šengena koštalo milijarde evra zbog vremena koje bi se izgubilo na evropskim unutrašnjim granicama, kao i desetine hiljada radnih mesta. Uprkos tome, bilo je potrebno dodatno uveriti nemačku javnost da će broj imigranata koji pristižu početi da opada. Zato zemlje članice EU moraju pristati da prime svoj deo imigranata kojima je Nemačka uputila poziv, iako ih pre toga niko nije pitao za mišljenje. Za broj imigranata ne može se odrediti gornja granica, ili Obergrenze, što je termin koji je PR mašinerija Angele Merkel anatemisala, pa je otuda postao važan označitelj u daljoj javnoj raspravi koja se vodi u Nemačkoj o Fremdenfeindlichkeit (ksenofobiji, ako ne i rasizmu). Neke zemlje članice ne žele da prihvate utvrđeni procenat neutvrđenog ukupnog broja migranata. Tako su posle napada na Mađarsku usledili napadi na Višegradsku grupu – savez srednjoevropskih zemalja koji čine Češka, Poljska, Slovačka i Mađarska. Nemački političari su Poljskoj zapretili kaznenim finansijskim merama ako ne pristane na „evropsku solidarnost“ u nemačkom stilu.

Sa približavanjem važnih pokrajinskih izbora Angela Merkel je najavila svoj sledeći oštar zaokret u govoru na konferenciji CDU 30. januara, kada je naglasila da je „po Ženevskoj konvenciji zaštita ograničena na period od tri godine“. Izbeglice moraju da shvate, rekla je, da je njihov status privremen. Obraćajući im se neformalnim „ti“, nastavila je: „Očekujemo, kada se mir vrati u Siriju i kada Islamska država bude uništena u Iraku, da se vratite u svoje zemlje sa veštinama koje ste ovde stekli“. To je verovatno trebalo da neutrališe rastuće protivljenje imigraciji i možda odvrati neke od potencijalnih migranata. U isto vreme, zagovornici otvorenih granica mogu se utešiti činjenicom da posle isteka perioda od tri godine izbeglice u Nemačkoj najčešće dobijaju trajno pravo boravka i da se samo mali broj njih šalje nazad u zemlje porekla, čak i ako se posle dugotrajnih zakonskih postupaka ustanovi da nemaju pravo na boravak.

Rezultat svih tih promena kursa i jezičkih obrta, te neprohodne mešavine ličnog interesa i sentimentalnosti je politička i institucionalna pometnja uzrokovana time što se Evropi nameću nemačke politike koje se prikazuju kao evropske, kao politike kojima, navodno, nema alternative. To uključuje restrukturisanje građanstva kroz imigraciju, ne samo u Nemačkoj, gde je to ekonomski i demografski poželjno, nego i u evropskim zemljama u kojima to nije slučaj. Rezultat je jačanje anti-nemačkih osećanja koja se manifestuju kao anti-evropska osećanja, ne samo među pripadnicima političkih elita nego i među biračima.

Štetu je pretrpela i Ekonomska i monetarna unija (EMU): evropska rešenja diktirana iz Nemačke proizvela su ekonomski i politički katastrofalne posledice. Kao i posle izbegličke krize, širom Evrope raste broj onih koji traže više nacionalne autonomije u ekonomskoj politici, uključujući i monetarnu politiku. Sve je više rasprava o „planu B“ za evro, u slučaju da Francuska i Italija ne uspeju da Nemačkoj i njenim saveznicima nametnu evropsko rešenje za krizu, koje neće biti isključivo nemačko. Novo „evropsko pitanje“ glasi: da li je odustajanje od panevropskih sporazuma kao što su Dablin i Šengen, pa i od zajedničke valute, jedini način da se Evropa zaštiti od skandaloznih poteza nemačke kancelarke i njenog sve ličnijeg pristupa vršenju vlasti?

***

I tako najzad stižemo do osvežavajuće ekscentrične knjige Martina Sendbjua. Najkraće rečeno, on tvrdi da bi odustajanje od monetarne unije bilo greška jer, uprkos onome što se evropskim građanima svakodnevno ponavlja, zajednička evropska valuta ne mora biti zajednička nemačka valuta kojom se svima nameće diktat nemačke političke ekonomije. Evro, tvrdi Sendbju, ostavlja dovoljno prostora za raznolikost, autonomiju i demokratiju. Očajno stanje u kojem se EMU nalazi posledica je pogrešnih odluka koje su rezultat nemačke hegemonije. Tome doprinose i francuski oportunizam i kolektivna strateška kratkovidost. Sendbju, koji za sebe kaže da je evropski federalista, smatra da je evro potreban i Evropi i ostatku sveta. On smatra da bi zajednička valuta bila bolje regulisana ako bi se prihvatili britanski uslovi. Tako bi nacionalni suverenitet bio zaštićen uprkos zajedničkoj supranacionalnoj valuti. Britanija, kaže Sendbju, ne samo da treba da ostane u EU, nego treba i da prihvati evro, što pre to bolje, jer je to u njenom najboljem interesu i u najboljem interesu Evrope i sveta.

