Na protestima protiv nasilja svake subote viđamo transparent upućen vlastima. On glasi: šta ste učinili da se više ne ponovi? Ovo pitanje ima svoj jasan odgovor u realnosti. Od maja ove godine do danas dva trinaestogodišnja dečaka su izvršila ubistvo svojih školskih drugova i vršnjaka. Prvi slučaj se odvio u beogradskoj osnovnoj školi, a drugi pre nekoliko dana u porodičnoj kući u Niškoj banji. Deluje da ovakvi događaji više nisu vest i da nikoga ne iznenađuju. To je najopasnija stvar koja je mogla da nam se dogodi.
Šta za to vreme rade institucije? Uspešno obmanjuju javnost. Skupština i Vlada su ustoličile zaključak da sistem nije zakazao i da zato niko neće odgovarati, a onda su mimo zakona i prevarnim radnjama ukinuli Anketni odbor koji su sami osnovali, a koji je trebalo da ispita eventualne propuste institucija u prevenciji najgorih mogućih ishoda u Beogradu, Smederevu i Mladenovcu. Nesuvislo opravdanje je tada glasilo – Anketni odbor će ometati istragu. Tako su krivični postupci i represivni mehanizmi postali jedini izvesni institucionalni odgovor sistema na ono što se dogodilo 3. i 4. maja.
Protekle nedelje smo videli i pravo lice tog jedinog preostalog postupka. Tužilac Nenad Stefanović je javnosti predstavio nepotvrđenu optužnicu protiv V.K., oca krivično neodgovornog dečaka. Tužilac je mrmljao nešto o optužnici na 267 strana. Obimnost akta Stefanović je predstavio kao uspeh, iako takav obim više ukazuje na logoreju i tešku konfuziju u kojoj se tužilaštvo nalazi. Tužilac je medijima nakon obraćanja zabranio da postavljaju pitanja i najavio da će tužilaštvo zahtevati da javnost bude isključena sa predstojećeg suđenja – iako je nejasno po kom osnovu, imajući u vidu da slučaj V.K. očigledno ne ispunjava ustavne i zakonske uslove za isključenje javnosti sa suđenja.1
Istovremeno, odbrana V.K. izlazi u javnost sa zabrinjavajućom tvrdnjom da je tužilac Stefanović ucenjivao okrivljenog, odnosno da je tražio od njega da sa tužilaštvom zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela i da će ukoliko na to ne pristane optužiti njegovu suprugu, a maloletnu ćerku poslati u hraniteljsku porodicu (prva pretnja se, naizgled i ukoliko je tačna, ostvarila).
Stefanović ovu tvrdnju nije demantovao, iako se demantijima inače bavi na dnevnom nivou. Na optužbe da je učinio tešku povredu krivičnog postupka za koju bi i sam mogao krivično da odgovara, lakonski je odgovorio da takve izjave neće komentarisati i da ih smatra strategijom odbrane. Naravno i očekivano, nijedan drugi nadležni organ nije reagovao na tvrdnje odbrane koje će, ukoliko ostanu neispitane, nepovratno kontaminirati postupak o kome je reč.
U svim ovim događajima – želji da se odgovornost za ubistvo dece svede na porodičnu odgovornost (i da se isključi institucionalna), težnji da se ukine Anketni odbor, da se zaključi sporazum o priznanju i da se, ukoliko to nije moguće, javnost isključi sa suđenja – zajednička je potreba da se nešto sakrije od javnosti. U početku je delovalo da se radi o težnji da se sakriju nesposobnost i nefunkcionalnost institucija, ali sada deluje da posredi može biti i nešto više od toga. O čemu se tačno radi ostaje pitanje na koje, bar za sada, nemamo odgovor.
U tom kontekstu treba pomenuti i slona u sobi – odluku tužilaštva da V.K., koji je je posvećeno obučavao sina za korišćenje oružja, optuži za teško delo protiv opšte sigurnosti, odnosno krivično delo izazivanje opšte opasnosti koje je za posledicu imalo smrt više lica. Teško je javnosti koja je (razumljivo) željna pravde objasniti da u konkretnom slučaju nije dovoljna bilo kakva optužba, već da je potrebno da ona bude odgovarajuća, takva da može da opstane na sudu. U suprotnom, pompezno najavljena optužba protiv V.K. se može završiti oslobađajućom presudom u godinama koje dolaze. Osuda za V.K. nije važna samo kako bi javnost dobila žrtvenog jarca, već kako bi poslala jasnu poruku da ono što je okrivljeni uradio nije bilo prihvatljivo, da će takvo ponašanje institucije sankcionisati i tako pokušati da spreče nove tragedije.
