U poplavi liberalno intoniranih kolumni kojoj smo izloženi ovih dana, rasprava o američkom islamu predstavlja se isključivo kao najnovija etapa u slavnoj istoriji naše verske tolerancije. Efekat (po svoj prilici nameran) koji se postiže takvim pristupom jeste potiskivanje svake sumnje u njegovu ispravnost i stavljanje svakog ko je sumnjičav u isti koš sa antikatoličkim ignorantima, antisemitama i drugim ljudima punim predrasuda. Zato ću za trenutak zastati kako bih sebe podvrgao jednom misaonom eksperimentu: da li sam ja pristalica „slobodnog ispovedanja vere“ bez ikakvih organičenja?
Nisam. Pođimo od jednog primera koji nam je sasvim blizak, crkve sa apsurdnim imenom Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Poznatija kao mormonska, ova crkva se može pohvaliti time što je Glen Bek jedan od njenih sledbenika. On je nedavno pokupio mnogo jeftinih poena organizujući miting na godišnjicu marša Martina Lutera Kinga na Vašington. Međutim, u vreme kada se Kingov marš odigrao, 1963 godine, mormonska crkva još uvek nije prihvatala crnce kao celovita ljudska bića, niti im je dozvoljavala da postanu njeni punopravni članovi. (Nešto kasnije, vođstvo mormonske crkve doživelo je „otkrovenje“, posle čega je promenilo ovaj stav, ali ne pre donošenja Zakona o građanskim pravima.) Ovakav oportunizam podseća na jedno ranije prilagođavanje mormonske dogme – kada je napuštena istorijska i žestoka privrženost poligamiji. Državi Juti je jasno stavljeno do znanja da neće moći da postane član Unije dok ne izvrši ovu promenu doktrine. U nešto bližoj prošlosti, guverner Mit Romni morao je da ubeđuje glasače kako on nije prorok, odnosno vođa mormonske crkve, osoba sa najvišim moralnim i duhovnim autoritetom po svim pitanjima. Romni se kleo da za njega ništa nije iznad ustava SAD. Dakle, mi prihvatamo poklonike svetaca poslednjih dana, i spremni smo da zažmurimo i na neka njihova druga neobična i čudna shvatanja, ali samo u onoj meri u kojoj smo ih jasno ograničili u slobodnom ispovedanju njihove vere.
Mogli bi se navoditi i drugi primeri, kao što su hrišćanske sekte koje ne odobravaju prihvatanje lekarske pomoći. U načelu, njihovim punoletnim članovima dozvoljeno je da umiru mrmljajući verske stihove i odbijajući lekarsku pomoć, ali ukoliko ovo uverenje pokušaju da primene na svoju decu – što je ključni element „slobodnog ispovedanja“ vere – u mnogim državama oni mogu završiti na sudu. I ne samo to, već mogu postati i predmet javne osude.
Upravo je osuda javnosti verovatno nagnala većinu ortodoksnih Jevreja u Americi da odustanu od praktikovanja metzitzah b’peh, radikalne forme obrezivanja muškaraca, koja se završavala tako što bi rabin ili mohel, oprostite mi na izrazu, sisao detetov penis u cilju odstranjivanja preostale krvi ili otpadaka. Nekoliko omanjih sekti još uvek se pridržava ovog odvratnog rituala, koji je pre nekoliko godina u Njujorku doveo do male, ali smrtonosne epidemije herpesa među bebama koje su bile podvrgnute ovom zahvatu. Tim povodom, uprkos apelima mnogih jevrejskih doktora da se ovakva praksa zabrani, u velikoj meri precenjeni gradonačelnik Majkl Blumberg je u izbornoj godini odlučio da izjavi kako se ne treba mešati u „slobodno ispovedanje vere“.
