Liberalni pentagram za zajednički život
1.
Prema procenama američkog zavoda za statistiku, negde oko 2042. belce će u SAD brojčano nadmašiti druge etničke grupe. Kao što je pevao hor jednog čikaškog kabarea: „Do 2042, nas će biti više nego vas“. Ako Turska uđe u Evropsku uniju, onda će do 2030. svaki peti građanin EU biti musliman. Ova raznolikost najvidljivija je u gradovima poput Londona, Amsterdama, Toronta i Njujorka. Oko 37 odsto Njujorčana rođeno je u inostranstvu; u Torontu je ova brojka blizu 50 odsto. Trista jezika se govori u Londonu. Barem jedan roditelj svake četvrte novorođene bebe u Britaniji rođen je u inostranstvu.
Ovo nisu samo „imigranti“. Sve češće, to su ljudi „migracionog porekla“, kako ih klasifikuje nemačka vlada, ili „postmigranti“ prema modernijem žargonu Roberta Lajkena. Već dugo je poznato da su problemi suprotstavljenog identiteta, ili kulturne šizofrenije, najprisutniji kod druge ili treće generacije useljenika. Jeftin avioprevoz, internet, satelitska televizija i mobilni telefoni spajaju dve domovine mnogo snažnije nego što je to bio slučaj za irske ili italijanske američke useljenike pre sto godina. Čak i više nego Italoamerikanci s početka dvadesetog veka, današnji nemački Turci, britanski Pakistanci, američki Meksikanci, kanadski Kambodžanci i australijski Kinezi osećaju da žive u dva sveta.
Ovi novi Evropljani, Kanađani, Amerikanci ili Australijanci ne mogu se označiti samo jednim grupnim imeniteljem, bila to kulturna, etnička ili nacionalna pripadnost („Turci“), veroispovest („muslimani“) ili za tu priliku izmišljen kolektivni epitet „hispano-„ ili „afro-karipski“. U Birmingemu, na primer, gradu u kojem se očekuje da do 2024. belci neće biti većina, postmigranti nisu samo Indijci, sike ili muslimani, nego i Pendžabi ili Mirpurci (iz Mirpura u Azad Kašmiru) simpatizeri laburista, konzervativaca ili liberal-demokrata, navijači ovog ili onog fudbalskog kluba i, nimalo beznačajno, „Bramiji“ – stanovnici slavnog grada Birmingema, sa prepoznatljivim akcentom i lokalpatriotizmom. Oko milion ljudi u Britaniji sada se identifikuje kao etnički „mešovito“. U mnogim drugim zemljama sve je više, kako je predsednik Obama jednom rekao, „mešanaca poput mene“.
Multikulturalistička literatura, sa svojom tendencijom da kategoriše ljude po kulturama, često ne prepoznaje jednostavnu različitost ovog sve mešovitijeg sveta. Više nego ikad ranije, ta različitost se pronalazi i unutar jedne ljudske kože, uma i srca.
2.
„Multikulturalizam“ je postao termin sasvim neodređenog značenja. Da li se on odnosi na društvenu stvarnost? Na skup određenih mera? Na normativnu teoriju? Ideologiju? Prošle godine, bio sam član radne grupe Saveta Evrope i sarađivao sa članovima iz osam drugih evropskih zemalja. Shvatili smo da ova reč ima drugačije značenje, obično sasvim neodređeno, u svakoj zemlji.
Neke mere koje su opisivane kao „multikulturalizam“, ali ne sve, u proteklih trideset godina prouzrokovale su izrazito neliberalne posledice. One su omogućile razvoj „paralelnih društava“ ili „subvencionisane izolacije“. Samozvani lideri određenih zajednica upotrebljavali su javni novac za učvršćivanje kulturnih normi neprihvatljivih širem društvu, naročito u odnosu na žene. To se opasno približilo zvaničnom prihvatanju kulturnog i moralnog relativizma. Perverzni efekat je bio gušenje glasova one liberalnije, sekularnije i kritičnije manjine unutar takvih etnički ili kulturno definisanih manjina.
