Selindžer, književni pustinjak

Dž. D. Selindžer, za koga se svojevremeno tvrdilo da je najznačajniji posleratni američki pisac, ali koji je okrenuo leđa uspehu i udvoricama, postavši neka vrsta književne Grete Garbo, poznat po tome što nije želeo da bude poznat, umro je u sredu u svojoj kući u Kornišu, gde je preko 50 godina živeo odvojeno od sveta. Imao je 91 godinu.

Firma koja zastupa Selindžera, Harold Ober Associates, objavila je ovu vest, uz napomenu da se radi o prirodnoj smrti. „Iako je u maju slomio kuk, bio je odličnog zdravlja sve do naglog pogoršanja posle Nove godine. Nije imao nikakve bolove neposredno pre smrti, ni dok je umirao.“

Selindžerov ugled počiva na nevelikom, ali vrlo uticajnom opusu: romanu „Lovac u žitu“ i zbirkama „Devet priča“, „Freni i Zui“ i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari i Simor: Uvod“. „Lovac“ je objavljen 1951. i već je prva rečenica, pomalo u duhu Marka Tvena, ukazivala na novi smeli pravac u američkoj književnosti: „Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la Dejvid Koprefild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari“.^[1]

Iako neki, posebno nastavnici i bibliotekari, nisu znali šta da misle o knjizi, „Lovac“ je postao bestseler, a narator i glavni junak, Holden Kolfild, tinejdžer koga su izbacili iz škole, postao je najpoznatiji američki književni mangup posle Haklberi Fina. Sa svojim ciničnim, žargonskim tonom, saosećanjem za pubertetlije, i snažnim, ali otuđenim osećanjem za moral i nepoverenjem prema svetu odraslih, ovaj roman je pogodio žicu hladnoratovske Amerike i ubrzo stekao kultni status, posebno među mladima. Čitanje „Lovca“ je nekad predstavljalo ključnu stepenicu u odrastanju, skoro podjednako važnu kao dobijanje vozačke dozvole.

Roman je ostao prijemčiv do danas, iako neke od Holdenovih briga danas deluju staromodno. Godišnje se još uvek proda 250.000 primeraka ove knjige. Mark Dejvid Čepmen, koji je 1980. ubio Džona Lenona, rekao je da se objašnjenje toga što je uradio može naći u „Lovcu u žitu“. Filip Rot je 1974. napisao: „Reakcija studenata na dela Dž. D. Selindžera znak je da on, za razliku od većine drugih, nije okrenuo leđa vremenu, već da je uspeo da ukaže na današnji sukob identiteta i kulture.“

Mnogi kritičari su više cenili zbirku „Devet priča“, objavljenu 1953, koja je uticala na pisce poput Rota, Džona Apdajka i Harolda Brodkija. Priče su se odlikovale svojim oštroumnim socijalnim zapažanjima, savršenim dijalozima (Selindžer, koji je koristio kurziv skoro kao muzičku notaciju, nije bio majstor književnog, već govornog jezika) i time što su srušile sve što je ostalo od tradicionalne arhitekture pripovetke – staru strukturu početka, sredine i kraja – i kreirale arhitekturu emocija, u kojoj priča dobija sasvim novi pravac malom promenom tonaliteta ili ironičnim komentarom. Apdajk je rekao da se divi „toj zen-otvorenosti koju te priče imaju, i tome što se ne zatvaraju naglo.“

Selindžer je takođe usavršio veliku veštinu književne ironije – sposobnost da saopšti to što misli, a da kaže što manje, ili čak nešto sasvim suprotno. Orvil Preskot je 1963. napisao u New York Times-u: „Retko je u istoriji književnosti, ako je ikada, nekoliko pripovedaka izazvalo toliko rasprava, kontroverzi, hvalospeva, osporavanja, mistifikacija i interpretacija.“

