O tome kakva je verska dimenzija sukoba u Ukrajini, razgovaralo se u prvoj polovini septembra u emisiji „Crkva i svet“, na jednom ruskom TV kanalu. Voditelj ove emisije je mitropolit volokolamski Ilarion, predsednik Odeljenja spoljnih crkvenih poslova Moskovske patrijaršije, vikar ruskog patrijarha i stalni član Sinoda RPC. Gost u emisiji bio je Aleksandar Ščipkov, glavni urednik portala „Religija i mediji“. Emisija „Crkva i svet“ je karakteristična po tome što u njoj ne postoji jasna granica između voditelja i gosta, tako da se mitropolit Ilarion u jednom trenutku nalazi u ulozi voditelja (koji pitanja postavlja), a u drugom u ulozi gosta (koji na pitanja odgovara). I gost emisije skače iz uloge u ulogu, čas je gost, čas je voditelj. Razlog za takvu koncepciju je verovatno taj što mitropolit Ilarion obavlja nekoliko visokih i važnih crkvenih funkcija, a to se nikako ne poklapa sa zadacima koji stoje pred jednim voditeljem. Kako da pitanja u interesu javnosti postavlja osoba koja neposredno učestvuje u kreiranju i sprovođenju zvanične crkvene politike i mnogo toga zna? Zato emisija „Crkva i svet“ više liči na redovne konferencije za medije Ruske pravoslavne crkve, i mogla bi se bez problema zvati „Šta RPC i njeni istomišljenici misle o svetu“.
U emisiji nije bilo rasprave, a dva učesnika nisu imali nikakvih dilema: u sukobu u Ukrajini samo jedna Crkva postupa pastirski i „ne zauzima nijednu političku poziciju, a to je Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije… Ona objedinjuje ljude sa različitim političkim stavovima i ne deli vernike na dobre i loše, prave i neprave“. Druge dve Crkve, unijatska i nekanonska pravoslavna Kijevska patrijaršija, nastupaju sa pozicija ukrajinskog nacionalizma i politički su na strani zvaničnog Kijeva. Mitropolit Ilarion i novinar Aleksandar Ščipkov potpuno su ignorisali važan problem koji se na osnovu njihove analize nameće. Pošto Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije postupa navodno pastirski, objedinjujući ljude sa različitim političkim stavovima, sledi da njeni članovi učestvuju u borbenim dejstvima na obe zaraćene strane. Ovo znači da pravoslavni hrišćani, nakon učestvovanja u svetim tajnama („na oproštenje grehova i na život večni“, kako stoji u molitvi koja se izgovara pred pričešće) u okviru iste kanonske jurisdikcije, dolaze u poziciju da ubijaju jedni druge. Istinski pastirski stav bio bi da se vernicima, sa najvišeg mesta i javno, ne dozvoli učešće u oružanoj borbi na bilo kojoj strani; shodno Hristovoj zapovesti o iskazivanju međusobne ljubavi: „Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge“ (Jovan, 13:34); takođe i „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom“ (Jovan, 13:35). Pastirska politika Ukrajinske pravoslavne crkve probija i donju granicu međusobnih odnosa hrišćana, koju je postavio apostol Pavle: „Ali ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite“ (Galatima, 5:15).
I pored odsustva ljubavi kroz sukob i ubijanje, članovi kanonske pravoslavne Crkve u Ukrajini navodno će sačuvati duhovno jedinstvo jedni sa drugima ali i sa Rusijom. Mitropolit Ilarion na kraju ove emisije poručuje: „Najvažnija stvar je duhovno jedinstvo koje se čuva, i ja verujem da će se ono zauvek sačuvati između ruskog i ukrajinskog naroda. Zbog toga što je naše narode krstio u istoj krstionici Sveti ravnoapostolni veliki knez Vladimir, koji je Rusiji ostavio zaveštanje da ide putem istočnog Pravoslavlja. Upravo to jedinstvo… mi ćemo nastaviti da štitimo i da se za njega borimo, uprkos svim političkim okolnostima našeg vremena i bez obzira na napore raskolnika i političkih lidera u razbijanju tog jedinstvenog duhovnog prostora, koji mi nazivamo Sveta Rusija“. Duhovno (svetotajinsko) jedinstvo kanonskih pravoslavaca je praktično već narušeno političkim oportunizmom Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije, koja očigledno ne želi da se zamera ni vlastima u Kijevu, ni crkvenim i državnim vlastima u Moskvi. Zbog toga je krštenje Rusije (proglašavanje hrišćanstva za zvaničnu državnu religiju) od strane velikog kijevskog kneza Vladimira u 10. veku, koje pominje mitropolit Ilarion, u ovom trenutku prazna priča jer ne donosi istinske plodove hrišćanske ljubavi; izuzev ako se pod „duhovnim jedinstvom“ ne misli na to da je RPC rešena da po svaku pastirsku cenu očuva svoju crkvenu vlast nad Ukrajinom.