Ukoliko, dakle, želite da opišete verziju multikulturalizma koja je zaista spojiva sa liberalizmom, kao što neki istaknuti politički teoretičari žele, morate da potrošite strane i strane na pojašnjavanje i kvalifikovanje ovog termina. Dok to završite, opravdanje za poseban novi „izam“ će nestati. Zašto jednostavno ne govorimo o obliku savremenog liberalizma koji odgovara – što znači i da je prilagođen – uslovina savremenog, multikulturnog društva?
Kada je shvatanje liberalizma bilo prošireno tako da obuhvati jednaku slobodu u okviru zakona za sve društvene klase, nije moralo da se govori o „multiklasnosti“; niti je bilo potrebno, kada se ovo shvatanje proširilo na sve boje kože, govoriti o „multikolorizmu“, a kada je obuhvatilo sve rodove i seksualnosti, nije se govorilo o „multirodnosti“ ili o „multiseksualnosti“. Koliko god ovo bilo bolno za ljude koji su izgradili akademske karijere na multikulturalizmu, ovaj termin bi trebalo da se pošalje u konceptualnu ropotarnicu istorije.
Ne želim da donosim pojednostavljen sud da li je multikulturalizam bio, kao u čuvenoj parodijskoj podeli iz knjige „1066 and All That“ Dobra ili Loša stvar. Jedan od najvećih nedostataka ove reči upravo je činjenica da je ona obuhvatala neke vrlo loše stvari (npr. državno subvencionisane, neliberalne etničke getoe u zapadnoevropskim gradovima) i neke prilično dobre stvari (npr. pokušaje da ljudi bolje upoznaju kulturu svojih suseda).
Da budem jasan: „izam“ je deo koji treba poslati u istoriju. Iako pridev „multikulturno“ na sporan način gura pod istu kapu razne vrste ljudske različitosti – versku i etničku pripadnost, jezik, nacionalnost, boju kože itd – vremenom je postao prihvaćena skraćenica za uglavnom postimigrantsku različitost ovih društava. Nema potrebe da se deskriptivna beba izbacuje zajedno sa normativnom prljavom vodom.
3.
Kako onda, ako ne preko „multikulturalizma“, da sumiramo izazove koje postavlja i prilike koje pruža sve multikulturnija priroda ovih društava? Vodeći se principom da ne bi trebalo upotrebljavati komplikovane reči ako jednostavne mogu da posluže, predlažem „kombinovanje slobode i različitosti“. To ne znači da su sloboda i različitost vrednosti jednakog značaja, poput mira i pravde. Povećanje različitosti svakako može da dovede do povećanja slobode. Tamo gde ne postoji izbor, ne postoji ni sloboda. Što je veći izbor između raznih načina života u našem velikom gradu, utoliko veću efektivnu slobodu imamo.
Ali u praksi, rastuća različitost može i da ugrozi postojeće slobode – i društvene običaje i zajedničko razumevanje koji su kroz istoriju održavali ove slobode. Od uticajnog rada Roberta Patnama o urušavanju društvenog poverenja do nasilnog skandala oko danskih karikatura, od manjinskih sirotinjskih četvrti do neliberalnog imigracionog zakona u Arizoni, svako ko ima oči može da vidi da je naše društvo daleko od savršenog.
Kada kažem „kombinovanje slobode i različitosti“, uglavnom mislim na različitost kao realnost. Tako da ovu rečenicu možemo razložiti i na „kako da odbranimo i proširimo slobode otvorenog društva u uslovima rastuće različitosti“. Da bismo u tome uspeli, potrebno je posvetiti pažnju detaljima u politici obrazovanja, stanovanja, tržišta rada, socijalnoj i kulturnoj politici, političkom predstavljanju itd. Lokalni nivo jednako je bitan kao i regionalni, nacionalni i – u Evropi – nadnacionalni. Ono što je dobro za Pakistance u Bredfordu možda nije dobro za Turke u Berlinu ili Berbere u Roterdamu, a kamoli za Meksikance u Los Anđelesu ili Kambodžance u Torontu.
Niti je ovo samo zadatak državne politike. To je lična odgovornost svakoga od nas ko živi u takvom društvu. Priroda svakodnevnih interakcija, u školi, na poslu, na ulici, u kafiću, uticaće na stavove migranata i postmigranata barem koliko i visoka politika. Sitna nepristojnost otuđuje, mali lep gest integriše.
4.
