Ne, nije reč o filmovanome stripu za manje pametne dečake. Reč je o jednom od retkih prijatnih događaja iz najviše kategorije – onih koji drže nadu nad vodom (ili kaljugom, kako hoćete). Oktobra meseca sam učestvovala na skupu posvećenom Žan-Pjer Vernanu, umrlom pre nešto manje od dve godine, koji se održavao u Kolež d’ Frans i u novim prostorijama nekoliko institucija koje se bave antikom, zapravo u starim prostorijama narodne biblioteke u Parizu.

Publika i učesnici su održavali broj od oko 300 sve do kraja, u nedelju. Došli su mnogi prijatelji Žan-Pjer Vernana, ali skup nije imao ničega komemorativnog. Čak ni Godelije, asistent Klod Levi-Strosa i prijatelj Vernana, nije na kraju skupa pleo uspomene, već oštre opaske o tome kako su se antropolozi njegove generacije navikavali – zajedno sa Levi-Strosom – na potpuno novi tip proučavanja. Broj od 300 se dakle odnosi na levicu francuske antropologije i istorijske antropologije od šezdesetih godina pa do danas, i u tome kontekstu je impresivan. Nastupili su i ljudi iz kulture, režiseri, neki od njih još uvek članovi komunističke partije, što im je danas oprošteno. Glavni deo grupe od 300 su naime oni koji su se odlepili od partije tokom 1968, a posebno posle sovjetske okupacije Čehoslovačke. Jedan od retkih “vernih” je rekao da je odlazak intelektualaca iz komunističke partije zauvek raskrojio intelektualni pejzaž Francuske: ovo priznanje je naišlo na opšte odobravanje.

Inače je svega bilo na ovoj nezamislivo bogatoj gozbi: duhovitosti, kritike, potpuno novih tumačenja, oštrine, nepokoravanja, nepoštovanja važećih vrednosti. Vernanov duh se morao jako veseliti ovolikome prisustvu veselih staraca i mladunaca pijanih od susreta sa samonepriznatim veličinama. Moj mladenački idol, američka profesorka koja je na glavu postavila tumačenje grčke drame sa stanovišta roda, drugo jutro mi je za doručkom sva obasjana rekla: “Pa još i ova dobra vest!” Prethodne večeri su naime objavili da je Hajder jako ubrzao svoju karijeru. Profesorka je inače Jevrejka.

Trećega dana, kada sam govorila, imala sam mogućnost da sa scene gledam publiku. Pre mene je govorio kolega iz Lila, oduševljen sobom i svojim izlaganjem, koje je možda upravo zbog toga imalo neočekivan efekat: 300 je naprosto zaspalo. Gledala sam cvet francuske leve antropologije, njenu prošlost i njenu budućnost kako u najneočekivanijim pozama polako gubi svest: neki profesorski izučeni za laku dremku u ozbiljnoj pozi, neki spontano zavaljeni bez brige kako će izgledati, neki nevino naslonjeni na ničim izazvane susede, neki zvučno izražavajući svoje blaženstvo. Ovaj prizor bio je u svakome pogledu neodoljiv, a kolega iz Lila nije ništa od toga primećivao, i sa sjajnom retorikom je nastvljao inače svoje dobro argumentovano mišljenje. Mali problem je nastao kada se iz mikrofona ispred predsedavajućega začuo realtivno nežan zvuk negde između pčelinjega sporazumevanja i mačke sa neprijatnim snovima, ali ga je predsednik maestralno pokrio srušivši, kao slučajno, izdajnički mikrofon. Sebi u prilog mogu reći samo da je moje izlaganje probudilo 300.

Pouka puna nade je to da postoji kultura u kojoj leva orijentacija jedne “leve” discipline može da sakupi 300 pristalica spremnih da se međusobno počerupaju oko metodologije i teorije na skupu posvećenom mrtvome Nestoru discipline, te da ga time izvesno ožive; drugo, da je partikularizam i okupljanje po nišama nužno, čak i kada podrazumeva slabiji društveno-ekonomski položaj; treće, da je političko maskiranje koristoljubivo; četvrto, da levica još uvek proizvodi najprovokativnije, najzanimljivije, najprodornije u humanistici. I na kraju, da sam sebično napunila baterije za duže vreme.

Peščanik.net, 16.12.2008

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.