Turska posle puča, foto: Defne Karadeniz/Getty Images
Na trenutak sam se dragi moji ruski sugrađani zapitao zašto li nam je ovaj neuspeli turski državni udar uopšte poslat? A onda se setih: on nam je direktno iz naše budućnosti poslat kao nauk.
Nešto kao naše istočno ogledalce – za svaki slučaj.
Tek da vidimo šta nas čeka, da imamo predstavu o mogućim varijantama.
Njih je – kako vidimo – katastrofalno malo. I sve one se pripremaju i serviraju isključivo kao mešano meso.
A ono biva ili krvavo, ili do te mere prepečeno da od društvenog ugovora ostaju samo ugljenisani ugarci, bez liberalnih začina i ukusnih sosova kao medijuma, bez ikakvog demokratskog raznoglasja. Prava pravcata azijatska autoritarna kuhinja.
Kuvari – onaj turski i ovaj naš – ipak se malkice razlikuju. Jednog od njih su već jednom davno hapsili, i on je, budući zatečen s nekakvim religioznim drangulijama tada svoje odležao, a ovog drugog je tek sada pritislo, i to, reklo bi se, dosta ozbiljno.
Ali to su samo detalji; između ove dvojice šefova kuhinje, mnogo je više sličnog nego različitog.
A osnovna sličnost je u tome što se i jedan i drugi tuđe krvi ama ič ne boje. U istinskoj posvećenosti svome poslu, nikakve humanističke predrasude o neprocenjivoj vrednosti ljudskog života njih dvojicu ni najmanje ne sputavaju. Tako je sad i njihov svetovni Ataturk, tu pred našim očima krenuo u istu onu mračnu šumu po kojoj već odavno hodi naš ustav Ruske Federacije.
Tirančići su sada uplašeni, jer za njih puta u obratnom pravcu više nema. To da li je Alahu zaista ahbar, kao i to može li se naša Vizantija odbraniti pendrecima i tenkovima – to mi ne znamo. Ali jedno je sigurno: njih dvojica će se svojski potruditi da nam ne bude dosadno. I ako još uvek ima nekog ko se nije na vreme snabdeo, u foajeu ga čekaju kokice.
Eno gde ministar odbrane Šojgu, za svaki slučaj već puzi po dvoranama Putinove rezidencije, krijući se od sumnjičavog i ispitivačkog pogleda generala Zolotova… A sam garant se istog trenutka spleo u zagrljaj sa svojim dojučerašnjim ljutim neprijateljem, ne bi li nekako umilostivio neizostavnu pratilju svih diktatora, uvek prisutnu i zagonetnu kraljicu Paranoju.
Ежедневный журнал, 18.07.2016.
Preveo Haim Moreno
Peščanik.net, 20.07.2016.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Kratko sećanje, debele laži
Danilo Ćurčić – Evropska konvencija o ljudskim pravima i Turska
Dragana Boljević – Državni udar u Turskoj tek počinje