Predlozi „šta da se radi“ ispunili bi enciklopediju. Ovde mogu samo da predložim neka obeležja koja bi trebalo da utiču i na privatno ophođenje i na javnu politiku. Predlažem pentagram liberalnih vrlina: inkluzivnost, nedvosmislenost, doslednost, čvrstinu i liberalnost. Teoretski, one se mogu razumeti kao manifestacije pokušaja Isaije Berlina i drugih da spoje liberalizam i pluralizam. Praktično, to su lekcije naučene iz pedesetogodišnjih pokušaja i grešaka. Nepotrebno je isticati da ovih pet liberalno pluralističkih vrlina imaju efekta samo u kombinaciji, pa otud i slika pentagrama.
Inkluzivnost
Možda je na nekom nivou apstrakcije moguće tvrditi da je ograničavanje imigracije na bogate, slobodne države neliberalno. U realnom životu, ograničavanje imigracije je preduslov za održavanje liberalnog društva. (Pustite svakog ko hoće da dođe u Švajcarsku, pa ćete videti šta će da se desi.) Međutim, liberalizam zahteva da se moraju poštovati prava svakoga ko se obreo u određenom pravnopolitičkom prostoru – bila to država, teritorija EU ili šira Evropa koju čini Savet Evrope – čak iako ti ljudi tamo borave samo kratko i ilegalno. On dalje zahteva da oni koji tamo žive legalno, u dužem periodu, treba da uživaju „jednako poštovanje i brigu“ koje Ronald Dvorkin propisuje kao dužnost liberalne države prema svojim građanima.
U proteklih pola veka, mnoge zapadnoevropske države spotakle su se o oba stepenika ovog dvostepenog argumenta. Dozvolile su ulazak ogromnog broja ljudi, kombinacijom svesno darežljivog, haotično nekontrolisanog i jednostavno nelegalnog useljavanja. Zemlje poput Norveške, koje nemaju savremeno iskustvo sa velikom imigracijom, doživele su dotok ljudi koji se približava rekordnim razmerama useljavanja u SAD pre Prvog svetskog rata. Međutim, donedavno se većina evropskih država nije mnogo trudila da integriše nove ili ne-tako-nove useljenike i njihovu decu – to jest, da im pruži mogućnost da se osećaju kao kod kuće, kao punopravni pripadnici društva u kojem žive.
U čuvenom članku pod naslovom „Multikulturna drama“, objavljenom 2000. godine, holandski politički pisac Pol Šefer kritikovao je holandsku politiku „liberalnog prijema i ograničene integracije“. Pod „liberalno“ verovatno je mislio na „širokogrudo“, ali ako ćemo pravo, kao što i on sam kaže u svojoj sjajnoj knjizi Imigrantski narodi, ova kombinacija uopšte nije bila liberalna. U Nemačkoj je, na primer, do 1994. preko sedam miliona stanovnika od ukupno 80 miliona bilo zvanično zavedeno kao „stranci“. Među njima je bilo Turaka koji su tridest godina živeli u Kelnu ili Zapadnom Berlinu.
Većina zapadnoevropskih zemalja, uključujući i Nemačku, sada praktikuje davanje državljanstva dugogodišnjim stanovnicima, ali revitalizovani nemački zakon o državljanstvu i dalje zahteva od njih da se odreknu svakog drugog državljanstva. To postaje nerealno, a možda i nerazumno u svetu gde sve veći broj postmigranata već ima dve usko povezane domovine. Po rečima jedne žene iz britanskog grada Bredforda: „Pakistan je naša zemlja. I Britanija je naša zemlja.“
Samo davanje državljanstva tek je početak inkluzije. Poslednjih godina, mnoge zapadnoevropske zemlje uvele su testove za dobijanje državljanstva i prateće ceremonije. Pitanja u tim testovima nacionalne informisanosti pomalo su nasumična, a na ispitu mogu da padnu i ljudi čije porodice generacijama žive u toj zemlji. (Britanci su se smejali što čak ni premijer Dejvid Kameron nije odmah mogao da odgovori američkom TV voditelju Dejvidu Letermanu na pitanje šta na engleskom znači „Magna Carta“, niti ko je komponovao „Rule, Britannia“.) Ceremonije mogu da budu ležerne, ili na ivici autoparodije (čaj, sendviči i pijanista koji svira „Land of Hope and Glory“ dok kiša dobuje po krovu nekog seoskog doma kulture u Engleskoj). Međutim, novi državljani sa kojima sam razgovarao rekli su mi da su njima ove ceremonije bile dirljive, ili barem „fine“.
