English Russia

Ruskom javnom scenom danas vladaju tri, do te mere idiotske budalaštine, da zaista više nemam živaca da ih slušam.

Budalaština prva: „Nije sve tako prosto“

E da, sve oko nas je prilično složeno. Priča se čak da se dve paralelne linije negde u beskonačnosti seku i da se vasiona nezaustavljivo širi, pri čemu to čini konstantno, što će reći bez prestanka. Međutim, to ni u kom slučaju ne može biti dovoljan razlog da prestanemo da razlikujemo okruglo od ćoškastog.

Recimo, to što danas u Ukrajini žive i rade Jaroš i Tignibok i to što njih dvojicu prati određen broj nacionalista, demagoga, provokatora ili prosto budala, kao i to da je sudbina Krima na njegovom istorijskom putu od antičke Grčke, preko Ukrajinske SSR pa sve do današnjih dana toliko teška i komplikovana, dakle sve to ne ukida ovo što ću sada pobrojati:

– savremena Ukrajina je suverena država;

– time što je na teritoriju ove suverene države poslala pripadnike svoje vojske i potom sprovela aneksiju jednog dela njene teritorije, Rusija je grubo prekršila pravila civilizovanog ponašanja koja su jasno regulisana međunarodnim pravom;

– oružana agresija je Rusiju automatski izbacila iz grupe zemalja sposobnih za bilo kakvo dogovaranje i prebacila je u grupu takozvanih izopštenika;

– spisak tih izopštenih zemalja i kvalitet života u njima jasno ukazuju na neizbežne i dramatične, mada većim delom i za sada odložene posledice tog i takvog istorijskog izbora Rusije.

Priznaćete da je sve ovo prilično prosto. Zar ne? Ili da budem jasniji: sve pobrojano je sasvim prosto! Ovde se ne navode nikakve pretpostavke, procene ili lične ocene već samo dozlaboga proste konstatacije. Naravno, može se tupavo odricati realnost, no šefe (tužna vest za vas), odricanjem se nećete osloboditi odgovornosti. U najgorem slučaju, stići će vas ona najupornija – istorijska.

A ako mi, naprežući naše male lukave mozgove ipak uspemo da savladamo centripetalnu silu prostih istina, neizostavno ćemo se naći u mračnom kosmosu demagogije, svetu bez vrha i dna, bez zakona i pravila, u svetu u kojem će primenom famozne formule „vidite, to nije tako prosto“, sve biti dozvoljeno.

Nažalost, džabe ja u ovoj poslednjoj rečenici koristim buduće vreme: odričući očigledno i ponoseći se onim čega se sav normalan svet stidi, mi već odavno bauljamo po mraku dvosmislenog kosmosa.

I zato je važno sve redom, po mogućnosti što čvršćim glasom neprestano podsećati na tablicu množenja i na to da na ovom svetu postoji belo i crno, dobro i zlo. „Laž se od istine razlikuje time što ona to nije“ – pisao je Jirži Lec.

I zato, ne izmotavajte se više sa tom vašom višeznačnom složenošću.

Prestanite da nam prodajete maglu. I koliko god se to vama, prodavcima magle može činiti čudno, svet se drži na čvrstim i jednostavnim stvarima.

Osnovni principi opstanka čovečanstva formulisani su još u davnim dohrišćanskim vremenima. Na primer, jedan starohebrejski usrdan savet glasi: ne čini drugima to što sebi ne želiš.

Uzgred, to se odnosi i na rasturanje susedne države.

Istorija je dama zlopamtiva i klatno vrlo brzo može poći na suprotnu stranu.

Budalaština druga: „Rusija je za Putina“

Najsvežiji naslov koji suvereno vlada našim medijima, doslovce glasi ovako: Putinov rejting beleži nove rekorde! Ostaje nam samo da uzdahnemo i da se po stoti put prisetimo Dekarta koji nas je još onomad lepo zamolio da se pre početka svakog razgovora prvo dogovorimo o značenju reči.

