Nije umesno, ako ne i neukusno, da kao članica Nove stranke zloupotrebljavam stranice Peščanika i oglašavam se povodom polemike između Dejana Ilića o „pravoj opoziciji“ i Zorana Živkovića. Rizikovaću. Ne mogu više da odem na stranački sastanak pa da tamo gde bi trebalo kažem svoje mišljenje. S obzirom na svoje godine, i ja i dalje živim u devedesetim. Kakvo-takvo opravdanje mogu da nađem jedino u tome što se u toj deceniji zapatilo i zlo u kojem živimo danas, ali je kao neki opaki mutirani virus poprimilo drukčije simptome i razvoj bolesti.
I Zoran Živković živi u devedesetim. Ali on se i danas bavi politikom, pa sebi ne bi smeo da dopusti moju emotivnu naivnost. Nezaboravni su mi njegov čestiti, hrabri i veliki doprinos u ta vremena, njegovo poštenje i građanska hrabrost.
Međutim, čini mi se da danas politički, taktički, greši. Ništa nije isto, osim istih političkih likova koje je ovekovečio Corax. Strategija malih koraka, borbe za svaku opštinu, više nemaju ni isti značaj ni istu političku snagu. Nema i neće više ni biti masovnih demonstracija zbog izborne krađe. Pa tu krađu, takođe u mutiranoj formi, naši sugrađani mirno trpe iz izbora u izbore. Linije podele na vlast i opoziciju više nisu ni brojčano iste kao što su bile 1996. Uz to, od početka devedesetih ta linija je u prvom redu išla na podelu rat i ubijanje ili mir. Na naciju ili demokratiju. Podsetimo se: čuveni Crni flor se tog dana omasovio tek kad se kod palate Albanija priključio nacionalni Vuk Drašković sa svojim tada brojnim pristalicama; lično mogu da posvedočim. Te su pristallice kasnije na zimskim demonstracijama, rame uz rame s demokratski i antiratno opredeljenim građanima, policiji dovikivale „idite na Kosovo“.
Promenile su se i političke teme. Ljudi se više uopšte „ne bave politikom“. Neću da ulazim u temu o zatvorenosti medija, mnogo goroj nego devedesetih. Svi znamo da sto puta, na svim medijima s nacionalnom frekvencijom, ponovljena besramna laž postaje istina. Grade se autoputevi, podseća li vas to na nešto što se u Nemačkoj dešavalo uoči izbijanja II svetskog rata? Mi se i danas vozimo mnogim od tih autoputeva. Građani danas gledaju kako da prežive, da se spakuju i odu ili da za koru hleba uđu u autobuse i prihvate lošu beskonačnost o kojoj zapravo nemaju nikakav artikulisan politički stav pa ni jednostavno, a kamoli složenije objašnjenje. Izborni uslovi, REM – pa to su za biračko telo u Srbiji apsolutne apstrakcije.
Sto puta ponovljeno: Srbija nema političku levicu koja bi pod istim kišobranom mogla da okupi svakojake (ideološke?) razlike, ako se o tim razlikama u velikom socijalnom nezadovoljstvu uopšte može i govoriti. I, jedinu sličnost između devedesetih i danas, kad se zbog dokazane izborne krađe okupilo sve i svašta, što se doduše kasnije jasno ispoljilo i osvetilo u DOS-u, moglo bi da predstavlja samo narastajuće socijalno nezadovoljstvo, dakle otpor režimu s leva.
Nikad nisam bila političarka, pa ni sad ne osećam nikakvu obavezu da imam mišljenje o političkoj umesnosti i eventualnim (ne)uspesima bojkota. Vidim samo očigledno: u SzS se okupilo isuviše „nacionalnih“ politika, isuviše onih koji uprkos svakom zdravom razumu i političkoj realnosti i dalje „ne bi dali Kosovo“. Ako na loše vođenim Vučićevim pregovorima s Tačijem (Vuk Jeremić) vide političku platformu kojom će se suprotstaviti Vučićevom režimu, onda greše, i to mnogo više od Zorana Živkovića koji živi u devedesetim. Kosovo uopšte više nije politička tema na kojoj se dobijaju izbori.
Sad je vreme malih koraka, malih a toliko važnih pobeda. Ali to nije osvajanje nekoliko opština. To je recimo odluka Rektorata o oduzimanju doktorata ministru finansija u Vučićevoj vlasti, to je naročito hrabrost Aleksandra Obradovića da razotkrije nečuvene razmere korupcije u samom vrhu vlasti; to su teme koje polako počinje da shvata čak i sluđeno i apatično biračko telo.
Pa ću tako morati da se pridružim „bojkotašima“ ne zato što mi alternativa koju nudi SzS prija, kao što mi nisu prijali povici pristalica Vuka Draškovića policiji za vreme demonstracija devedesetih. I očekujem da će se toj grupaciji bojkotaša, iz razloga koji bi bar delimično bili i moji, na kraju dana pridružiti i Nova stranka.
Peščanik.net, 24.12.2019.
BOJKOT IZBORA 2020.