Pored te praznične potvrde građanske nacionalne pripadnosti, inkluzija se odvija u mnogim oblastima: obrazovanju, stanovanju, radnom mestu, medijima, politici, zabavi i sportu. Ništa ne pomaže toliko kao nesvesno svakodnevno druženje u kući, školi i na poslu. Spisateljica Zejdi Smit seća se odrastanja u Londonu sa devojčicama u maramama, jevrejskim dečacima sa kipama i indijskom decom sa tačkama na čelu: „Gurnuti u iste osnovne škole, naše međusobne razlike nisu nas ni očaravale niti nas naročito plašile.“
U Francuskoj, uprkos slavnoj republikanskoj tradiciji integracije u školi, problem obrazovne segregacije i dalje traje, jer su postmigranti grupisani u zasebnim gradskim četvrtima. Detaljne studije otkrivaju ozbiljnu diskriminaciju na tržištu rada usmerenu protiv ljudi sa stranim imenima, a naročito protiv muslimana.
U novinarstvu postoji dvostruki problem zastupljenosti: izveštavati o životu ljudi iz drugih kultura tačno i sa razumevanjem, i omogućiti da pojedinci iz tih krugova budu vidljivi na televiziji, u novinama i na internetu. Ove dve vrste zastupljenosti ne treba da koincidiraju. Štaviše, Afroamerikanci ne treba uvek da izveštavaju o Afroamerikancima, muslimani o muslimanima, žene o ženama. I u politici je poželjno imati vidljivu zastupljenost i lica i interesa značajnih manjina; i ponavljam, ova dva vida zastupljenosti ne treba da koincidiraju. Džem Ozdemir, lider nemačke partije Zelenih, zastupa birače zabrinute za životnu sredinu, a ne konkretno nemačke Turke ili turske Nemce.
Zabava i sport verovatno najviše utiču na percepciju šire javnosti. Većina evropskih fudbalskih klubova ponosi se mnogim svojim igračima migrantskog porekla, kao što su legendarni Zinedin Zidan u Francuskoj, sada penzionisan, italijanski napadač Mario Barvua Baloteli, i bivši kapiten Engleske reprezentacije Sol Kambel, da navedemo samo trojicu. Magija njihovih kopački učinila je više za nastanak „novog Mi“ od bilo čega što je uradio bilo koji političar.
Nedvosmislenost
U multikulturnim društvima, osnovni principi i vrednosti političke zajednice, uključujući i prava i dužnosti građana, moraju jasnije biti izraženi. Većina evropskih zemalja sa visokim nivoom imigracije učinila je nešto u tom pogledu. Italija je, na primer, 2007. usvojila Povelju vrednosti. Evropska unija sada ima spisak od jedanaest „zajedničkih osnovnih principa integracije“ koji su, iako nužno uopšteni, ujedno i liberalni i nedvosmisleni.
Takođe je važno napraviti razliku između liberalnih osnovnih vrednosti, koje se ne smeju dovoditi u pitanje, i onih aspekata društvenog života gde su pregovori i ustupci ujedno mogući i poželjni. Greška mnogih evropskih društava u protekloj deceniji je to što su trošila mnogo vremena i ozlojeđenosti na, u najboljem slučaju, drugorazredna pitanja – da li minaret na džamiji u Kelnu sme da bude viši od kelnske katedrale, referendum o zabrani minareta u Švajcarskoj, beskrajna sporenja oko hidžaba, nikaba i burke – istovremeno čineći ogromne ustupke tamo gde ne bi trebalo, uključujući i jednakost pred zakonom, slobodu izražavanja i osnovna prava žena.
Dakle, ova društva su bila bespotrebno nepopustljiva na nevažnim pitanjima, i opasno popustljiva na onim značajnim. Na primer, 2008. godine britanske vlasti dobile su oko 1.600 prijava o navodno prisilno sklopljenim brakovima, dok je policija izračunala da je takozvanih „ubistava iz časti“ bilo u proseku jedno mesečno (prave cifre su u oba slučaja verovatno veće). Ovo su užasne brojke za bilo koju zemlju, ali naročito za onu koja se diči time da je „kolevka slobodnih“.
