Zanimljivo je koliko je veliko nezadovoljstvo vlašću i državom uopšte, a opet koliko su velika očekivanja od države. Zato što, pretpostavlja se, ovako kako je ne mora biti. Jedno, opet, objašnjenje zašto je tako jeste da je to zbog prevlasti liberalne ili neoliberalne ideologije, koja je zapravo opravdanje posebnih interesa, pre svega bogatih ili dobrostojećih, uglavnom vlasnika kapitala. Kada bi, po jednoj verziji, vlasti vodile računa o državnim i nacionalnim interesima, a po drugoj o javnim i socijalnim, ne bi bilo mesta nezadovoljstvu, a korist bi bila nesumnjiva. Koliko tome stoje na putu liberalne ili neoliberalne ideologije?
Zapravo, veoma mnogo. Jer, potrebno je utvrditi sadržaj tih kolektivnih interesa, a potom i način na koji bi se oni ostvarivali. Poverenje u državu tu ne pomaže. Da napravim digresiju. U Americi se često čuje da je nepoverenje u državu veliki problem, jer nije tako da država ništa dobro ne može da uradi. Ljudi, američki liberali, ne izražavaju time poverenje u bilo kog pojedinačnog nosioca vlasti, već u ustavno uređenje i u demokratsku kontrolu. Dakle, pod tim uslovima od države se može očekivati da će dobro raditi svoj posao – da joj ga možemo poveriti i ne moramo tražiti neka privatna, recimo tržišna rešenja.
Valja uočiti, međutim, da je reč o sistemu institucionalizovanog nepoverenja, u okviru kojeg se očekuje da će vlasti činiti ono zbog čega su izabrane, a inače će biti zamenjene drugima. Pored nepoverenja, podrazumeva se i nezadovoljstvo jer nije reč o sistemu koji ne može da se korumpira, da se tako izrazim. E sada, to nepoverenje jeste osnov te liberalne ideologije.
Usled toga državi se poveravaju oni poslovi koje ona, u uslovima nadzora i smenljivosti, može da obavi bolje nego bilo koja druga ustanova. I mada to ne mora da bude minimalna država, svakako je potrebno svako širenje javnih ovlašćenja valjano opravdati. Uzmimo za primer samu ideju minimalne države. Koji je minimum? Koje javno dobro, dobro koje svi uživamo istovremeno, bismo svakako poverili državi? Odgovor, koji nije proistekao iz teorije, već na osnovu političkog iskustva jeste da je to bezbednost, unutrašnja i spoljašnja. No, kako se time prenosi pravo na upotrebu sile, potrebna je legitimnost te upotrebe, a to je najbolje postići nekim ugovorom ili ustavom.
Budući da je reč o pravnom poslu, legalnost ili pravda i pravičnost takođe su dobra koja se očekuje da država obezbedi. Tako da i to spada u minimalnu državu. Opet, kako je potrebno trošiti sredstva za snabdevanje ovim dobrima, pravo na oporezivanje je deo te minimalne države. Iz ovoga poslednjeg opet sledi da je potrebno odlučiti o načelima oporezivanja, koja opet moraju da budu legitimna, što je razlog da se koristi pravilo da nema oporezivanja ako nema predstavništva, što je osnov demokratske legitimnosti.
Sve je to sadržaj minimalne države. Tu nije kraj. Poreski sistem ima posledice po dobrobit ljudi, usled čega nije moguće izbeći pitanje o nivou i raspodeli dobrobiti. No, kako i na jedno i na drugo utiče mnogo toga, da bi se postigli željeni ishodi potrebno je voditi računa o tim drugim uticajima, što sugeriše da je potrebna jedna ili druga vrsta osiguranja. Koliko obuhvatno, to je naravno ono oko čega je potrebno postići dogovor. Sve je to deo minimalne države.
Iz ovoga se vidi da liberalna ideologija, čak i u formi minimalne države, ne može biti prepreka bilo čemu što bismo hteli da prenesemo na državu. Njome se samo ukazuje na potrebu da se svaka državna aktivnost opravda i da je potrebno da zadovolji uslov demokratske legitimnosti.
Ovo poslednje, demokratska legitimnost, jeste jedan način da se kaže da sva ta javna dobra i kolektivni interesi imaju uporište u individualnim vrednostima, kako god ih definisali. Reći da je nešto u državnom ili javnom interesu nije dovoljno ni za opravdanost niti za legitimnost. To bi se moglo reći da je test minimalnosti države – taj individualistički ili demokratski osnov opravdanosti i legitimnosti. Ovo se pretpostavlja, recimo, među američkim liberalima, ali i među neoliberalima, kada se kaže da država nije samo problem, već i rešenje, ali svako ovlašćenje mora biti opravdano individualistički i legitimno demokratski.
To nije, naravno, veran opis svake države. Mnogi koji su nezadovoljni državom smatraju da ona ne doprinosi dovoljno, ili uopšte ne doprinosi, njegovoj ili njenoj dobrobiti. Tako da čak i u državama, recimo na Balkanu, gde ni bezbednosti niti pravda nisu obezbeđeni, postoji nezadovoljstvo jer ne postoji država blagostanja, što je razlog tom uzaludnom traganju za državom koja će voditi računa o kolektivnim, kada već ne mari za dobrobit pojedinaca. Kako iz toga dolazi do objašnjenja da je to posledica liberalne ili neoliberalne ideologije, to je prilično misteriozno.
Novi magazin, 19.10.2015.
Peščanik.net, 21.10.2015.
Srodni link: Angus Deaton: Slaba država – siromašna zemlja
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