Sumnja u to da su katolici ikada imali motive koji nisu bili najčistiji mogući, danas se smatra gotovo apsurdnom, pa ipak, u vreme kada je Džon Kenedi srušio tabu o predsedniku katoliku, Vatikan je tek počeo da razmatra mogućnost javnog pokajanja za vekovnu mržnju prema Jevrejima i simpatije prema fašizmu koje je ispoljio u nedavnoj prošlosti. Sami katolički vernici još uvek su zgroženi činjenicom da Vatikan štiti osobe koje su pod sumnjom da su izvršile jedno od najtežih krivičnih dela: organizovano silovanje dece. Postoji načelna saglasnost da se autonomija i ponašanje crkve moraju prilagoditi američkim zakonima i pravednom gnevu američkog naroda. Toliko o naivnom prizivanju „slobodnog ispovedanja vere“.
Moglo bi se bez teškoća nastaviti sa nabrajanjem primera. Sajentološka crkva, Crkva ujedinjenja Sun Myung Moon i Kju kluks klan su tri organizacije, koje su u osnovi verske, i stoga zaštićene prvim amandmanom. Međutim, one takođe podležu i sistemu zakonskih rešenja kojima se regulišu poreske olakšice, prevare, rasizam i nasilje, tako da je u slučaju Kju kluks klana „slobodno ispovedanje“ – usled primene federalnih zakona i oštrog neodobravanja javnosti – svedeno najmanju moguću meru.
A sada, da se pozabavimo islamom. Kao prvo, to je religija koja o sebi ima vrlo visoko mišljenje, tvrdeći da je ona poslednja i konačna reč gospodnja pokazujući ambiciju da postane jedina svetska religija. Neki od pripadnika ove vere slede ili zagovaraju praksu poligamije, prisilnog braka, obrezivanja žena, njihovog obaveznog pokrivanja, kao i cenzurisanja nemuslimanskih časopisa i medija. Učenje islama je u načelu sumnjičavo prema samoj ideji odvojenosti države i crkve. Za neka druga učenja, u zavisnosti od konteksta, može se smatrati da pokazuju snažnu averziju prema drugim religijama, kao i prema jeretičkim formama islama. Već su se pojavili slučajevi muslimana u Americi, uključujući i pripadnike vojske, koji su bili spremni da se podvrgnu naređenjima stranih terorističkih organizacija. Ono što najviše zabrinjava je činjenica da u islamskom svetu ne postoji autoritet koji ima dovoljno moći da takvo ponašanje, odnosno takvo shvatanje, proglasi za nešto što je u potpunoj suprotnosti sa osnovnim pretpostavkama ove religije.
Reakcija muslimana, pa čak i onih „umerenih“, na kritiku, nije baš uvek ohrabrujuća. „Deo onoga što ljudi govore u polemici o džamiji na Nultoj tački veoma podseća na ono što su nemački mediji govorili o Jevrejima tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka,“ izjavio je Njujork tajmsu imam Abdulah Antepli, muslimanski sveštenik Djuk univerziteta. Kako da ne, baš se svi sećamo jevrejskih bombaša samoubica iz tog vremena, kao i poziva Jevreja na sveti rat, njihovih zahteva da se žene pokrivaju a homoseksualci kamenuju, kao i Jevreja koji pale novine u kojima su objavljene karikature koji im se ne sviđaju. Ono što se očekuje od muslimana kao pripadnika jedne veoma samouverene religije je više samokritike, a manje samosažaljenja i davanja sebi za pravo u svmu i svačemu.
Oni koji žele da u Americi ne postoji nijedna džamija bitku su već izgubili: zbog globalizacije, a ništa manje i zbog zaklinjanja u američku slobodu, sigurno je da će Amerika imati značajnu muslimansku populaciju. Jedino još ostaje pitanje kojem obliku, zapravo kojim oblicima islama će se prikloniti ova populacija. Postoje dobre šanse da se sve završi u zdravom pluralističkom maniru, ali je malo verovatno da se to i desi ako muslimani ne budu, baš kao i njihovi prethodnici koji su ovde pristigli, primorani da se odreknu nekih stavova koji su samo i jedino njihovi. Civilizacija ima zadatak da neprestano pripitomljava i kroti religije. Oni koji smatraju da u konkretnom slučaju možemo da preskočimo ovu fazu, zavaravaju sami sebe i traže nevolju, i to ne samo u nekom budućem trenutku, već i sada.
Slate, 06.09.2010.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 09.09.2010.
ATEIZAMNAŠ TERORIZAM