Džonatan Lorens, koji se u studiji o odnosu evropskih vlada prema njihovom muslimanskom stanovništvu oslanja na istorijsko iskustvo drugih manjina u Evropi, govori nam da je u preambuli Napoleonovog sporazuma sa francuskim Jevrejima izričito naveden talmudski princip dina demalchuta dina – „zakon zemlje je zakon“. Kako će ljudi različitih veroispovesti i kultura doći do te tačke – to je njihova stvar, ali do nje moraju doći, ili će se noseći stubovi slobodnog društva srušiti. Nužan rezultat je da građani bilo kog porekla imaju jednaku priliku da rade na promeni zakona zemlje, kroz demokratski izabrana zakonodavna tela.
Doslednost
Savremene sekularne liberalne države tvrde da svojim građanima omogućuju jednak tretman pred zakonom. Dolazak ljudi iz različitih kultura, vera i zemalja stavlja ovu tvrdnju na ispit. Zašto, na primer, postoje zakoni o bogohuljenju koji štite samo hrićanstvo? Verske škole samo za neke veroispovesti, ali ne za sve? Zakoni o sećanju koji važe samo za neke genocide, poput holokausta? Rupe u zakonu samo za neke zajednice, kao što su Amiši u Americi? „Dvostruki standardi!“, jadikuju rečiti predstavnici novih manjina – i imaju pravo.
Tako smo se našli na prekretnici. Možemo da umnožavamo tabue, tako da pripadnici svih zajednica i veroispovesti budu jednako zaštićeni, ili da razgrađujemo ranije neupitne tabue i krenemo u pravcu doslednijeg liberalizma jednakog tretmana. Predstavnici socijalno konzervativnijih postmigrantskih manjina često bi više voleli da krenemo u ovom prvom smeru. Tako su, na primer, britanski muslimani lobirali početkom prethodne decenije ne za ukidanje britanskog zakona o bogohuljenju, nego da se on proširi tako da pruži jednaku zaštitu islamu. U ovom slučaju, Britanija je ukinula zakon o blasfemiji i uvela novi prestup „podsticanja verske mržnje“. Međutim, nakon kampanje zaštitnika slobode govora, ovaj prestup je kvalifikovan takozvanom „klauzulom engleskog PEN-a“, koja štiti „kritiku ili izražavanje antipatije, odbojnosti, poruge, uvrede ili pogrde“ prema verskim uverenjima i praksi. Krajnji efekat bio je pomak ka doslednijem liberalizmu, ali bilo je tesno.
Naravno, nerealno je očekivati potpunu doslednost. U jednom zanimljivom pismu koje je 2004. uputio nemačkom pravnom teoretičaru Ernstu Volfgangu Bekenferedeu, čovek koji je tada bio kardinal Jozef Racinger a sada je papa Benedikt XVI, pomalo je molećivo insistirao da nedelja mora ostati dan za odmor: sasvim razumna i praktična stvar. Međutim, otišao je još dalje, tvrdeći da država ne sme da se odvoji od svojih kulturnih korena, i da postane, kako je rekao reiner Vernunftstaat, država zasnovana isključivo na razumu.
Tako se zanemaruju dve stvari: tvrdnja da sekularna, liberalna država mora da ima neke zajedničke vrednosti na kojima počiva, i tvrdnja da te vrednosti moraju biti vezane za jednu konkretnu kulturu. Izazov našeg vremena je upravo izgradnja društva na vrednostima koje su odbranjive u svetlu razuma i koje se mogu pronaći u raznim kulturama. „Verujte mi“, tvrdi filozofkinja Almut Brukštajn Čoruh, „osnovne vrednosti nemačkog ustava (Osnovnog zakona) mogu se lako opravdati iz perspektive jevrejske i islamske tradicije.“
Čvrstina
Liberalne vrednosti koje slobodna država traži da svi njeni građani i stanovnici poštuju trebalo bi da budu jasno definisane i ograničene, ali onda moraju biti nepopustljivo branjene. Ovo zahteva nove odgovore na nove izazove. Tako, na primer, Britanija sada ima specijalnu jedinicu za prisilne brakove, koja predstavlja zajedničku inicijativu ministarstava spoljnih i unutrašnjih poslova, pošto se u ovom svetu dvostrukih domovina mnogi prisilni brakovi sklapaju u zemljama poput Pakistana. Parlament je 2007. usvojio zakon o prisilnom braku. Britanska policija razvila je strategiju borbe protiv, kako ga nazivaju, „nasilja iz časti“, uključujući prisilne brakove, ubistva i sakaćenje ženskih genitalija. Kao što s pravom komentariše policija, „Nema nikakve časti u ubistvima, silovanjima, kidnapovanju i mnogim drugim delima, ponašanju ili postupcima od kojih se sastoji ‘nasilje u ime takozvane časti’“.
