Ко и шта сам ја? Мој одговор: ја сам збир свега што се десило пре мене, свега што сам био, видео, учинио, и свега што су други учинили мени. Ја сам све оно што је на овај или онај начин утицало на мене и на шта сам на овај или онај начин утицао ја. Ја сам све оно што ће се десити кад мене више не буде, и што се не би десило ако мене уопште не би ни било.
Салман Ружди, Дјеца поноћи
У мјесецима, у којима се чини да се читав познати нам свијет изокренуо, поставио upside-down, док студенти и радни људи Европе, Блиског истока и свеколиког арапског свијета излазе на улице, и постављају захтјеве пред своју власт – а није искључено да ће и амерички народ ускоро урадити исто – у вријеме очигледних промјена у перцепцији државе и њене улоге, које се дешавају у мноштвима која нас окружују, усудио бих се рећи да смо ми, можда, најсрећнији народ Европе. (Рећи да смо, можда, најсрећнији народ свијета ми се чини као претјеривање, и не бих се усудио тако далеко ићи – постоје многи срећни народи, који своју срећу нису ничим скривили, отприлике као што су и гробља пуна оних који ништа нису урадили, како је лијепо примијетио Пекић.)
Мирни смо, и наш мир нам служи на част, наравно.
Брижљиво умотани у православље, потом обложени непропусним слојем задате стварности, и затим чврсто стегнути ентитетским повојем. Задата сварност је као и задата истина. Само, задата истина не мора увијек бити за сваког појединца и једина исравна, лијепа истина – а често у разним идеологијама и није била. Задата стварност, са друге стране, она је увијек љепша од праве стварности, то не могу оспорити ни највећи циници, нити свемрсци.
Овоји који нас окружују подсјећају помало на плодове овоје, којима смо сви били окружени, обмотани у својим индивиуалним прапочецима, дубоко у утроби мајке. Између нас и стварности тад је био и снажни, мишићни утерус, спреман да нас сачува до свега, надаље још мало мишића и сала, па кожа. Плутали смо над безданом свог постојања. Звуци извана чинили су нам се као далека јека, а једини јасан звук био је онај мајчина срца.
Наш ентитет (државу да не помињем, она је дво-, или чак: троутерусна) је наш утерус. Такође нас штити од спољашњег свијета, плутамо над безданом свог постојања, и звуци који из тог свијета долазе такође нам звуче као далека јека. Једини јасан звук јесте звук великог ентитетског срца.
Међутим, не носи се плод у утроби вјечно. Ту и тамо, ритне се да мајци покаже да је његов, али и њен, час близу. Наша мајка нема таквих мука. Чедо је мирно. Ипак, водењак ће кад-тад да пукне, и ми ћемо исклизнути напоље. Слузави, незаштићени. Питање је шта ћемо и кога ћемо прво угледати. Уствари, испочетка још увијек нећемо примјећивати ништа. Кад нам се очи, пак, свикну на свјетлост – све ће постати јасно. И једино срце које ћемо чути биће оно наше. Увидјећемо да нас је мати напустила одмах по породу. Неће то бити лијеп осјећај.
Биће необично тешко посматрати свијет који нас окружује. У оштрим, јасним цртама, јаким бојама, гласним звуцима.
То умије бити и те како застрашујуће, али та стварност, ма како застрашујућа и немилосрдна била, за разлику од постељице, нудиће могућности, или, барем, стварност која више неће бити задата.
Препорука:
YouTube: GetOut – Best Animated Short Film 2009
Пешчаник.нет, 08.09.2011.