9. maj – Dan amnezije

Sa Viktorom Šenderovičem razgovor vodila Tatjana Feljgengauer.

Pre nego što pređemo na temu proslave 9. maja, recite nam par reči o blagovremenom sprečavanju terorističkih napada koji su, kako nam rekoše, pripremani za Dan pobede. Govore nam da su se nekakvi građani Tadžikistana, navodno vrbovani od strane Isis-a, spremali da, između ostalog, napadnu i učesnike akcije „Besmrtni puk“. Da li to naši bezbednjaci hoće malo da nas zaplaše ili obratno – pokušavaju da nas umire?

Reputacija naših organa bezbednosti je takva da bih ja, ako bi kojim slučajem postojala takva kladionica, na ovu njihovu izjavu stavio pet prema jedan da je laž. Da li je to što oni govore moguće? Da, moguće je. Da li su verski fanatici iz Isis-a spremni da organuzuju teroristički napad bilo koje vrste? Da, i te kako su spremni. A ja bih i pored toga na izjavu naših „službista“ stavio pet prema jedan da je lažna. Zašto? Pa zato što još od vremena kada je Nikolaj Patrušev bio na njihovom čelu, pa sve do danas, broj uhvaćenih špijuna i sprečenih terorističkih napada penje se na stotine – tačnije 854. A sudskih procesa – 0, ama baš nijedan.

Sve je to zapravo samo bušenje novih rupica na njihovim uniformama, pripremanje mesta za kačenje novih ordena i epoleta. I, razume se, otvaranja mogućnosti za dodatno finansiranje. Ponavljam, reputacija im je takva da je prvo što mi pada na pamet: to je laž. Opet nas lažu, i to paralelno, kao kada se u bilijaru jednim udarcem gađaju dve rupe. Prvo da nas zaplaše, da im padnemo pred noge i kažemo „nisu nam potrebne nikakve slobode! Stavite sve pod svoju kontrolu, prisluškujte telefone, kontrolišite poštu, internet; i sve to uz ono naše čuveno: neka ih, samo da rata ne bude!“ Mada, gle paradoksa, s njima na vlasti mi malo-malo pa negde ratujemo. To je s jedne strane. A s druge: dodatno finansiranje, novo ordenje, pobedonosni raporti, svečana uručenja i tako dalje.

U vezi praznovanja Dana pobede, naš slušalac Ilja pita: zašto se Staljinova uloga u našoj pobedi svake godine sve više kultiviše, sve brižljivije neguje i uvećava?

Čudno bi bilo da nije tako. Za nas je 9. maj već odavno postao praznik posvećen zaboravu, praznik amnezije, Dan pomračenja uma. Toga dana mi praznujemo (kako u reklamama danas vole da kažu) „dva u jednom“: mi odlučno odbijamo da saznamo istinu i istovremeno svečanom galamom manifestujemo naš neurotični strah od istine. To je glasna amnezija. Svečana! I u okviru te amnezije, neophodno je veličati ulogu Staljina, masovnog ubice koji je takođe aktivno zakuvavao jedan svetski rat u kojem je stradalo na desetine miliona ljudi. Mogao bih da citiram Astafjeva, Nikolaja Nikulina i još neke pisce i istoričare koji su prošli kroz 2. svetski rat, ljude koji su nam ostavili svoja jeziva i čestita svedočenja, ali sada nemamo vremena za to.

Danas sam prolazio parkom Sokoljniki i tamo, duž aleje koja vodi ka metro stanici video kako pod komandom njihovog vojnog rukovodioca – ili „predvojničara“ ako se to i danas zove – marširaju deca. Srednjoškolci i nešto stariji napred, a oni najmlađi, glava pokrivenih staljinkama ukrašenim nekakvim vojnim simbolima, sasvim pozadi. To je ono što oni nazivaju vojno-patriotsko vaspitanje. Na ogromnu radost okupljenih, tekla je priprema za proslavu našeg velikog praznika, Dana pobede. Bez razmišljanja bih mogao ruku da dam da nijedno dete iz te kolone ne zna tačan datum početka i kraja Drugog svetskog rata, da niko od njih ne zna ko su bili naši saveznici do prve polovine 1941, a ko posle toga. Niko od njih nikome ništa neće umeti da ispriča ni o „1. septembru“, ni o „17. septembru“, ni o „2. septembru“, niti će im bilo ko o tim datumima nešto reći. Niko im nije ponudio da čitaju Astafjeva i to nije slučajna greška, nekakav propust u školskom programu za istoriju, već je to smišljena politika. Neće im oni to ni ponuditi. Tu decu spremaju da postanu novo topovsko meso. To je politika, i njima nikada neće reći istinu, jer topovsko meso ni ne treba da zna istinu.