U naše vreme, jedna od najvećih pretnji uspostavljenim slobodama potiče od nasilnog zastrašivanja u cilju gušenja slobode govora. U istraživačkom projektu Oksfordskog univerziteta o slobodi izražavanja (www.freespeechdebate.com), ovako smo formulisali osnovni princip: „Niti pretimo nasiljem, niti pristajemo na nasilne pretnje“. To su dve strane iste medalje. Pokleknuti pred nasilnim zastrašivanjem praktično znači ohrabriti one koji prete nasiljem da nastave da prete, a druge da slede njihov primer.
Mnoga evropska društva u poslednjih dvadeset godina nisu položila ovaj ispit. Ono što se u američkoj literaturi o slobodi govora naziva „dobacivačkim vetom“ u naše vreme postalo je veto ubice. Desetine, verovatno i stotine ljudi u Evropi ili iz Evrope žive pod pretnjom ubistva, samo zato što su izrazili svoje misli ili osećanja, u pisanju, govoru, drami ili vizuelnoj umetnosti. Među njima nisu samo nemuslimani i bivši muslimani, kritičari islama, nego i muslimani koji su kritikovali ono što se radi u ime njihove vere. Sike, hindusi i ostali takođe su osetili nasilnu oštricu zastrašivanja.
Prečesto su snage reda i mira pokušavale da suzbiju uvredljive oblike izražavanja, umesto da se koncentrišu na one koji prete nasiljem. Suočena sa nasilnim demonstracijama, britanska policija naložila je ljudima koji su postavili komad Behzti, koji je u negativnom svetlu pokazivao život sika u Britaniji, da odustanu od igranja predstave. Dok je delovanje države od sekundarnog značaja u nekim drugim oblastima, poput zabave i sporta, uloga države je ovde ključna, jer ona ima monopol na legitimno nasilje. Što je društvo više raznoliko utoliko će oprečni stavovi biti oštriji. Zadatak liberalne države nije da umanji taj konflikt, a kamoli da ga eliminiše, nego da se pobrine da on ostane unutar mirnih okvira.
Džeremi Valdon je nedavno predložio da se evropski zakoni o „govoru mržnje“ ozbiljno razmotre u Sjedinjenim Državama, sa obrazloženjem da se tako štiti dostojanstvo osetljivih manjina. Moj stav je da bi Evropa pre trebalo da krene u pravcu Prvog amandmana. Mi u Evropi možemo nešto da naučimo iz toga kako su Sjedinjene Države kroz istoriju koristile slobodu izražavanja za unapređenje života u uslovima različitosti. Kao što je predsednik Obama primetio na zasedanju Generalne skupštine UN, govoreći o skandalu sa snimkom „Nevinost muslimana“ na internetu, „u raznolikom društvu, pokušaji da se ograniči sloboda govora brzo se mogu pretvoriti u sredstvo za ućutkivanje kritičara i ugnjetavanje manjina“. U liberalnoj demokratiji, protiv poruka mržnje na Tviteru najbolje je boriti se masovnom osudom i društvenim pritiskom – što društvene mreže takođe omogućavaju i promovišu – umesto da se troši vreme policije koja ima važnija posla.