Duhovni prostor koji mitropolit Ilarion naziva „Sveta Rusija“, i za koji kaže da će biti zaštićen borbom, paradoksalan je sa hrišćanske strane, ali ni politički nije bezazlen. Bitnu karakteristiku srednjovekovnog perioda hrišćanske istorije, pa samim tim i Svete Rusije, dao je poznati pravoslavni teolog i istoričar otac Džon Majendorf: „Tokom vekova postojanja hrišćanske imperije i tokom srednjeg veka, koji je sledio, društvo je prihvatilo da bude rukovođeno hrišćanskim principima, mada se, sasvim paradoksno, služilo metodama zakonske prinude i nasilja. Otuda i potiče dvosmislenost i utopijski karakter pojma ’hrišćanstva’ kakvo je tada postojalo.“1 Majendorf je rođen 1926. u Francuskoj, u porodici ruskih emigranata, upokojio se 1992. u Kanadi, a svoj radni vek je najvećim delom proveo u SAD. Bio je jedan od vodećih pravoslavnih teologa u drugoj polovini 20. veka, pored o. Aleksandra Šmemana i o. Georgija Florovskog. Očigledno je da Majendorfovi istorijski uvidi nisu uticali na sadašnji vrh Ruske pravoslavne crkve da odustane od srednjovekovnog političkog obrasca „zakonske prinude i nasilja“, i formira jednu drugačiju i na hrišćanskim principima zasnovanu crkvenu politiku.
Unutrašnja povezanost između ideologije Svete Rusije i politike sile (nasilja) jasno se vidi i na primeru ruske politike prema Ukrajini. „Rusi su skrenuli s puta 1917, zalutali i izgubili svoj dom, svoju Rusiju… Sada smo u privremenom smeštaju, još uvek se raspravljamo šta graditi. A negde pokraj nas je Rusija, ostavljena, zaboravljena, ali ne razrušena… Treba samo da donesemo odluku i, pognute glave u smirenju, da se vratimo u očevu kuću. I Gospod će blagosloviti, i sve će izaći na uspeh, kao što se to dogodilo sa Krimom“, piše Leonid Rešetnjikov, bivši ruski obaveštajac, nosilac visokih odlikovanja RPC i SPC, i gost u Beogradu krajem aprila i početkom maja ove godine, u knjizi Vratiti se Rusiji. Na drugom mestu u ovoj knjizi, Rešetnjikov preciznije objašnjava sa kakvog su to puta Rusi skrenuli: „Katastrofa iz 1917. bila je na kraju rezultat dugotrajnog i postepenog udaljavanja ruskog naroda od zadatka koji mu je namenio Bog. Taj zadatak je formulisan kao duhovna ideja. ’Sveta Rus’, ’Moskva – Treći Rim’, ’pravoslavlje, samodržavlje, narod’ – ove odrednice bile su smisao postojanja predrevolucionarne Rusije. Fenomen Rusije kao države sastoji se u sledećem: odanost Hristu i svedočenje o Njemu preko države, izgrađene po principu nebeskog Jerusalima“. Sada je malo jasnije zašto Rešetnjikov misli da je Gospod učestvovao u pripajanju Krima Rusiji. Radi se o tome da Hristos, kroz agresivnu politiku Rusije prema Ukrajini, izgrađuje sopstveno carstvo na zemlji.