Kao mladić, Selindžer je žudeo za ovakvom pažnjom. Tokom studija hvalisao se svojim spisateljskim talentom i ambicijama, i upućivao razmetljiva pisma Vitu Barnetu, uredniku časopisa Story. Ali uspeh mu je, kad ga je jednom osetio, ubrzo dosadio. Rekao je urednicima časopisa Saturday Review da mu se „smučila“ njegova fotografija na koricama „Lovca u žitu“ i zatražio da se slika izbaci iz narednih izdanja. Dao je instrukcije svom agentu da spali sva pisma čitalaca. Selindžer, koji je živeo u 57. ulici na Menhetnu, 1953. godine je zauvek pobegao od književnog sveta, odselivši se na imanje od 36 hektara u šumovitom delu Korniša. Po svemu sudeći, ispunjavao je Holdenovu želju da sebi sagradi „kolibicu od para koje sam zaradio i da tamo proživim ostatak života,“ daleko od „bilo kakvih glupavih razgovora sa bilo kime.“

Retko je putovao, osim povremeno na odmor u Floridu ili da poseti Vilijama Šona, skoro jednako velikog otuđenika i nekadašnjeg urednika časopisa New Yorker. Izbegavajući uobičajeni Šonov sto u restoranu hotela Alginquin, nalazili su se pod satom starog hotela Biltmore, koji je bilo sastajalište mnogih studentskih generacija.

Nakon selidbe u Nju Hempšir, Selindžer je objavljivao sve ređe, da bi ubrzo potpuno prestao. Materijal iz „Freni i Zui“ (1961) i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ (1963) već je prethodno bio objavljen u New Yorker-u, a poslednje što je od njega štampano bila je pripovetka „Hapworth 16, 1924“ koja je zauzela skoro čitavo izdanje New Yorker-a od 19. juna 1965.

Selindžer je 1997. pristao da Orchises Press, mala izdavačka kuća iz Aleksandrije u Virdžiniji, objavi „Hapworth“ kao knjigu, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Nikad nije štampao ostale objavljene pripovetke u zbirci, niti je dopuštao da se štampaju u udžbenicima ili antologijama. Jedna pripovetka, „Ujka Vigili u Konektikatu“, pretočena je u film „Moje ludo srce,“ koji je bio toliko loš da Selindžer nikada nakon toga nije prodao filmska prava.

Prijateljstvo pa izdaja

U jesen 1953. sprijateljio se sa lokalnim tinejdžerima i pristao na intervju, navodno za školsku rubriku u lokalnom dnevniku Claremont Daily Eagle. Međutim, članak je objavljen kao glavna priča i Selindžer se toliko uvredio da je prekinuo kontakte sa tinejdžerima i podigao ogradu visoku dva metra oko svog imanja. Posle toga je retko komunicirao sa novinarima, osim 1974. kada je, u pokušaju da spreči izdavanje zbirke pripovedaka, rekao novinaru Timesa:„Neobjavljivanje pruža veliko spokojstvo, mir. Obljavljivanje užasno narušava moju privatnost. Volim da pišem. Obožavam. Ali pišem samo za sebe i svoje zadovoljstvo.“

Ipak, što je više tražio privatnost, sticao je sve veću slavu, naročito nakon što se 1961. pojavio na naslovnici Time-a. Godinama je slanje izveštača u Nju Hempšir u potragu za Selindžerom bilo novinarski sport. Selindžer je kao mladić imao tužno, melanholično lice i duboke izražajne oči, ali sada, na malobrojnim fotografijama koje su se pojavile, izgledao je ispijeno i bolesno. Kao lik sa El Grekovog platna. Mnogi su tvrdili da je trošio više vremena i snage na izbegavanje sveta nego što većina ljudi troši na normalan život, i njegova otuđenost je samo pospešivala mit koja se stvarao oko njega.

U zavisnosti od gledišta, radilo se o ludaku ili o američkom Tolstoju koji je samu tišinu pretvorio u najelokventniji oblik umetničkog delovanja. Neki su bili ubeđeni da objavljuje pod pseudonimom. Jedno vreme, krajem sedamdesetih, pričalo se da je on Vilijam Varton, autor romana Birdy. Na kraju se ispostavilo Da je Vilijam Varton pseudonim pisca Alberta Duema.

Britanski književni kritičar Ian Hamilton je 1984. predložio Selindžeru da napiše njegovu biografiju. Sasvim očekivano, Selindžer je to odbio, uz opasku da je „pretrpeo dovoljno eksploatacije i ugrožavanja privatnosti za jedan ljudski vek“. Hamilton je ipak napisao knjigu, i 1986. Selindžer je pokrenuo sudski proces da spreči korišćenje citata i parafraza iz neobjavljenih pisama. Slučaj je dospeo do Vrhovnog suda, i na iznađenje mnogih, Selindžer je dobio tužbu, mada ga je to koštalo privatnosti. (U junu 2009, tužio je i Frederika Koltinga, pisca i izdavača iz Švedske, koji je, kako se tvrdilo, napisao nastavak „Lovca u žitu“. U julu je federalni sud trajno zabranio izdavanje knjige.)