Država treba da interveniše odlučno onda kada „govor mržnje“ prelazi, po rečima Suzan Beneš, u „opasan govor“. Kako Beneš tvrdi, određivanje te granice zahteva pažljivu analizu konkretnih okolnosti govornika i publike. Ali reći „ako kažeš to, ubićemo te“ – i misliti to ozbiljno – jasno označava opasan govor. Borbu protiv nasilnog zastrašivanja ne treba prepuštati isključivo policiji i sudstvu. Ugroženom pojedincu, bio to poznati pisac ili nepoznata devojka u okrutnoj zajednici, potrebna je solidarnost šireg društva. Ta osoba mora da zna da postoji neko kome se može obratiti za zaštitu i pomoć. (Međutim, takva solidarnost ne zahteva prećutkivanje kritika prema stavovima tih pojedinaca. Autocenzura nije dobar način da se brani sloboda govora.)
Institucije poput političkih stranaka, sindikata, univerziteta i izdavača moraju da odigraju svoju ulogu. Na primer, žalosno je što je Yale University Press (inače moj američki izdavač) odlučio da ne objavi već pripremljen izbor ilustracija za knjigu danske profesorke Jite Klausen o skandalu sa karikaturama Muhameda u Danskoj. Rezultat je da u detaljnoj akademskoj knjizi pod naslovom Karikature koje su potresle svet, ne možemo da vidimo – karikature koje su potresle svet.
U ovom trenutku, otpor nasilnom zastrašivanju predstavlja najvažniji primer ove ključne liberalne čvrstine, ali ne i jedini. Čvrstina je neophodna i u suprotstavljanju masovnoj histeriji koju hrane tabloidi („nešto se mora učiniti!“), javnom i tajnom lobiranju bogatih i moćnih interesnih grupa u zemlji i inostranstvu (od Ruperta Mardoka, preko raznih etničkih i verskih grupa, do predstavnika Saudijske Arabije i Kine), i svakom drugom pritisku za sprečavanje dosledne primene jasnih standarda na sve pripadnike multikulturnog društva.
Liberalnost
Poslednji krak pentagrama opisujem rečju koja se oslanja na neke stare, sada poluzaboravljene konotacije „liberalnog“. „Liberalnost“ obuhvata širokogrudost, otvoren um i slobodu od predrasuda. Liberalnost se poziva na onu tekovinu liberalizma koja se živo, radoznalo i maštovito zanima za druge kulture, filozofije i načine života. Kako ga najbriljantnije predstavlja Isaija Berlin, ovaj liberalno pluralistički pristup ide dalje od puke potvrde činjenice da liberalna društva ne zahtevaju od svih svojih građana da budu liberalni. On ozbiljno shvata ideju da možemo da razumemo i uvažavamo druge, i da od njih učimo, čak i kad se sa njima duboko ne slažemo. Njegove odlike prepoznajemo u terminima kao što su „liberalni um“, „liberalni duh“ i „liberalna imaginacija“ Lajonela Trilinga.
Marta Nasbaum elokventno nastavlja ovu tradiciju u knjizi Nova verska netolerancija. Ona nas preklinje da koristimo svoje „unutrašnje oči“, da upotrebimo onu „radoznalu i saosećajnu imaginaciju“ koja ume da „prepozna ljudskost u neobičnim odorama“. Poput Trilinga, ona ilustruje ovu liberalnu imaginaciju književnim delima – u njenom slučaju od Lesingovog Natana mudrog pa sve do knjiga za decu Margerit de Anđeli. Ne možemo svi biti pisci ili pesnici, ali potrebne su nam neke njihove kreativne sposobnosti ako mislimo da spojimo čvrste pravne i političke zahteve za jednaku slobodu sa neurednom, polifonom realnošću društvene i kulturne različitosti.
Kad kažemo „radoznala… imaginacija“, to znači da čovek treba da se potrudi da sazna nešto više o drugima pored kojih sada živi. Ovo je od ključnog značaja jer, kako je spisateljica Dervla Marfi primetila, „ako ništa ne znate o ljudima, poverovaćete u bilo šta“. Savet Evrope sada promoviše nešto što prigodno naziva „interkulturnim“ obrazovanjem i razumevanjem. Međutim, znanje na papiru biće beskorisno bez imaginacije koja bi ga oživela. Uz malo mašte, i uz lični kontakt, ubrzo ćemo otkriti zajedničku ljudskost ispod nepoznate odore i stranog jezika. Ovo je tema mnogih romana i pesama, ali takođe i, kako se Zejdi Smit seća, svakodnevnog iskustva sa školskim drugovima i susedima u dnevnim aktivnostima koje nemaju nikakve veze sa upoznavanjem drugih kultura: pušenje prve cigarete iza škole, na primer, ili zajedničko učešće u kampanji za novu lokalnu autobusku liniju.