Sendbjuova knjiga je u isto vreme retrospektiva i pogled u budućnost. Njen autor pokazuje zavidnu uverenost da zna u čemu je bila greška i kako se ta greška može ispraviti, a evro oporaviti, što nije neobično s obzirom da radi za Financial Times. Sendbju oštro kritikuje evropske „politike spasavanja kreditora“ posle 2008. i tumači ih kao posledicu nametanja nemačkog nacionalnog interesa i ideologije ostatku Evrope. On detaljno opisuje učinjene greške i razloge koji stoje iza njih, čime stavlja na probu strpljenje čitalaca, ali mora se priznati da je u jednom u pravu: da nismo spasavali one koji su u očekivanju dobrog profita odobravali visokorizične zajmove, u Evropi bi danas bilo manje političkih podela, manje narušavanja nacionalnog suvereniteta i demokratskog procesa, i manje dužničkog ropstva i ekonomske agonije kroz koju zemlje monetarne unije moraju da prolaze da bi se zaštitile banke, njihovi deoničari i poverenici.

Sendbju nudi zanimljiv revizionistički prikaz krize u Evropi posle 2008. Po njegovom mišljenju, krizu nije uzrokovalo ništa posebno vezano za evro. Uzrok je kreditni mehur koji je početkom veka zahvatio većinu bogatih kapitalističkih zemalja sveta. Mehur su proizvele zemlje sa suficitom koje su pod nemačkim vođstvom počele da premeštaju kapital sa severa na jug. Posledice su bile razorne zbog državnih politika u zemljama dužnicima, koje su dozvolile da se zajmovi neopreznih kreditora preliju u potrošnju umesto da se iskoriste za povećanje produktivnosti. Sendbju tvrdi da zemlje dužnici kao što su Grčka i Španija nisu imale „problem konkurentnosti“, što je dijagnoza koju im postavljaju zemlje zajmodavci i međunarodne institucije, već problem prevelike potrošnje finansirane zaduživanjem. Vlade koje su zajedno sa nepromišljenim bankama proizvele mehur trebalo je ostaviti da se same nose sa posledicama kroz restrukturisanje dugova i gašenje banaka, čemu bi sledile strukturne reforme i fiskalna ekspanzija. Umesto toga, zemlje zajmodavci su ponudile finansijsku pomoć zemljama dužnicima da bi ove bile u stanju da servisiraju dugove koji su najvećim delom bili u rukama nemačkih i francuskih finansijskih institucija. Zauzvrat su očekivale politiku štednje koja je trebalo da uveća konkurentnost dužnika, a umeto toga je ugušila rast. Sendbju smatra da je insistiranje na merama štednje posledica nemačke „moralne“ opsesije stavom da se svaki dug po svaku cenu i u celosti mora vratiti. U tom smislu on se priklanja teoriji o „ludim“, a ne „zlonamernim Nemcima“, i tako se oslobađa obaveze da razmotri mogućnost da su Nemačka i druge zemlje možda strahovale da će zbog gubitaka koje su kreditori pretrpeli porasti premije na rizik za suverene dužnike – što bi za zemlje u kojima veliki deo javnih prihoda odlazi na servisiranje duga bio ozbiljan problem.

Gledajući u budućnost, Sendbju tvrdi da je moguć zajednički monetarni režim koji se ne bi nužno završio situacijuom u kojoj Nemci diriguju, a ostali pokušavaju da im pruže otpor. Nacionalni suverenitet je, veruje Sendbju, kompatibilan sa monetarnom unijom – centralno upravljanje nije neophodno. Pogotovo nema potrebe za fleksibilnim valutnim kursevima između evropskih zemalja, koliko god se one razlikovale, ili za redistribucijom duga. (Uostalom, zlatni standard je kompatibilan sa demokratijom.) Štaviše, pod kišobranom zajedničke valute ima prostora za dobrovoljno udruživanje spremnih i sposobnih – za grupe zemalja koje bi, na primer, izdavale euroobveznice uz učešće ili bez učešća Nemačke, kao što se sada grupe zemalja udružuju oko aranžmana kojima zamenjuju nefunkcionalni Šengen. Čak i ako bi se javio problem konkurentnosti, koji se u zemljama sa monetarnim suverenitetom rešava monetarnom devalvacijom, on bi se u ovom slučaju dao rešiti fiskalnom devalvacijom. Vlade bi u tom slučaju morale da spuste cenu rada u delu koji se ne odnosi na isplatu nadnica, a nastali fiskalni manjak popune zaduživanjem.