Selindžerova privatnost je dodatno ugrožena 1998. i 2000. objavljivanjem memoara Džojs Mejnard, sa kom je bio u vezi deset meseci 1973, kada je gđica Mejnard bila brucoš, a potom i objavljivanjem memoara njegove ćerke, Margaret. Neki su optuživali obe žene da žele da izvuku korist iz svoje bliskosti sa Selindžerom, a Selindžerov sin Metju napisao je u pismu nedeljniku New York Observer da je njegova sestra „neuravnotežena“ i da ne prepoznaje čoveka iz njenog opisa. Ipak, obe knjige su legendi o Selindžeru dale pomalo jezivi „hauardhjuzovski“ ton.

Selindžer je voleo da komanduje i bio je seksualno manipulativan, kako tvrdi Džojs Mejnard u svojoj knjizi. Bio je opsednut zdravim životom i homeopatijom, kao i svojom ishranom (smrznuti grašak za doručak, nedopečeni hamburger od jagnjetine za večeru). Margaret Selindžer kaže da je njen otac bio patološki samoljubiv i da je zlostavljao njenu majku, a homeopatiji i opsednutosti hranom dodala je dugi spisak drugih interesovanja: zen budizam, vedanta hinduizam, hrišćansku nauku, sajentologiju i akupunkturu. U knjizi tvrdi da je Selindžer pio sopstveni urin i da je satima sedeo u orgonskoj kutiji.

Ali da li je pisao? To pitanje je mučilo selindžerologe, a u nedostatku pravih dokaza, kružile su razne glasine. Godinama nije napisao ni reč. Ili je, poput junaka Kubrikovog filma „Isijanje“, stalno ispisivao jednu te istu rečenicu. Ili je, kao Gogolj pred kraj života, napisao mnogo, ali na kraju sve spalio. Džojs Mejnard misli da je u sefu držao bar dva romana, ali ih nikada nije videla.

Detinjstvo i mladost

Džerom Dejvid Selindžer je rođen na Menhetnu na Novu godinu 1919, kao drugo od dvoje dece. Sestra Doris, koja je umrla 2001, godinama je radila kao nabavljač haljina za Bloomingdale’s. Kao i Glasovi, i deca Selindžerovih su bila iz mešanog braka. Otac Sol, bio je Jevrejin, rabinov sin, ali dovoljno asimilovan da se bavi uvozom sira i šunke. Njihova majka, Mari Džiliš, bila je poreklom Irkinja, rođena u Škotskoj, ali je promenila ime u Mirijam kako bi se više dopala svekrvi i svekru. Porodica je živela u Harlemu kada je Selindžer rođen, ali pošto je firma Sola Selindžera dobro poslovala, preselili su se prvo u 82. ulicu, a zatim na Park Aveniju.

Iako nikad nije bio naročito dobar učenik, Selindžer, koga su u to vreme zvali Soni, pohađao je progresivnu školu Makbarni na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna. (U molbi za upis je kao oblasti interesovanja naveo dramaturgiju i tropske ribe.) Ali ponavljao je posle dve godine i 1934. su ga poslali u vojnu akademiju Valley Forge u Pensilvaniji, koja mu je kasnije poslužila kao inspiracija za Holdenovu školu Pensi. Selindžer je bio kapiten mačevalačkog tima, a postao je i urednik književne rubrike školskog godišnjaka Ukršteni mačevi. Napisao je i himnu škole, koja je bila iskreni pastiš devetnaestovekovnoj osećajnosti ili ironično remek delo:

Ne skrivaj suze ovog zadnjeg dana, U tuzi tvojoj nek ne bude srama, Što ne šetaš više sivim stazama, Što više ne igraš tu igru. Četiri su godine radosne prošle – da li će ta vremena ostati nam draga, Uživaj u ovim kratkim danima, Ostalo ih je još svega par.