Rejting, kažete?

Hajde da malo pažljivije pogledamo kakva je to uopšte zverka.

Evo, na primer, FIFA je organizacija koja se praktično samo time i bavi. Ona u određenim vremenskim razmacima ima običaj da na osnovu rezultata pokazanih na turnirima pravi spiskove najuspešnijih fudbalskih reprezentacija. Pri čemu sve one igraju na ravnom terenu, s jednakim brojem igrača, pod kontrolom neutralnih sudija i s loptom koja je obavezno okrugla. I nema tog svetskog šampiona u fudbalu koji bi se sa Svetskom fudbalskom federacijom mogao dogovoriti o tome da pred utakmicu neko od konkurenata ostane zaključan u svlačionici. One neprestano moraju da dokazuju svoje znanje i umeće, i to na ravnom terenu, s jednakim brojem igrača, s loptom koja je okrugla… A potom sledi tabela.

E, to jeste rejting!

Rejting podrazumeva konkurenciju i zato rastući rejting nekog zapadnog političara znači da njegovu današnju delatnost podržava veći broj birača od onog koji ga je podržavao juče.

Rastući rejting Putina u uslovima dugogodišnje totalne propagande i bez ijedne, makar minimalne šanse za oponente, pokazuje samo aktuelni stepen efikasnosti te propagande i ništa više. Ah izvinite, u tom „visokom broju“ sadržan je i „stokholmski sindrom“. I u jedno možete biti potpuno sigurni. Tu nikavog rejtinga nema. Ama ni u tragovima!

Temperatura koju pokazuje termometar dobro protrljan o vunenu tkaninu ne može biti osnov za dijagnozu. Ili možda i može, ali isključivo psihijatrijsku. S tim političkim programima, s tim beskrajnim „Putinovim planovima“ za sve što je dobro i protiv svega što je loše, bez i najmanje mogućnosti da ga zbog permanentnih laži i hroničnih promašaja bilo ko pozove na odgovornost, sa Čurovim u CIK-u na Ilinki i Dobrodejevim na Ostankinskom TV tornju, sa svim tim se i sto sledećih godina može pobeđivati. Zemlja će nam tako i umreti praznujući.

Pobeda nad terorizmom (šipak), udvajanje bruto nacionalnog dohotka (šipak), razvoj Dalekog istoka (šipak), iskorenjivanje korupcije (bez komentara)… A sada evo i pobeda na Krimu. Oj Rusijo, naša pobednice! Na pleća ti se svalila nova masovna histerija izrasla iz tla bogato nađubrenog lažnim informacijama.

Kao da je bilo ko od tih famoznih 80% bio upoznat sa cenom tog prazničnog krimskog vatrometa, cenom koju će svi građani Rusije, a potom i njihova deca morati skupo da plate. Kao da je povodom tog događaja bilo koji televizijski gledalac imao mogućnost da dobije istinitu i odmerenu informaciju, kvalifikovani komentar.

Oni koji tu mogućnost imaju i koji su svoja merenja vršili van domašaja kiseljovsko-mamontovske propagandne mašinerije, došli su do zaista fascinantnih rezultata: u svojoj sopstvenoj upravno-administrativnoj sredini, Putina podržava oko 30% ispitanika! I tu se zapravo i nema čemu čuditi: oni koji imaju pristup pravim informacijama povremeno imaju običaj da se nad njima i zamisle, a potom ponekad i da ih analiziraju. A kod ostalih sledi običaj da celog dana u svojim glavama nose samo ono čime su ih u sinoćnom TV dnevniku napunili.

Rezultati ostankinske mašine za ispiranje mozgova se naravno mogu nazvati rejtingom, ali ja bih u ime uspomene na Dekarta ipak prvo precizirao terminologiju.