Područje Krima je nakon pripajanja Rusiji poslužilo kao početna baza za jedinicu Igora Strelkova, aktivnog oficira Federalne službe državne bezbednosti RF, koja odatle kreće dalje u dubinu ukrajinske teritorije radi dodatne destabilizacije zemlje i organizovanja oružanog otpora proruskih pobunjenika na istoku. Ovo smo mogli saznati iz nedeljnika „Pečat“, koji je u izdanjima od 28. novembra i 5. decembra 2014. objavio intervju sa Strelkovim, kao bivšim ministrom odbrane nepriznate Donjecke Narodne Republike. Strelkova je za srpski nedeljnik intervjuisao ruski novinar Sergej Belous, „u njegovom malom, jednostavno opremljenom kabinetu u zgradi pravoslavne seminarije“ u Moskvi. Belous piše da je o Strelkovu slušao kao o čoveku duboke hrišćanske vere, skromnom, inteligentnom i strogom, kao i da je njihov susret potvrdio te glasine.
U intervjuu čitamo da pobunjenim Rusima na istoku Ukrajine (kao delu Svete Rusije) pomažu ruski bezbednjaci i Bog. „Smatram da je za uspeh u odbrani Slavjanska… zaslužna Božja pomoć“, rekao je Strelkov. „Bilo je nekoliko izuzetno teških kriza, ali svaki put nas je nešto spasavalo, i to ’nešto’, po mom mišljenju, jeste neposredna Božja pomoć. Jer, može se objasniti svaki pojedinačni slučaj, ali kada je tih slučajeva mnogo i svaki put planovi protivnika ne uspeju a naši uspeju, to pokazuje da je Bog na našoj strani“. Da se Strelkov odavno formirao kao militantni ruski pravoslavac svedoči i Aleksandar Kravčenko, dobrovoljac i kolega sa ratišta u Bosni: „… imao je jaku idejnu motivaciju. Možda čak najvišu od svih nas. Zašto tako mislim? Zato što je upravo on shvatao značaj ovog rata iz ugla pravoslavlja, a svoju ulogu kroz prizmu istorijskog iskustva… beli pokret, Carska Rusija“. „Bilo je očigledno“, nastavlja Kravčenko, „da ruski vojnik mora biti tamo gde se odvija borba za pravoslavlje, za Slovene, ruske interese…“ Uredništvo Pečata ne oseća potrebu da preispita i problematizuje ratno učešće ruskih bezbednjaka u Ukrajini i pre toga u Bosni – već to učešće bezočno promoviše. Možda ovakva promocija ruskih bezbednjaka srpskim čitaocima treba da služi na ponos. Ono što su naučili kod nas u Bosni, sada primenjuju u Ukrajini – indirektno poručuje Pečat.
Hristos je odbio đavolov predlog da mu da „sva carstva ovoga sveta“ (Mt. 4, 8) ako padne i pokloni mu se. Pravoslavni arhiepiskop Averkije objašnjava te delove iz Novog zaveta (Mt. 4, 1-11; Mk. 1, 12-13; Lk. 4, 1-13) na ovaj način: „… đavo je ovim rečima Isusu obećao samo spoljašnju vlast nad ljudima, spoljašnje gospodarenje nad njima, sačuvavši za sebe unutrašnju, duhovnu vlast. A upravo to Gospod nije hteo, jer On je učio da nije došao radi spoljašnje vlasti, niti da bi Mu služili kao zemaljskim gospodarima (Mt. 20, 28), i da Carstvo Njegovo nije od ovog sveta (Jn. 18, 36), nego je to – čisto duhovno carstvo“.2 Ideologija Svete Rusije zahteva političku, tj. spoljašnju vlast nad ljudima i zbog toga ispunjava osnovni kriterijum na osnovu kojeg bi mogli da je prepoznamo kao bezuspešno Satanino kušanje Hrista u pustinji.
Preterano je za sada reći da u Ukrajini prisustvujemo prvim koracima pravoslavnog ruskog imperijalizma u pokušaju, ili početnim fazama ratne kampanje za stvaranje Svete Rusije, odnosno pravoslavne civilizacije. Ali ako bi došlo do nepovratne eskalacije sukoba između Rusije i Zapada zbog Ukrajine, ideologija Svete Rusije ima više nego dovoljno potencijala da na ruskoj strani takvom ratu da smisao. Trenutna funkcija ideologije Svete Rusije je da negira posebnost Ukrajine, pružajući potpuno opravdanje za rat na istoku te zemlje i pripajanje Krima Rusiji.
Peščanik.net, 28.12.2014.
UKRAJINA
