Da ne davim čitaoca definicijama i teorijama, sasvim jednostavno i kratko – svaka priča ima neko svoje početno stanje A i neko svoje (novo ili obnovljeno staro) stanje na kraju B. Kako smo iz A došli u B, to je priča. Pretpostavimo da je odmah na početku jasno da ćemo iz A stići u B, i da je samo to na stolu, ne bi bilo razloga da nas priča zanima. Nešto mora da ometa, da odlaže da priča završi u B. Neslaganja i sukobi između aktera, recimo. Ili neke druge prepreke. Ili zli antagonisti – recimo oni kojima odgovara da sve u priči ostane u stanju A.
To je otprilike dovoljno apstrakcije, neka čitalac sam zamisli dijagram i sve moguće petlje između A i B. Mi ćemo se pak vratiti u realnost Srbije. Naše početno stanje A je zlopaćenje Srbije pod kriminalnim režimom s Vučićem na čelu. Kraj priče bi morao biti i biće – oslobođenje Srbije od Vučićevog režima. Kulminacija priče bi morali biti izbori kao odlučan preokret u sudbinama kolektivnih i individualnih aktera na vlasti i u pobunjenom društvu. Sad smo negde između ne samo A i B, nego nam se čini i da nam kulminacija stalno izmiče.
To sadističko poigravanje sa zakazivanjem izbora takođe je deo priče, onaj njen deo koji kreira i realizuje zli antagonist. Njegova ideja je da nas izmori, iscrpe te da nam ogadi i samu pomisao na izbore pre nego što uopšte počnemo da uživamo u realizaciji snova o oslobođenju. S naše strane, pak, priča se sastoji od traženja načina da se iznude izbori, dakle da se režim primora da raspiše izbore, od stalnog prebrojavanja koliko nas je, te od proveravanja da li verujemo jedni drugima i da li je svako od nas spreman na žrtvu potrebnu i da se dođe do izbora i da se na njima pobedi.
Samo, sve to nije dovoljno da bismo pratili priču iz dana u dan. Recimo to ovako – ako svaki akter ima svoju ulogu i zna šta mu je cilj, onda ga treba ostaviti da to i radi, a mi možemo spokojno da sedimo i čekamo dok ne dođe čas – izbori dakle – da i mi uđemo u priču. Drugim rečima – ne pratimo priču, isključili smo se, a to slabi volju za borbu i pobedu. Priča mora biti zanimljivija da bi nam držala pažnju iz dana u dan, što je opet potrebno da bismo se držali na okupu i jačali međusobno poverenje tako što ćemo deliti emocije prema događajima i akterima u priči.
E sad, glavni antagonista je beskrajno predvidljiv i dosadan, a njegova glavna namera je da nas izbaci iz priče. Na njega se ne može računati čak ni toliko da učini priču zanimljivijom, što je inače u pripovedanju osnovna uloga antagoniste (setimo se legendarne Alexis iz „Dinastije“). Zato se moraju tražiti kvaziantagonisti u našim redovima. Naravno, ne zato što mislimo da ih zaista ima i da bi oni zaista mogli nešto da pokvare, nego naprosto zato što su potrebni za priču, da bi priča bila zanimljiva iz dana u dan i da bi nam držala pažnju i održavala – ponovimo opet – borbeni moral.
Ako je čitaoca sve ovo podsetilo na obrazac (a trebalo je, zato i Alexis) sapunske opere – pogotovo onih sapunica čije vreme radnje od par dana autori rastegnu na tuce epizoda (kao u Netflixovim „Virgin River“ ili „Sullivan’s Crossing“, na primer) – na dobrom je tragu. Hoću da kažem: nalazimo se u jednoj takvoj narativnoj petlji i zato sve ove priče o broju kolona, o strankama uz studente i strankama za sebe, o opoziciji nastrojenoj ka EU i desničarskoj, navodno nacionalno osvešćenoj opoziciji (kao da ulazak u EU ne može biti u nacionalnom interesu).
Da kažem i ovo – naša priča je dozlaboga jednostavna i predvidljiva: svi joj znamo kraj. Ovaj režim će pasti pre ili kasnije, a za sve je, pa i za sam režim, bolje da to bude pre. Linija podele jasno je povučena i tu neće biti nikakvih većih prelazaka s jedne na drugu stranu. To sve znači da potencijala za zanimljivu priču nema previše. A zanimljiva priča nam je potrebna da bismo se za nju vezali. A vežemo se za nju jer tako potvrđujemo da smo deo zajednice pobunjenih žitelja Srbije. I onda, da bismo imali priču, sami smišljamo zaplete i među sobom se razvrstavamo na protagoniste i antagoniste, bez realnog razloga.
Na dan izbora, u to ne treba ni najmanje sumnjati, svi članovi pobunjenog društva uradiće tačno ono što treba da urade i što jedni od drugih očekuju. U koliko će kolona izaći pobunjeno društvo na izbore, gotovo pa da je sasvim nebitno. Da li će to biti jedna, dve ili tri liste – neće ništa promeniti na stvari niti će bilo šta od toga ići naruku režimu. Naposletku, treba imati poverenja i u same pobunjene žitelje Srbije – čak i ako neko od kolektivni aktera napravi grešku, zašto mislimo da ljudi to neće videti, shvatiti i ponašati se u skladu s tim?
To neće biti izbori za program, niti izbori na kojima će se demonstrirati ideološke preferencije. Na tim izborima žitelji Srbije biraće između opstanka i nestanka. Ili, recimo to u skladu sa žanrom naše priče, a reč je o čistoj epskoj fantastici – na delu imamo borbu dobra protiv zla. Glasaćemo za svetlo protiv mraka. Neće tu biti mesta za boje i nijanse. I ako bude više lista pobunjenog društva, a biće ih, razlike između njih, u svetlu ključne razlike, biće blede, a glavna razlika će se uspostaviti prema glavnom kolektivnom i individualnom antagonisti koji otelovljuje mrak.
Hoću da kažem, kome je zabavno i ko hoće da ostane u priči, može da prati iz dana u dan događaje i dogovore i neslaganja i razilaženja u opoziciji, može se nadati, strepeti ili biti sasvim protiv toga da se studenti i opozicija dogovore, ali iz ugla kraja priče, sve je to od sporednog značaja. A važno je da imamo priču i pre tog kraja, ponovimo to još jednom, na kraju ovog teksta, da bismo bili uključeni, da nam pažnja ne bi bila rasuta, da bismo iz nje crpli motive za svakodnevne stvari koje treba uraditi da bi se spremno izašlo na izbore, te da bismo jedni drugima potvrdili da smo tu i da u odsudnom trenutku možemo verovati jedni drugima.
Peščanik.net, 12.05.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Šta možemo da naučimo iz priča - 12/05/2026
- Škola ili ulica - 08/05/2026
- Nema sreće s Evrovizijom - 05/05/2026