U toj dominatnoj budalaštini „Rusija je za Putina“, sadržana je još jedna važna podtačka. Ova turkmenska brojka „podrške“ u disputu se po pravilu izlaže kao glavni adut, kao nepobitno svedočanstvo toga da je Putin definitivno u pravu. Osamdeset procenata! Međutim, ovakve brojke će kod bilo kog iole obrazovanog čoveka inicirati zvono za uzbunu. U civilizovanom svetu ovakve brojke podrške prosto ne mogu postojati i njihovo objavljivanje treba razumeti kao znak upozorenja za brzinu kojom se krećemo u duboku izolaciju. I budući da je Putin sve demokratske mehanizme za preusmeravanje energije protesta u nešto što bi moglo biti pozitivno već odavno uništio, alternativa tom provincijalnom mraku može biti samo pakao socijalne eksplozije.

Osamdesetoprocentni „rejting“ – ovu klizavu reč sam radi određene jasnosti ubacio među navodnike – to je za zemlju vrlo opasno! (Pa i za susede, imajući u vidu mogućnosti kojima ova zemlja raspolaže.)

I nažalost, primoran sam da ponovo propagiram tablicu množenja. Šta ćete, ponekad se moraju propagirati i najočiglednije stvari. I zato podsećam: svi uzleti i padovi u istorijsku propast za koje čovečanstvo zna vršeni su uz radosne usklike većine, uz neverovatno visoke rejtinge vođa nacije, uz punu podršku blagorodnog stanovništva koje je blagovremeno pretvoreno u taoce.

Tako smo u veku koji tek što je prošao imali mnogostrani i uzajamno suprotstavljeni patriotizam Prvog svetskog rata, Hitlera, Staljina, kinesku „kulturnu revoluciju“, Pol Pota, Idi Amina i tako dalje redom, sa svim usputnim stanicama do Miloševića i Kim Džong Una i svuda smo – bez ijednog izuzetka – imali neviđen ushićeni „patriotizam“, „svoj put“, „petu kolonu“ liberala koji su se besramno prodali Zapadu, izolaciju i na kraju, ili degradaciju ili socijalnu eksploziju.

I nikakvog tu osobenog puta nema. Sve su to jedni te isti, tipski putevi u pakao.

A taj broj s procentom ispred reči „rejting“ i s dodatkom „podrške Putina“, predstavlja zapravo rejting društvene degradacije nakon decenije i po apsolutizma. Da, samo to i ništa više. Pažljivo ga sa svih strana pogledajte i neka vas oblije hladan znoj. Što pre, to bolje.

Budalaština treća: „Ruski narod nije spreman za demokratiju“

Ako dete ne učite da briše guzu i za sobom prosipa nošu, ono to neće činiti. A ako ga od malih nogu naučite da je prljava guza nešto čime se treba ponositi – ono će se time i ponositi!

Ako se ovo iskustvo prenosi s pokolenja na pokolenje, svi ćemo ići sa prljavim guzama, a potom sa debelim prljavim zadnjicama i ponositi se time.

Potom će to postati nacionalna norma.

I kada nekom čoveku to jednom zasmeta i on posle nekog vremena tiho, bojažljivo, u pola glasa progovori: ovaj… kako bih vam rekao… svo poštovanje nacionalnim tradicijama ali ovo, braćo moja i sestre, baš gadno smrdi! – taj čovek će postati otpadnik, prosto sram i stid tog slavnog usranog kolektiva.

A kada se takvih otpadnika skupi dovoljan broj za jedan kružook i kada oni, pošto su se predhodno načitali kojekakvih prevedenih knjiga o higijeni, počnu da preduzimaju nekakve korake s ciljem da promene nasleđene tradicije, njih će okovati u lance, lišiti ih imena, zatvoriti u Šliselburg, kao roblje poslati na Vladimirski drum, strpati u ludnicu i postreljati bez prava na dopisivanje i bilo kakve lične kontakte.

A onda će ih delimično rehabilitovati. Ako pak odnekud, kroz svest vlasti iznenada zapiri jugovina, dozvoliće im da se presele u mesta gde i svi ostali žive, uz uslov da moraju da ćute.