I sve to teče uz sveopštu radost njihovih roditelja. Oni sve to s radošću snimaju, fotografišu… A s tim „napreeed marš, jen’-dva, jen’-dva…“ se ne vaspitavaju ni budući lihačovi, ni vernadski, ni landaui. Takvim vaspitnim metodom se samo topovsko meso može vaspitati. To je njihova politika. Tu je naravno i ona naša čuvena sintagma „vojno-patriotsko vaspitanje“, sa crticom između dve ključne reči. I to je je veoma lukavo postavljena crtica. Ona treba da nam sugeruše da sve što je „vojno“, da sve što ima bilo kakve veze sa vojskom, automatski postaje i „patriotsko“. К военным людям так и льнут, а потому что патриотки!¹ – pisao je Gribojedov. Sva tada prosvećena Rusija se već za života Gribojedova tome smejala. To je već tada bilo banalno. Toj deci je njihov predvojničar – naravno – patriota, a Dmitrij Sergejevič Lihačov – nije.

Vi kao da zaboravljate decu koja su nedavno učestvovala u nagradnom takmičenju za najbolji sastav o Drugom svetskom ratu.

To takmičenje je organizovalo Međunarodno udruženje za zaštitu ljudskih prava „Memorijal“, a ne država. Država je na dodelu nagrada poslala ološ koji je svojom akcijom to slavlje pokvario. Ta besramna žgadija je poslata da decu – a s njima zajedno i Ljudmilu Ulickuju – osim glasnim uvredama polije i sredstvom za dezinfekciju. Niko od njih nije kažnjen, što (bar što se mene tiče) i jeste dokaz da ih je zaista država poslala. Ispada da se „Memorijal“, svojim nastojanjima da istraži istinu i željom da kod dece kultiviše ideju o tome da je neophodno znati istinu, u stvari bavi antidržavnom delatnošću. „Memorijal“ im govori: deco, pričajte nam o svojoj porodici, o sudbinama vaših dedova i baka, o evakuacijama, o ratu, o teroru… To zapravo i jeste istorija naše zemlje. A država ih ućutkuje.

A „Besmrtni puk“?

Još jedan dokaz toga da se sve čega se oni dotaknu pretvara u đubre, da sve za šta se oni zauzmu, u rekordnom roku postaje ordinarna glupost. Već su i po školama počeli da šalju naloge za prisilno prikupljanje dovoljnog broja učesnika u akciji „Besmtni puk“. Ponavlja se isto ono što se dogodilo sa georgijevskom lentom. U samom početku je još i bilo mesta za diskusiju koliko je to uopšte umesno ili ne. Jer sve je počelo od lične inicijative neke žene, ne sećam se više njenog prezimena…

Natalija Loseva…

Da… i tada se o georgijevskoj lenti moglo govoriti kao o zanimljivoj ideji, ali i o tome da se s obzirom na status ovoga simbola, nagrade koja se isključivo za izuzetno herojstvo u ratu mogla zaslužiti, njena upotreba s pravom može dovesti u putanje. Međutim, od trenutka kada je ovu crno-žutu tračicu prisvojila država i od nje načinila poželjan, takoreći obavezan ukras na proizvodima masovne potrošnje, nije li već tog trenutka došlo vreme da se zapitamo vređa li to možda nekoga. A kada u ovom istom studiju naš kolega Andrej Vasiljev izjavljuje da ga do besa dovode sandale i more raznih drangulija u koje se georgijevska lenta tako „domišljato“ upliće, naše dično državno tužilaštvo ga poziva na razgovor, a ne one koji taj časni simbol herojstva zloupotrebljavaju. Nekada je ova lenta bila svedočanstvo lične požrtvovanosti i herojastva, predmet koji izaziva nesporno uvažavanje. Simbolima se vremenom menja njihov sadržaj, te je tako i georgijevska lenta postala simbol besmisla epohe koju danas proživljavamo.

A što se tiče tandrkanja sve te ratne skalamerije koja će i ove godine „radovati“ naša čula, svih tih ogromnih nakaznih sprava za masovna ubistva koja će i ove godine prolaziti ulicama našeg grada, dakle što se tiče te parade… Izvinite, ali čemu sve to? Zašto bih se ja radovao recimo „Buku“ ili „Topolju“? U čemu je smisao? Kakve to veze ima sa uspomenom na Bulata Okudžavu i njegove ratne drugove, sa sećanjem na Nikolaja Nikulina i milione poginulih? Ili je možda sav smisao sadržan u onoj besmislenoj rečenici „možemo mi to i da ponovimo“, u toj drčnoj paroli koju neki idioti na svojim nabudženim uvoznim automobilima danas ističu. Da se razumemo: mi čak ni proizvodnju tih automobila koje oni voze ne umemo da ponovimo. Mi možemo da ponovimo samo pakao.

