Uveren sam da mi profesor, čiji nadimak navodim u naslovu, neće zameriti što se danas bavim njegovom traumom. Već svi u gradu nekako znaju šta se dogodilo na Gimnazijadi i ko je povređen. Ali javna vest u kojoj je viteški profesor ostao bezimen, bila je suviše škrta. Kao da je neko želeo da tu divlju agresiju svede na uobičajeni nasilnički ritual u Srbiji.
Za Treću gimnaziju sam inače vezan iz nekoliko razloga. Brezu sam sreo svega jednom. I ta okolnost mi je možda pomogla da nasilje nad njim vidim kao novi dokaz o postojanju razorne stihije, koja je već suvereno zavladala ovim društvom.
Dok je pokušavao da spreči tuču, Brezu je pesnicom udario učenik (još se ne zna koji, istraga je u toku). On je od one vrste profesora koji ni po koju cenu ne bi povredio učenika. To je za njega pitanje samopoštovanja. Čak i ako zbog svoje zadate defanzive dobije prelom kosti lica.
Lako je bilo videti da će biti sve gore: posao srednjoškolskog profesora postaje rizični poduhvat. Ljudi odlaze na svoja radna mesta zastrašeni divljinom. Društvene mreže su aktivirale model nasilnika – junaka koji fizički zlostavlja svog vaspitača. To više nije moguće kontrolisati u sadašnjem ambijentu opšteg nasilništva. Država to ne može i ne želi. Nasilje je model vladavine.
Nasilje postaje način opštenja. Ko god je uveren da ima nešto snage može da bije koga hoće. Stradaju vozači autobusa, penzioneri, rediteljke, slučajni prolaznici. Tuče su surove, kao da je ovde stigla generacija koja se ostvaruje u brutalnosti i odsustvu bilo kakvih emocija i obzira.
U svemu što se odigravalo oko njega, Breza je svoj posao razumevao kao životni prostor koji bi morao da ostane neugrožen. Štitio je sve oko sebe svojom pouzdanošću i još to čini hrabreći svoje kolege sa bolovanja.
Ali, negde u drugom planu, kao opšte osećanje kolektiva Treće beogradske gimnazije, stoji saznanje o poniženju. Zar Brezu, tako jakog, postojanog i pouzdanog, pa i sve njih?
Juče na protestu profesori su tražili da dobiju makar neki status zaštićenih ljudi. Sada su niko, izloženi svakome, predmet svačije zlovolje i mahnitosti. U neke škole ulaze podivljali roditelji da bi se obračunali sa decom koja su navodno maltretirala njihovu. Ideja vlasti sa policajcem u svakoj školi posle tragedije u Ribnikaru je propala.
Dok je u tuči gde je povređen Breza dobijao udarce, scenu je posmatralo pedesetak mladih ljudi, glavnom učenika više gimnazija. Jer, bila je to gimnazijada!
Niko od njih, osim profesora Breze nije pokušao da prekine tuču. U stvari, skoro svi su glasno bodrili nasilnike da nastave. I naravno, uključili pametne telefone da bi snimili svaki detalj. Već nekoliko minuta kasnije, sve što se dogodilo bilo je na mrežama, uz brojanje lajkova, ako se to tako zove.
Mreže možda nisu te koje otvoreno podstiču, ali rado pokazuju rast brutalnog socijalnog iščašenja, u kome su surovi obračuni oblici dopuštenog pa i željenog opštenja. Tukli su se pojedinci, ali su u tome uživali skoro svi prisutni. Fudbalska srednjoškolska publika postala je rulja koja glasno podstiče svirepost i pozdravlja scene teškog fizičkog povređivanja. Na utakmicama petlića tuku se pomahnitali roditelji pred ucveljenom decom koja će jednoga dana krenuti tragom svojih očeva.
Nasilje koje je u Srbiji eksplodiralo 3. i 4. maja prošle godine, od tada se u brojnim surovim verzijama nastavlja bez otpora. Učenici, profesori, čuvari, bilo ko pod školskim krovom, u opasnosti je od nepoznate sile proizvedene sistemskim nasiljem.
Ali je ipak moguće da škole budu sigurna mesta. To je posao društva u čije ime država ne čini ništa. Vladavina neukih traje mnogo godina, znanje je duboko ispod cene. Najbrutalniji su doprli najdalje i omiljeni su prijatelji vladajućeg nasilnika. Novak Nedić, komandant batinaških trupa, ponovo je generalni sekretar vlade. Najnasilniji prijatelji vladara nedostupni su pravdi.
Teško je iz takvog vrednosnog pakla obuzdati opšte nasilje kao ogledno dobro vladajuće kaste.
Predsednik vlade je predložio ukidanje udžbenika i štampanje nacionalističke čitanke u kojoj će biti poređani svi predmeti pod istim koricama. Taj posao je u toku. Ideja o Srbinu koji je najbliži bogu, postaće štivo ugrađeno u svaki predmet. To je učenje koje nastaje kao negacija drugačijeg mišljenja, i sredstvo je nasilja protiv drugačijeg.
Nemoćno da se odbrani od nasilnika na vlasti i njegovih trupa, umiruće društvo stvara u sebi razarajuću silu koja ubrzava njegov slom. Nigde se to ne vidi tako dobro kao u školi.
Zato je i sudbina ponosnog profesora Brezića tako potresna.
Peščanik.net, 17.05.2024.
3. MAJ 2023.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Pravda za Stojkovića - 28/06/2024
- Danci i babe - 21/06/2024
- Na Staljinovom grobu - 14/06/2024