Nakon nekoliko dosadnih nedelja provedenih na Univerzitetu u Njujorku, Selindžer je 1937. otputovao sa ocem prvo u Austriju, pa zatim u Poljsku, a plan je bio da ga otac uputi u trgovinu šunkom. Pošto je shvatio da to nije za njega, vratio se u Ameriku i proveo jedan semestar na Ursinus koledžu u Koledžvilu u Pensilvaniji. Vršnjaci ga se sećaju kako šeta studentskim gradom u crnom kaputu i govori kako će napisati Veliki američki roman.

Najtrajnija avantura sa visokim obrazovanjem za Selindžera je bila večernja škola na univerzitetu Kolumbija 1939, gde mu je predavao Vit Banet, i pod njegovim pokroviteljstvom je uspeo da proda jednu pripovetku, „Mladi ljudi“, časopisu Story. Nakon toga je prodao priče novinama Esquire, Collier’s i The Saturday Evening Post – sve su to bili konvencionalni radovi, sa malo originalnosti.

Nakon nekoliko odbijanja, Selindžer je 1941. konačno objavio pripovetku u New Yorker-u, što je u to vreme bio najveći cilj svakog ambicioznog pisca. Pripovetka se zvala „Mala pobuna kod Avenije Medison“, i kasnije će poslužiti kao jedna od scena u „Lovcu u žitu“. Ali urednici časopisa su se premišljali, navodno zabrinuti jer se priča mogla protumačiti kao ohrabrivanje dece da beže iz škole, i držali pripovetku pet godina – što je čitava večnost, čak i za New Yorker – da bi je konačno objavili 1946, negde na poslednjim stranicama broja.

U međuvremenu, Selindžera su mobilisali. Služio je u kontraobaveštajnoj jedinici pri četvrtoj pešadijskoj diviziji, a zadatak im je bio da ispituju nacističke dezertere i simpatizere. Bio je stacioniran u Tivertonu, gde se odvija radnja pripovetke „Za Esme – s ljubavlju i mučninom“ – verovatno najupečatljivije od „Devet priča“. Šestog juna 1944. iskrcao se na plažu Juta, a kasnije učestvovao u Ardenskoj bici.

Hospitalizovan je 1945. zbog „borbenog zamora“ – što je često bio eufemizam za nervni slom – i nakon oporavka ostao u Evropi i po završetku rata, tragajući za funkcionerima nacističke partije. Oženio se Nemicom, ali brak nije potrajao – radilo se o doktorki o kojoj su biografi otkrili vrlo malo podataka. Zvala se Silvija, kako kaže Margaret Selindžer, ali ju je Selindžer uvek zvao Saliva (sline).

Drugačiji pisac

Vrativši se u Njujork, Selindžer se uselio kod roditelja i, kako ni tokom rata nije prestajao da piše, nastavio karijeru. „Savršen dan za bananaribe“, jednostavna, misteriozna i Selindžerova najpoznatija pripovetka, objavljena je u New Yorker-u 1948, i nagoveštavala je, ispostaviće se tačno, da je Selindžer postao sasvim drugačiji pisac. Kao i mnogi drugi pisci, on u New Yorker-u nije video samo novine, već i svoj dom, sprijateljivši se sa urednikom, Vilijamom Šonom, koji je i sam bio povučen i agorafobičan – srodna duša. Selindžer je 1961. Šonu posvetio „Freni i Zui“, napisavši:

Molim svog izdavača, mentora i (Bog mu pomogao) najprisnijeg prijatelja Vilijema Šona, geniusa domusa „New Yorkera“, navijača svih autsajdera, zaštitnika neproduktivnih, branitelja beznadno bombastičnih, najpreteranije skromnog od svih bogomdanih velikih umetnika-urednika, da prihvati ovu naoko prilično neuglednu knjigu.

Kao mladi pisac, Selindžer je bio neka vrsta zavodnika, i zabavljao se, između ostalih, sa Unom O’Nil, ćerkom Judžina O’Nila i budućom ženom Čarlija Čaplina. Godine 1953. upoznao je Kler Daglas, ćerku britanskog kritičara Roberta Langdona Daglasa, u to vreme devetnaestogodišnju studentkinju sa Radklifa, koja je dosta podsećala na Freni Glas (ili obrnuto): venčali su se dve godine kasnije. (Gđica Daglas se u međuvremenu udala i razvela.) Margaret je rođena 1955, a Metju, koji je sada glumac i filmski producent, 1960. godine. Ali brak je ubrzo krenuo pogrešnim tokom, i gđa Daglas je 1966. zatražila razvod, tvrdeći da bi joj „ostanak u braku ozbiljno narušio zdravlje i ugrozio razum“.