Naravno, Sendbjuov optimizam počiva na premisi da će nemačka vlada i glasači odustati od „idolatrije duga“ i odupreti se američkom pritisku da zaštite američke zajmove i banke. Sendbju bi voleo da Nemci nauče od Britanaca da banka koja odobri kredit prezaduženoj državi, kompaniji ili privatnom klijentu treba da snosi posledice svojih odluka – nepromišljene kreditore ne treba spasavati pod maskom međunarodne solidarnosti. Drugi uslov koji treba ispuniti jeste da Nemačka odustane od uloge disciplinske komisije za zavođenje reda na finansijskim tržištima; Francuska treba da se odrekne uverenja da su države pametnije od banaka i oslobodi se „taštine i manjka samopouzdanja koji otuda često proističu“; a Britanci bi morali da dignu ruke od svoje opsednutosti održavanjem „ravnoteže“ sa evropskim silama, uđu u EMU i spreče da se Nemačka nametne kao evropski ujedinitelj (i usput razruši temelje evropske građevine). Takođe, zemlje koje zaostaju u produktivnosti morale bi pod pritiskom finansijskih tržišta, koja će sada biti svesnija rizika, započeti unutrašnje reforme koje su neophodne da bi novi fiskalni stimulus dao rezultate, reforme koje su uprkos nemačkim pritiscima dosad svaki put propadale usled otpora elite i najšire javnosti. Nacionalne institucije koje generišu inflaciju, naročito mehanizmi utvrđivanja nadnica, moraju se reformisati i pretvoriti u mehanizme koji podstiču produktivnost, a demokratski izabrane vlade se moraju odupreti iskušenju da kredite preliju u potrošnju. Iza Sendbjuovog scenarija za lepše sutra u okvirima EMU naslućuje se manjak znanja o inerciji birokratskih institucija, društvenih struktura i utvrđenih načina života, i višak vere u sposobnost tržišta da kažnjava i koriguje politički oportunizam ili trezora da veštim doziranjem novca i kredita upravlja ekonomijom i društvom i preoblikuje ih (što je san koji se Kejnsu može oprostiti jer ga je sanjao u društvu koje se neuporedivo više povinovalo etabliranim autoritetima nego što to čini danas).

Sendbjuovo uverenje da je zajedničkom evropskom valutom moguće upravljati i bez „neiznuđenih (ili od Nemaca iznuđenih) grešaka“ izgleda utemeljeno. Ali možemo li zaista zanemariti politiku – odnos između nemačke vlade i njenog biračkog tela, odnos severnih država i njihovih južnih i istočnih suseda, zahteve elita sa juga da im se odobre nove infuzije novca da se njihove države i društva ne bi raspali? I možemo li verovati tržištima da će politiku zaista učiniti nevažnom? Čak i ako se dužnička kriza, kao što Sendbju predlaže, reši državnim bankrotom i otpisom dugova i ako se rast donekle obnovi sprovođenjem politika produktivnosti umesto fininsiranja potrošnje zaduživanjem – hoće li to biti dovoljno da se jaz u dohotku i životnom standardu između severa i juga Evrope zatvori i tako preduprede dalji zahtevi za finansijskim transferima? Prostora za sumnju ima: setimo se samo dispariteta između severne i južne Italije ili između zapadne i istočne Nemačke, gde je pre 25 godina napravljena još jedna neoptimalna monetarna uniija. Za razliku od dispariteta između severa i juga Italije, razlike u dohotku u Nemačkoj ne mogu se pripisivati mafijaškim mahinacijama, pa ni izostajanju „reformi“ u istočnoj Nemačkoj: stara elita je uklonjena 1990. i instaliran je zapadnonemački sistem. Ipak, već gotovo dve decenije, dohodak po glavi stanovnika u istočnoj Nemačkoj je 25 do 30 odsto niži od dohotka na zapadu zemlje. Razlika u fiskalnim prihodima je još veća, iako se od početka veka sa zapada na istok godišnje preliva između 3 i 4 odsto nacionalnog BDP-a. Jedini uočljiv efekat tih transfera je to što jaz ne raste.

Sendbjuova vizija lepše budućnosti u režimu zajedničke valute, u kojoj se nacionalna autonomija stavlja pod benevolentnu kontrolu dobro uređenog finansijskog tržišta, može izgledati kao ekonomska utopija. Zasad ne znamo hoće li monetarna unija poći stopama Dablina i Šengena. Verovatnije je da je pred nama velika i dugotrajna pometnja. Nacionalna autonomija i suverenitet će se naći u središtu niza neizvesnih bitaka oko tumačenja duha evropskih sporazuma, političke uloge i pravne nadležnosti Evropske centralne banke, sadržaja novih reformskih paketa i obima transfera na koje će zemlje u procesu reforme polagati pravo – što će sve biti praćeno rastućim otuđenjem i nezadovoljstvom glasača. Sever će pretiti izladnjivanjem juga, a jug će ustati protiv severa, Nemačka će pokušati da „reformiše“ Francusku, a Francuska će se pozvati na „evropsku solidarnost“. Biće to decenija zavada, uzajamnih optuživanja, kratkotrajnih rešenja i kontinuiranog opadanja ugleda partija centra, vlada i međunarodnih institucija. Pred nama je teško i mučno doba.

Wolfgang Streeck, London Review of Books, 18.03.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 27.04.2016.

Srodni link: Jan-Werner Müller – Nova nemačka desnica