Za to vreme će se u dragoj Domovini rađati deca, odrastaće nova pokolenja i dalje ponosna na to što su im guze prljave. Tokom godina će ona izrasti u odrasle zasrane čiče, tradicionalno uvređene zbog toga što niko u svetu ne voli da se sreće s njima i što u njihovom prisustvu svi svoje noseve drže zatvorene.

U časovima odmora i radi svog sopstvenog samouvaženja, te čiče će sebi nabaviti par stotina intelektualaca. Intelektualci će pod očevinsku balegu vešto podvući istorijsku osnovu i uživajući u štimungu domaćeg aromata, u liberalnom tonalitetu početi da žvalave kako se kod nas eto baš tako nekako sve složilo. I odmah će na to dodati da se s tim više ništa ne da učiniti. Znate, to je naš mentalitet. Naši seljani nisu spremni na život u čistim gaćama i s opranim zadnjicama. To se kod nas prosto naprosto nije primilo. I nemojte ih više uznemiravati! I ne gubite iz vida da je to ipak naša Domovina.

Da, Domovina, i tu zaista nema spora. Da, tradicija…

Ali ljudi se rađaju goli, bez bilo kakvih tradicija. Tamo u DNK, o tradicijama i normama ništa nije zapisano. Te se norme u znatnoj meri mogu menjati, i to više puta, čak u okviru samo jedne generacije! Ne, izvinite, norme se ne mogu same menjati. Za to je potreban izvestan napor, trud uma i sila volje.

A veoma je poželjno da volja u bukvalnom smislu bude dobra, jer sa stanovišta morala, norme se mogu menjati u oba pravca. Trebalo je samo par godina, pa da se elegantni i uljudni posetioci berlinskih kafea pretvore u serijske ubice. Ne sumnjajte – provereno.

I vraćajući se u našu zemlju otaca, ostaje mi samo da konstatujem da je tvrdnja o nespremnosti ruskog naroda za demokratiju vulgarna banalnost koju nema potrebe dokazivati. Kako da bude spreman na demokratiju narod kojem već vekovima, od Ivana Trećeg do Putina, na bezbroj načina u glavu ukucavaju priču da je „samovlašće neophodnost, a kamdžija radost“.

Već u samom pitanju o „spremnosti ili nespremnosti“ krije se jezuitska zamena teza. Korektna formulacija ovog pitanja bi bila sledeća: da li je ruski narod sposoban da ovlada instrumentima za sprovođenje demokratskih procedura?

Moram vas odmah upozoriti da će odgovor „ne“ predstavljati rusofobiju izraženu u dosad najkraćem i najčistijem obliku. Ispada da su japanski, estonski, čileanski, irski i još stotine drugih naroda za to sposobni, a narod bogonosac – nije? Glupost! Razume se da jesmo. Nismo mi nimalo gluplji od ostalih i sigurno smo u stanju da izađemo na kraj s montažom i eksploatacijom te prilično proste sprave za periodičnu promenu vlasti.

Ali ne, tek tako, odjednom. Naravno ne odmah!

Isto kao sa zadnjicom.

Za početak treba čvrsto odlučiti da je ipak lepše hodati naokolo sa čistom i ne ponositi se usranom, i da to nije nikakav svoj osoben put već obična svinjarija. I treba početi s učenjem, u početku uz pomoć starijih, iz dana u dan analizirati svoje greške i ne dozvoljavati da vas uspomene „ah, kako je u starim vremenima lepo mirisalo“ skrenu sa pravog puta, oprezno korigovati koordinaciju svojih pokreta i lagano se približavati opšteprihvaćenim normama koje važe u civilizovanom delu sveta.

I gle, jednog lepog dana ispraznismo mi naš nokšir u klozetsku šolju, i to bez ijedne prosute kapi!

Nisam li se ja malo mnogo razmaštao? Šta mislite?

Ежедневный журнал, 20, 22, 26.05.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 29.05.2014.

TEMA – UKRAJINA