 Veza sa gđicom Mejnard, u to vreme brucoškinjom s Jejla, počela je 1972, nakon što je Selindžer pročitao njen članak u New York Times-u pod naslovom „Osamnaestogodišnjakinja se priseća svog života“. Živeli su zajedno, ali veza je naglo prekinuta posle 10 meseci, kada joj je Selindžer saopštio da ne želi decu. Neko vreme, tokom osamdesetih, Selindžer je bio u vezi sa glumicom Elejn Džojs, a krajem te decenije oženio je znatno mlađu negovateljicu Kolin O’Nil. O tom braku se ne zna mnogo, jer je gđa O’Nil prihvatila muževljev kodeks privatnosti.

Selindžer je za sobom ostavio sina Metjua, gđu O’Nil i ćerku Margaret, kao i troje unučadi. Njegovi zastupnici u saopštenju za medije navode: „U skladu sa njegovom beskompromisnom životnom željom da štiti i brani svoju privatnost, neće biti memorijalnog skupa, i porodica traži da se poštovanje pema njemu i njegovom delu u ovom periodu iskaže i njima, pojedinačno i kolektivno.“

„Selindžer je govorio da u ovom svetu živi, ali da nije njegov deo,“ kaže se još u saopštenju. „Njegovo telo više nije tu, ali porodica se nada da je on i sada sa onima koje voli, bilo da se radi o verskim ili istorijskim ličnostima, ličnim prijateljima ili književnim likovima.“

Što se tiče porodice Glas, Selindžer je po svemu sudeći nastavio da piše o njima. Džojs Mejnard kaže kako je videla čitave police svezaka posvećenih porodici. U Selindžerovim delima, porodica Glas se prvi put pojavljuje u „Savršenom danu za bananaribe“, gde Simor, najstariji i najvoljeniji sin, oduzima sebi život na medenom mesecu. Likovi za koje ćemo kasnije saznati da su članovi porodice Glas pojavljuju se nakratko u „Devet priča“, ali porodična saga zaista počinje da se razvija u „Freni i Zui“, „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ i „Hapworth“, noveli koja je na prvi pogled pismo koje sedmogodišnji Simor piše sa kampovanja, gde vidimo da on već čita na nekoliko jezika i žudi za gđom Hepi, ženom vlasnika kampa.

Čitaoci takođe saznaju ponešto o roditeljima, Lesu i Besi, izmučenim bivšim zabavljačima, i o Simorovoj braći i sestrama, Freni, Zuiju, Badiju, Voltu, Vokeru i Bubu, o stanu Glasovih na gornjoj zapadnoj strani Menhetna, o kvizu na radiju u kojem su deca učestvovala. Retko je kada u književnosti neka porodica opisivana sa toliko ljubavi i detalja.

Možda i sa previše ljubavi, kako su pojedini kritičari prigovarali. Objavljivanje „Freni i Zui“ podelilo je čak i najvernije Selindžerove čitaoce. Džon Apdajk je u časopisu Times Book Review napisao: „Selindžer voli Glasove više od dragoga Boga. Previše ih i isključivo voli. Skriva se u njima. Voli ih na uštrb umetničke umerenosti“. Drugi čitaoci nisu voleli sve prisutniji istočnjački misticizam u sagi, to kako je Simor, iz kasnijih prepričavanja, prerastao iz suicidalnog mladića u genija, u proroka, pa čak i u sveca.

Ali u članku iz 2001. za New York Review of Books, Dženet Malkom tvrdi da su se kritičari prevarili u vezi sa Selindžerom, kao što kratkovidi savremenici nisu razumeli Tolstoja. Upravo one stvari na koje se ljudi žale, tvrdi gđa Malkom, jesu to što čini Selindžera velikim piscem. To što se Glasovi (kao i njihov tvorac) ne snalaze u svetu i jeste poenta, piše ona, i to govori isto toliko o tom svetu koliko o ljudima koji se u njemu nisu najbolje snašli.

 
Čarls Magrat, The New York Times, 28.01.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.02.2010.

Srodni link:

• The New Yorker: Movie Night at the Salinger House