Mi već godinama uporno nastojimo na našem pravu da ovim „praznikom“ svetu napomenemo kako smo uvek spremni da im priredimo pravi pakao. Svi naši ratovi u prošlom veku, sa izuzetkom samo jednog zaista herojskog i tragičnog Velikog otadžbinskog rata, bili su imperijalistički, osvajački, nitkovski. Počevši od rata protiv Poljske 1920, zatim rata u zapadnoj Ukrajini i odmah potom rata protiv Finske, pa onda, kada se Veliki otadžbinski rat završio, slede Budimpešta, Berlin, Prag, i dalje Vijetnam, Angola, pa Avganistan, a kada se imperija već raspala, produžavamo ratovima da kinjimo Južnu Osetiju i Ukrajinu, dakle sve su to bili nečasni ratovi i intervencije. I ja sad treba da se radujem toj nakaradnoj gvožđuriji koja nas navodno od nekoga štiti. Od koga nas štiti? Da li nas neko napada, nas koji smo do zuba naoružani nuklearnim oružjem?

Ceo svet Viktore Anatolijeviču.

Da, razumem tvoju ironiju. Naši slušaoci ovog trenutka ne vide tvoje oči.

Ali i pored toga ja svake godine vidim kako ljudi sa zadovoljstvom izlaze na ulice, dive se svoj toj ratnoj tehnici, fotografišu…

To i jeste naša najveća nesreća…

Oni se njome ponose.

Nesreća je u tome što se oni time ponose. Oni se ponose time što „mi to možemo i da ponovimo“, time što smo mi „najjači“. A sva naša „snaga“ se sastoji samo u tome da, ako nam se prohte, mi možemo da im priredimo pakao. Doduše ne kao nekad, svima širom zemljine kugle, već samo onima koji su bili dovoljno neoprezni da svoje države smeste u našem susedstvu. Njima sigurno možemo da priredimo pakao. I mi se time ponosimo?

Alo, građanine pokorni! Tebi se obraćam. Nije li vreme da uključiš svoj mozak i shvatiš da će to na kraju tebi o glavu da se obije. Tvoja će deca ginuti u nekim budućim ratovima koje će oni radi već nekakvog svog rejtinga smisliti. Ti si taj koga će pretvoriti u poslednjeg bednika i siromaha. Tebe će pokrasti. Jer rat je idealna prirodna sredina za sve oblike lopovluka koje je ovaj svet dosada izmislio. Čitajte braćo i sestre Lava Nikolajeviča Tolstoja! Ne nudim vam ja moje knjige da ih čitate. Čitajte Tolstoja. On je o tome već sve napisao. I o ratu, i o patriotizmu, i o tome čemu sve to zapravo služi. Vi o njemu možete misliti i govoriti da je rusofob, ali ću ja i dalje, u svakoj pogodnoj prilici njega citirati.

Ali jedno se mora priznati: ljudima se više nema šta ponuditi. Ta Pobeda je jedina stvar koja nas objedinjuje.

Ta Pobeda nas već odavno ne objedinjuje. Mnogo toga što je ta Pobeda podrazumevala, vremenom je postalo isuviše različito.

Слишком много всяких танков, всяких пушек и солдат. / И военные оркестры слишком яростно гремят / и седые генералы, хоть и сами пули льют, / но за скорые победы с наслаждением водку пьют. / Я один, а их так много и они горды собой, / и военные оркестры заглушают голос мой.²

Bulat Okudžava, 1983. Još pre 33 godine je on već o tome pevao. Čini mi se da ću uskoro prestati bilo šta sam da govorim – koristiću isključivo citirate.

Emisija Lični stav, Радио Эхо Москвы, 05.05.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 11.05.2016.

1. „Oficirima svi tako laskaju, jer su tobož’ patrioti svi!“, Aleksandar Sergejevič Gribojedov, Teško pametnomu (Горе от ума), komedija u stihovima, 1833.
2. „Tenk za tenkom, top za topom i vojnika čitav lom, / i orkestar glasno svira uz činela ljutit zvon. / Generali votku piju, misle već je kucn’o čas, / nove bitke pozdravljaju, već pevaju na sav glas. / Ja sam jedan, a njih mnogo, i gordi su, drčni svi, / orkestri me zaglušuju, glas moj nigde ne čuju“, Bulat Okudžava, iz pesme Pred televizorom (Перед телевизором), 1983.