Ništa ne ugađa zločinu i zločincu tako dobro kao zaborav. On ih brani i hrani, on je njihov najbolji saveznik.

Seća li se još iko zašto se zapravo sudi Radovanu Karadžiću, jednom inače grotesknom folirantu i pretencioznom lumpen-misliocu koji, evo, na naše oči udara čežnju sudskom veću Tribunala, dok se malograđanski juristi i laici oduševljavaju početkom predstave?

Spisak zločina za koje ima odgovarati Karadžić nalazi se u optužnici, međutim, zločin je tu samo jedan, to jest, svi su zločini u tom jednom sadržani, zarad tog jednog počinjeni. E, baš taj jedan je onaj kojeg se mora zabašuriti, onaj o kojem organizovani zaborav organizuje jednu prepredenu, sveopštu ćutnju. Ubistva, paleži, pljačke, proterivanja, logori, opsade gradova, svakovrsne šikane: sva ta – kad ih gledaš mimo konteksta – tek klasična krivična dela, koja pri tome Karadžić nije činio svojeručno, sve su to, kako bih rekao, tehničke stvari, načini realizacije, a onaj jedan stvarni zločin zove se: etničko čišćenje. Karadžić Radovan bio je terenski šef ekipe koja je, na širokom potezu od Drine do Une, sprovodila etničko čišćenje, a sprovodila ga je zločinima, jer tako se ta stvar obično sprovodi. Jer, vidi vraga, malo će kome pasti na pamet da napusti i prepusti sopstveni dom samo zato što ste ga ljubazno, uz cveće i butelju šardonea, zamolili da to učini. Mada su Karadžić i ekipa čak i u okvirima tog žanra raznovrsnih-zločina-sa-identičnim-motivom postigli neka izuzetna, teško zaboravljiva i teško ponovljiva dostignuća.

Zavodljivo je, čak i njegovim ogorčenim protivnicima, prikazati Karadžić dr Radovana kao nekakvog Hanibala Lektora iz paljanskih šuma, kao bizarnog kriminalno-patološkog tipa, balkanskog Nerona koji je uživao u prizoru kako “gore gradovi” ili nešto tome slično. To, međutim, znači suštinski depolitizovati zločin, a zločin Karadžić dr Radovana strogo je i funkcionalno politički: on je služio samo i jedino tome da nastane i da se održi tvorevina nazvana Republika Srpska, državoidni monstrum koji je, tehnikom divlje gradnje, podignut na proizvoljno određenoj (drugačije i ne može) polovini bosanskohercegovačkog tla. Suditi Karadžiću a ne suditi Republici Srpskoj besmisleno je; uostalom, ako je Republika Srpska nešto zbog čega je svet bolji i lepši, onda treba i Karadžića odmah pustiti kući, prethodno ga odlikovavši probranim kompletom jačih svetskih ordena.

U čemu je smisao ovog organizovanog zaborava? Upravo u konačnoj legitimizaciji Republike Srpske. Kako se to namerava ostvariti? Možda se, eto, čak i složimo da su ljudi kao Karadžić i Mladić odgovorni za neke konkretne zločine, ali hajde da te i druge pojedince nekako odvojimo, izolujemo od Republike Srpske, pa da njih osudimo kad se već mora, a da nju sačuvamo neokrnjenu, u svem njenom dodikovskom sjaju. Ali, to je sasvim nemoguće: ni Karadžić ni Mladić nisu činili ništa drugo doli sistematski, čak veoma efikasno, stvarali, jačali i branili Republiku Srpsku, u tome su njihovi obožavaoci sasvim u pravu. Nevolja je samo u tome što Republika Srpska, kao jedna banditska izmišljotina nekolicine dokonih i opasnih dedinjskih staraca, naprosto nije mogla nastati i opstati bez masivnog etničkog čišćenja, kao onog zločina koji natkrovljava i uokviruje sva konkretna Krivična Dela, kojima će se baviti tužilaštvo Tribunala. Pa, ljudi Božiji, evo, samo je u pograničnom Zvorniku, odmah tu preko Drine, Muslimana bilo oko dve trećine stanovništva, kako uopšte da stvoriš RS a da to lepo ne pobiješ i proteraš?

Može beogradska i ostala salonska “nacionaldemokratska” paraelita da se prenemaže koliko hoće, činjenice su tvrdoglave i savršeno otporne na demagoge. Karadžić je jako dobro znao šta radi, a njegov je poduhvat bio strogo politički projekat, i ništa ga ne može ni depolitizovati ni deistorizovati, pa da ga sad najednom počnemo posmatrati kao nekakav individualni zločin, za koji konkretni pojedinac Karadžić dr Radovan možda jeste, a možda i nije odgovoran. Baš kao što se Pavelićev zločin zove NDH, a Jasenovac, Jadovno i sve ostalo samo su ogavni i gnusni izvedbeni momenat te stvari. Da li je, kad smo već kod toga, želeti zasluženu propast NDH značilo “mrzeti Hrvate”? Ne, to je značilo želeti da sa lica zemlje nestane jedna tvorevina koje naprosto nije moglo biti bez genocida. Svet je bolji bez takvih tvorevina, u to nema sumnje, ako smo ljudi. Ako nismo, izvinjavam se na smetnji.

Svačega ćemo se mi još nagledati oko suđenja Karadžiću, i svašta će još po Beogradu, Banjaluci i drugde biti preduzeto da se dodatnim prelivom zaborava premaže suština ove odvratne priče. Na svakome od nas je izbor da li je na strani zaborava, kao što je i za rata bilo na svakome da izabere da li je na strani zločina. Možda je, možda, jednom moguće napraviti pogrešan izbor; drugi put, to je već nešto više od gluposti: to je saučesništvo.

 
Dnevni unos (007),

Peščanik.net, 27. 10. 2009.

TEMA – SREBRENICA