Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Pošto su ministarstvo kulture i ministarstvo prosvete obavili prljav posao za ovu vladu, osobe na čelu tih ministarstava rešile su izgleda da se pre odlaska iz vlade – operu (ili barem umiju). Ministarstvo kulture obavilo je privatizaciju medija i tako dokrajčilo ono malo preostalih potencijala da se medijska scena u Srbiji jednom upristoji i iščupa iz zagrljaja vlasti (paradoksalno, javni mediji se na kraju uvek pokažu kao otporniji na uticaje političara od privatnih medija). Ministarstvo prosvete, pak, u prvoj polovini 2015. surovo se i mimo zakona obračunalo sa brojnim i upornim štrajkačima iz redova nastavnika osnovnih i srednjih škola. Tako je i jedno i drugo ministarstvo poslužilo kao oruđe stranke na vlasti i njenog predsednika u obračunu sa medijskim i prosvetnim radnicima.
Sad se ispostavlja da takvo zavođenje reda i demonstracija sile nisu zadovoljili predsednika vlade. Razočaran svojim učincima i rezultatima svoje vlade, te opštim stanjem u zemlji, on je najavio nove izbore, pa dakle i raspuštanje tekuće vlade. Nestranački ministri u vladi (dakle osobe na čelu ministarstava prosvete i kulture) shvatili su da će posle sramnih epizoda na vlasti morati da se vrate u realan svet, pa su brže-bolje krenuli da isprave što se ispraviti može u predstavama koje su se o njima formirale proteklih godina. U tim svojim pokušajima, oni se začudo ne ponašaju kao rukovodioci državnih tela, nego kao čelnici, recimo, nevladinih organizacija.
1.
Povodom smene direktorke Kulturnog centra Požega, o kojoj je ovde već bilo reči, ministarstvo kulture izdalo je saopštenje u kome apeluje na lokalnu samoupravu da preispita svoju odluku o toj smeni. Po mišljenju ministarstva, ta odluka je „neprihvatljiva i neobjašnjiva po svim kriterijumima stručnosti, profesionalnosti i primene savremenih standarda u upravljanju ustanovama kulture“. Pored toga, pod vođstvom sada smenjene direktorke, Kulturni centar Požega, smatra ministarstvo, „svrstao se u red najreprezentativnijih ustanova kulture u Srbiji i postao primer dobre prakse za ostale institucije tog tipa“.
Slađana Petrović Varagić sa mesta direktorke Kulturnog centra, međutim, nije smenjena preko noći. Mesecima su grupe građana i aktivisti dizali glas protiv pokušaja čelnika opštine da oteraju direktorku iz lokalne ustanove kulture. Za sve to vreme ministarstvo se nije oglašavalo. Oglasilo se tek pošto je stvar konačno završena, a direktorka oterana. I to se oglasilo tako kao da nije reč o telu sa punim kapacitetom izvršne vlasti, nego baš kao da je reč o nevladinoj organizaciji ili inicijativi grupe građana koja se slučajno skupila u kancelariji ministarstva.
Ako se sve što je ministarstvo u proteklih pola godine moglo da učini za direktorku koja daje „primer dobre prakse“ i koja je od Kulturnog centra u Požegi napravila „reprezentativnu“ ustanovu – svodi na jedno saopštenje i mlaki poziv lokalnim siledžijama na vlasti da preispitaju svoju odluku, onda ima razloga da pitamo gde se u ovom konkretnom slučaju izgubila odlučnost sa kojom je ministarstvo sprovelo privatizaciju javnih medija. Mogući izgovor da je smena direktorke u nadležnosti lokalne samouprave, pa ministarstvo tu može samo da apeluje, a sve više od toga bilo bi kršenje zakona, ne drži vodu, jer je u postupku privatizacije zakon, ako ne baš prekršen, onda u slučajevima gde nije bio dovoljno jasan, primenjivan uvek na štetu medijskih radnika, a u skladu sa željom ministarstva.
2.
Slično se ponaša i ministar prosvete. Od beskompromisnog borca protiv legitimnih zahteva prosvetnih radnika s početka 2015, on se na kraju izmetnuo u sramežljivog inicijatora preispitivanja opravdanosti uvođenja veronauke u obrazovni program. U decembru 2015, na prvoj sednici novoformiranog Nacionalnog prosvetnog saveta, on je predložio da se smanji broj časova veronauke i građanskog vaspitanja. Taj predlog je potom i proširio – građansko vaspitanje i veronauka trebalo bi da se objedine u jedan predmet istorije religija koji bi se izučavao samo četiri godine.
