Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Sklapa se foto robot novog ministra prosvete za četvrtu po redu (ako sam dobro brojao) vladu bivšeg-novog predsednika vlade. Predsednik vlade priželjkuje ministra voljnog i sposobnog da uvede dualno obrazovanje. Predsednik nacionalnog saveta za obrazovanje traži da novi ministar bude patriota. Predsednica jednog sindikata radnika u prosveti hoće ministra koji će biti u dobrim odnosima sa predsednikom vlade. Sve tri karakteristike su loše. Ako se prema njima bude tražio novi ministar, dobićemo, ponovo, lošeg ministra prosvete. Vrlo moguće i lošijeg od dosadašnjeg.

Nije isključeno i da je bivši-novi predsednik vlade izgovarao jedno a mislio drugo kada je govorio o dualnom obrazovanju i kada je najavio da će školsku 2016/17. godinu obeležiti uvođenje dualnog obrazovanja. Ne mora biti da predsednik vlade ne zna šta je dualno obrazovanje. Naprotiv, moguće je da mu je savršeno jasna razlika između dualnog sistema i pojačane praktične obuke u srednjim stručnim školama. Kako je to još proletos objasnio Ivan Ivić: „Dualni sistem je po pravilu vezan za trogodišnje zanatske škole gde se učenici školuju direktno za određene firme. To je vrlo ograničena mogućnost i u Ministarstvu prosvete to jako dobro znaju. U Strategiji razvoja obrazovanja i akcionim planovima je zapisano pojačavanje praktične obuke u četvorogodišnjim srednjim stručnim, kao i u visokim strukovnim školama, jer one pate od toga da su školski, a ne praktično orijentisane. To treba jasno razdvojiti od dualnog obrazovanja.”

Ali, pored toga što zvuči „nemački“, „dualno obrazovanje“ u ušima predsednika vlade verovatno zvuči i znatno više reformski od prozaične „pojačane praktične obuke u srednjim stručnim školama“. Nije reč samo o tome da se jednim novim terminom zaseni poslovična prostota; za fasadu dualnog obrazovanja potrebna je i slika o razvijenoj privredi koja vapi za obučenim radnicima i spremna je da plati njihovo školovanje. Iza te fasade, naravno, predsednik vlade misli da može da sakrije realnost razorene privrede bez ikakvih resursa za prostu reprodukciju, a kamoli još za školovanje novih radnika. A moguće je da je ideja još podmuklija od brutalne gole laži. Moguće je da se radi o još jednom obliku izlaženja u susret stranim investitorima. Pored toga što dobijaju sredstva za svakog zaposlenog radnika (a neretko i zemljište i objekte), oni će sad davati naloge vladi i kakav im je profil radnika potreban, na osnovu čega će država (moguće na račun budžeta) oblikovati adekvatne školske programe po meri investitora.

Ako sada podsticaji za investitore iznose više hiljada evra za svakog zaposlenog radnika, i ako se zna da firme u zemljama gde postoji dualno obrazovanje uplaćuju školama oko 15 hiljada evra godišnje po učeniku, to znači da će država, ako nova vlada odluči da sama snosi troškove „dualnog obrazovanja“ svoje podsticaje stranim investitorima uvećati dva ili tri puta. Pri tom, sredstva za te podsticaje izvlačiće se iz postojeće domaće privrede, koja će tako još više slabiti zarad probitka novih, stranih firmi. Ostavimo sad po strani to koliko je ova ekonomija duboko promašena i nepravična. Neka se guranjem domaće privrede u odnos tesne zavisnosti od stranih ulagača, koji posebnim ugovorima čak izbegavaju i da se povinuju ovdašnjim zakonima, bave ekonomisti. Mi ćemo ovde još malo o obrazovanju.

„Dualno obrazovanje“ podrazumeva da deca koja po završetku osnovne škole uđu u taj sistem praktično biraju put za ceo život.1To je izrazito nehuman odnos i prema deci i prema njihovim roditeljima. Prvo, mlađi tinejdžeri u tom osetljivom uzrastu nisu u stanju da kompetentno biraju svoj životni put, što ih izlaže snažnom uticaju roditelja i sredine u kojoj se formiraju. Na njihov izbor presudno će uticati i uspeh u školi, koji mnogo manje zavisi od njihovih stvarnih intelektualnih sposobnosti, nego od, opet, sredine u kojoj odrastaju. Sasvim je jasno da će „dualno obrazovanje“ u Srbiji raditi na štetu dece iz nižih slojeva, a privilegovati decu iz boljestojećih sredina. „Dualno obrazovanje“ je savršeni instrument za produbljivanje i održavanje socijalnih razlika. Treba biti bezočan i zalagati se za takav model obrazovanja. Tim pre što savremena privreda pokazuje da se prilike mogu promeniti preko noći. Gurnuti decu u jedan kolosek za koji niko ne može da zna koliko će daleko ići, potpuno je nepromišljeno i izlaže mlade (pa dakle i čitavo društvo) velikim rizicima. Treba još jednom ponoviti: škola decu treba da nauči da uče, jer je to jedina veština koja će im omogućiti da se snađu u svetu koji se neprekidno i relativno brzo menja.