Iza zastora nepoznatog jezika, možda ćemo pronaći neke savete koje ćemo prepoznati kao dragocene i dobre. Kao što smo videli, nije uvek tako: ponekad dolazi do nepomirljivih sukoba, koji zahtevaju toleranciju do krajnje granice liberalnih vrednosti, i čeličnu čvrstinu na toj granici. (Nasilno zastrašivanje i pretnje slobodi izražavanja, ubistva iz časti i prisilni brakovi služe kao vrlo aktuelni primeri.) Ali zbijanje redova u odbranu osnovnih vrednosti i ljudskih prava ne zahteva, i ne treba da proizvede, zatvaranje uma.
Razmišljajući o ponekad histeričnoj debati o islamu u Evropi, u eseju prvobitno naslovljenom „Dijalektika sekularizacije“, Jirgen Habermas insistira, budući da bi sugrađane trebalo „ozbiljno shvatiti kao moderne savremenike“, da se „od sekularnih građana očekuje da ne isključuju mogućnost a fortiori da će možda otkriti, čak i u verskim obraćanjima, semantičke kontekste i skrivene intuicije koje se mogu prevesti i uvesti u sekularni diskurs“.
U današnjoj zapadnoj Evropi, ovo upozorenje je upućeno sekularnoj, ako ne i ateističkoj, većini. U Sjedinjenim Državama, ono se mora izokrenuti, i posmatrati kao obraćanje religioznoj većini u odnosu na ateističku manjinu. Ali kao što Habermas sam ističe, to nije samo apel određenoj većini.
Kao neko čiji su preci živeli u Engleskoj koliko god se naše nepotpuno porodično stablo proteže u prošlost, osećam posebnu obavezu da pružim ruku, u duhu sličnom gostoprimstvu, i pomognem onima koji su kasnije došli da se u Engleskoj osećaju kao kod kuće. Ali ako ozbiljno shvatamo težnju za stvaranjem „novog Mi“, mora doći trenutak kada porodice koje su malo kasnije došle postaju domaće jednako koliko i ja. Tretirati ih i dalje kao goste – a kamoli kao gastarbajtere – upravo znači biti neliberalan.
Štaviše, iako su postmigranti i dalje manjina u najvećem broju zapadnih zemalja, ima naselja u Londonu gde oni već jesu, i čitavih engleskih gradova gde će uskoro biti, većina. Tako da će i sama podela na većinu i manjinu postati neprimerena. U međuvremenu se „Mi“ i „Oni“, uz pomoć ljubavi i požude, sve lepše mešamo.
Zahtev za liberalnošću tako se širi na čitavo multikulturno društvo, ne samo na sadašnju većinu. Ako od ateiste tražimo da prizna mogućnost skrivene vrednosti „čak i u verskim obraćanjima“, od muslimana, Indusa, sike ili hrišćanskog fundamentaliste jednako tražimo da ima maštovitu širinu duha da razume vrednosti, recimo, homoseksualnog ateiste. Iako liberalnost ne može biti propisana zakonom, niti je država može deliti građanima, ona je vitalni peti sastojak u kombinovanju slobode i različitosti.
Pošto je stigao do poslednjeg kraka pentagrama, razočarani čitalac će se možda požaliti, „ali ovde nema ničeg novog; samo stare, poznate liberalne vrednosti, prilagođene i primenjene na nove okolnosti multikulturnih društava“. Upravo tako.
Prikaz knjiga: Europe’s Angry Muslims: The Revolt of the Second Generation, Robert S. Leiken, Oxford University Press; Muslims in Europe: A Report on 11 EU Cities, Open Society Institute; The Emancipation of Europe’s Muslims: The State’s Role in Minority Integration, Jonathan Laurence, Princeton University Press; The New Religious Intolerance: Overcoming the Politics of Fear in an Anxious Age, Martha C. Nussbaum, Belknap Press/Harvard University Press; Immigrant Nations, Paul Scheffer, Polity
The New York Review of Books, 22.11.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.11.2012.
IZBEGLICE, MIGRANTINAŠ TERORIZAM