Predlog je, naravno, na mestu. Očekivane su bile i oštre reakcije ovdašnje crkve protiv tog predloga. Neobična je jedino skromnost predlagača. Kao da nije reč o ministru, kao da se oglasila osoba bez ikakvih ovlašćenja. Pri tom je ta osoba ceo predlog iznela na pogrešnom mestu: Nacionalni prosvetni savet nije nadležan za veronauku. Prema uredbi vlade iz 2001. za veronauku je nadležna Komisija za versku nastavu koju čine predstavnici „tradicionalnih“ verskih zajednica i predstavnici ministarstva prosvete. Predstavnici najprivilegovanije „tradicionalne“ verske zajednice ne ustručavaju se od toga da podsete da je za versku nastavu u školama nadležna isključivo ta komisija (to jest da verska nastava predstavlja „autonomni“ izuzetak u odnosu na sve druge predmete u školama).1
Naravno, ministar prosvete ima dovoljno ovlašćenja da čitavu priču o veronauci vrati u okvire sistema i u nadležnost ministarstva. Još je 2001. bilo jasno rečeno da je uvođenjem veronauke bilo prekršeno više zakona i da su narušena i neka ustavna načela. (Na stranu sad to što su tadašnja istraživanja jasno pokazivala da je tek jedna trećina građana Srbije bila za uvođenje veronauke u škole.) Nije bilo nijednog pravnog osnova za uredbu vlade po kojoj je formirano još jedno telo, neka vrsta kvazisaveta, koje će isključivo imati ingerencije za donošenje odluka u vezi sa verskom nastavom u školama. Nadalje, ugrožena su ustavom zajemčena prava na ravnopravnost građana, proizvoljnim proglašavanjem sedam verskih zajednica kao tradicionalnih, na osnovu čega je onda samo tim zajednicama dato pravo da oblikuju sadržaj verske nastave i biraju veroučitelje.
Da je ministar zaista hteo nešto ozbiljno da preduzme, mogao je jednostavno da se pozove na nezakonitost uredbe, pozove vladu da je stavi van snage, i tako sve ingerencije u vezi sa verskom nastavom u školama vrati u Nacionalni prosvetni savet. Time bi se automatski ukinuo i monopol koji je sedam verskih zajednica arbitrarno dobilo nad oblikovanjem sadržaja verske nastave. Ništa ni blizu toga ministru nije palo na pamet. On se, kao da je predstavnik grupe građana slučajno okupljene u prostorijama ministarstva prosvete, pojavio pred Nacionalnim prosvetnim savetom, a kasnije i u medijima, i izneo svoj predlog i njegovo obrazloženje, izostavivši začudo najjače argumente koji mu idu u prilog. Ali, da je te argumente izneo, logično pitanje bilo bi – zašto o tome samo priča, zašto nešto konkretno ne preduzme, jer na to ima pravo (pogotovo što je i bez prava bio spreman da preduzima konkretne mere protiv prosvetnih radnika).
3.
Ostavimo ministre prosvete i kulture da sami brinu o glasu koji će ih pratiti kad jednom izađu iz vlade. Ovde je važno nešto drugo: i jedan i drugi primer ministarskog ponašanja jasno pokazuju da moć ne leži tamo gde joj je mesto, dakle u ministarstvima i drugim zvaničnim telima izvršne vlasti. Obojica ministara bili su u stanju da sprovedu samo one odluke i programe iza kojih bi stali predsednik vlade i njegova stranka. Tamo gde imaju njihovu volju protiv svoje, ministri se pokazuju kao bespomoćni (recimo, ministar prosvete u slučaju izbora predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta). To dalje znači da se vlast izmešta iz zvaničnih tela i povlači u stranačke organe ili u kabinet predsednika vlade. Ministarstva tu služe samo kao fasada iza koje se kriju stranačka i lična samovolja. U tom smislu, primer iz Sombora, gde državno zemljište mimo licitacije u kafani seljacima raspodeljuje lokalni poverenik Srpske napredne stranke (prvostepeno osuđen za ratne zločine u Hrvatskoj), ne predstavlja nikakav izuzetak. On je u stvari reprezentativan za model vlasti koji grade naprednjaci sa svojim predsednikom na čelu. Slične modele paralelnih institucija moći (gde su oficijelne državne institucije razvlašćene, a moć je koncentrisana u „vladajućoj partiji“) nalazimo u totalitarnim i autoritarnim režimima 20. veka. Ali, dok se partijsko-državni režimi nacizma i socijalizma nisu krili iza pluralističke maske, srpska partija-država bi da nam se predstavi kao demokratija. Ipak, navedeni primeri nam pokazuju kako su dometi ovako institucionalizovane laži ograničeni. Koliko god bismo da gledamo u budućnost, ova vlast nas uporno vraća u prošlost i tera da se bavimo istorijom, iz koje nikako da izvučemo pouke.
Peščanik.net, 05.02.2016.
________________
- Svi podaci koji se tiču uvođenja veronauke u školske programe i organizovanja verske nastave, uzeti su iz programskog teksta Bojana Aleksova „Veronauka u Srbiji“.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bojkot - 19/04/2024
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