Na sve to, predsednik Nacionalnog saveta za obrazovanje ima da kaže tek ovoliko: on bi ponajviše voleo ministra prosvete koji je patriota. Za njega je, dakle, „obrazovni patriotizam“ – „zalaganje da se kvalitet obrazovanja i nauke održi i poboljša, čuvajući pri tome sve dobre strane domaćeg obrazovnog sistema i naučnih dostignuća, bez nekritičkog preuzimanja modela sa strane“. Da li je pod modelima sa strane mislio i na „dualno obrazovanje“, teško je reći, a novinar je propustio da ga pita. Mogli bismo sada spekulisati da bi predsednik Nacionalnog saveta za obrazovanje pristao na trampu – malo „domaćih postignuća“ za malo „dualnog obrazovanja“. Pri tom, kad on priča o domaćem, on naravno misli na „domaće“ između dva svetska rata: „Nije loše pomenuti da je u nastavnom planu Kraljevine Jugoslavije iz 1933, broj obaveznih časova u završnom, četvrtom razredu osnovne škole bio 27. A kod nas je danas 20“. Iz čega sledi da treba da bude 27. Šta bi se moglo naći u tih dodatnih sedam, možemo da nagađamo.

A čime se, dok raste pritisak da se uvede „dualno obrazovanje“, bave sindikati? Svakako ne „dualnim obrazovanjem“. Recimo, predsednica Sindikata obrazovanja Srbije mašta o novom ministru: „Prosveti treba ministar koji je prošao sve faze rada u prosveti, sposoban, stručan, a koji će pored toga imati podršku premijera da realizuje svoje i naše zahteve“. Šta su zahtevi? Ovako predsednica: „S obzirom na to da se bliži raspust i da je prema rečima premijera stanje u budžetu nikada bolje, sindikat obrazovanja traži da se isplati jednokratno veća suma od 7.000 dinara, koliko je isplaćeno prošle godine“. Dakle, sindikat bi ministra koji je u dobrim odnosima s predsednikom vlade (to uostalom priželjkuje i sam predsednik vlade), e kako bi tu i tamo bila isplaćena „jednokratno veća suma od 7.000 dinara“. Drugim rečima, ovaj sindikat podanički nudi poslušnost novom ministru i predsedniku vlade za – 7.000 dinara. Da li nastavnici u školama imaju nešto da kažu o „dualnom obrazovanju“? Da li razmišljaju o životima dece kojoj predaju? To ne možemo tačno znati, ali ako je suditi po izjavama njihovih predstavnika, neke druge stvari ih daleko više zaokupljaju.

U isto vreme, na drugoj obali Dunava, preko 50.000 ljudi izašlo je da odbrani reformu obrazovanja koju bi da zaustavi tekuća politička vlast u Hrvatskoj. Đaci, roditelji, nastavnici, sindikati, javne ličnosti – svi su se okupili oko Celovite kurikularne reforme, na kojoj su godinu i po dana radili sami nastavnici, njih oko četiri stotine, izabrani na konkursu iz januara 2015. U februaru 2016, izašli su sa predlozima nacionalnih kurikuluma za nastavne predmete u osnovnim i srednjim školama. Ova reforma se sprovodi u skladu sa Strategijom obrazovanja, znanosti i tehnologije i predstavlja jedinstvenu pojavu u postjugoslovenskim zemljama. Pored ostalog, posebnom je čini to što se inicijativa pokrenuta s vrha prosvetne piramide spustila do neposrednih nosilaca obrazovanja: učitelja, nastavnika i direktora škola. Njena druga karakteristika sastoji se u pokušaju oblikovanja otvorenog i fleksibilnog obrazovnog programa, koji je osetljiv i menja se na podsticaje iz okruženja, i naučnog i socijalnog (pa dakle i privrednog). Sa tim u vezi, imamo i treću posebnost: umesto da propisuju šta se mora znati, u fokusu kurikuluma su obrazovni ishodi, što otvara prostor za aktere u obrazovanju, nastavnike i đake, da slobodno biraju sadržaje pomoću kojih će stići do željenih ishoda.

Sa tim programom, prosvetni radnici uspeli su da mobilišu i izvedu na ulice desetine hiljada ljudi. Nijedan protest prosvetnih radnika s ove strane Dunava na ulicu nije izveo nikoga, osim njih samih. Jer, sedam hiljada dinara zaista ne izgleda kao nešto zbog čega bi bilo ko izašao na ulicu.

Peščanik.net, 03.06.2016.

Srodni linkovi:

Dubravka Ugrešić – Ako u bilo kojem kurikulumu vidim svoje ime, dižem tužbu

Forum.tm – Kurikularne tisuće na hrvatskim trgovima

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

________________

  1. Vrlo grubo govoreći, iz osnovne u srednje škole i gimnazije prelazi svake godine 70-ak hiljada dece. Od toga, 20-ak odsto ode u gimnazije, oko 5 odsto u škole za posebno talentovanu decu, dok nešto preko 70 odsto dece upiše srednje škole. U trogodišnje srednje škole uđe oko 15, a u četvorogodišnje znatno preko 50 odsto đaka. Ako će se na udaru „dualne“ reforme naći sve srednje škole, u pitanju su budući životi oko 50.000 dece u generaciji. Ako će se u „dualne“ transformisati trogodišnji programi, to je preko 10.000 đaka u jednoj godini. Ovi brojevi pokazuju kako bi se „dualnom“ reformom za kratko vreme mogao stvoriti popriličan bazen jeftine radne snage, lako podložne ucenama države s jedne i krupnih poslodavaca s druge strane.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).