Optužba za izazivanje opšte opasnosti sa težom posledicom problematična je sa više aspekata. Pre svega, da bi neko učinio ovo krivično delo potrebno je da svojim postupkom izazove konkretnu opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima. Taj postupak kojim se izaziva opasnost, kada je reč o upotrebi vatrenog oružja, uključuje upotrebu oružja kao opšteopasnog sredstva.2 Čak i laicima je jasno da do ubistva dece u osnovnoj školi nije došlo neposrednim postupkom V.K., da on nije upotrebljavao oružje tako da izazove opasnost po život ljudi. U uzročno posledičnom lancu između okrivljenog oca i tragične posledice nalazi se dečak koji za svoje delo ne može da odgovara. To ovaj slučaj čini ne samo životno, već i krivično kompleksnim.
Tužilaštvo u svojoj medijskoj objavi tako i obrazlaže svoju optužbu, suprotno kvalifikaciji (zakonskom opisu) dela za koje se opredelilo. Ono tvrdi da je V.K. postupao mimo zakona ne tako što je korišćenjem oružja izazvao opasnost po ljude, već da se njegovo nedozvoljeno ponašanje sastoji u nepropisnom držanju oružja i sistematskoj obuci trinestogodišnjeg sina za njegovu upotrebu, iako dete zbog svog uzrasta (a možda i psihičkog stanja) nije moglo da shvati posledice do kojih može dovesti upotreba oružja i veština koje mu je otac učinio idejno prihvatljivim, a praktično dostupnim.
Drugim rečima, propust V.K. se dogodio u sferi vaspitanja, a ne na terenu proste mehanike – čuvanja i upotrebe oružja. Takav propust nas neminovno vraća na šira pitanja o kojima naše društvo za sada odbija da razgovara i sa kojima institucije sistema nisu u stanju da se suoče. U jednoj televizijskoj emisiji Milan St. Protić je takvo zabrinjavajuće porodično i vaspitno stanje pravilno opisao na sledeći način:
„…Jer kad nema ničega drugoga, onda ću sina da vodim u streljanu i da ga učim da puca iz duge devetke. I da se time hvalim, kakav je moj sin specijalac. Moj sin od 13 godina je komandos. Moj sin od 13 godina nije čitao Egziperija, ali je zato u menjanju okvira na devetki i preciznom pucanju – neprikosnoven.“
Tek iz ovakve vrednosne perspektive može se roditi optužba koja zaista ima smisla. Tužilaštvo je okrivljenog V.K. moglo da optuži za delo koje više odgovara obrazloženju optužnice, recimo za neka od dela koja za zaštitni objekat imaju brak i porodicu. Na primer, to bi moglo biti delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica koje se može učiniti grubim zanemarivanjem dužnosti zbrinjavanja i vaspitanja deteta. Pod vaspitanjem se podrazumeva omogućavanje uslova za razvoj deteta kao ličnosti – formiranje i prihvatanje pozitivnih moralnih i drugih društvenih normi, školovanje, sprečavanje devijantnog ponašanja i dr.3 Pravna nauka je saglasna da se ovo delo pretežno vrši propuštanjem roditeljskih obaveza, ali da se može učiniti i aktivno, radnjom činjenja.4
Da se ovde ne radi o ispraznoj pravnoj tlapnji već o suštinskim pitanjima, javnost će saznati onda kada se suoči sa, kako se sada čini, podjednako realnim mogućnostima – da V.K. bude oslobođen optužbi jer je optužen za radnje koje formalno ne odgovaraju teškom delu protiv opšte sigurnosti ili da pod pritiskom javnosti bude osuđen za delo koje nije učinio (jer je bio pogrešno optužen). Teško je reći koja bi od ove dve mogućnosti bila lošija.
U ovom trenutku ne možemo da kažemo zašto se tužilaštvo odlučilo na opisanu „plivajuću“ optužbu. Da li je to želja da okrivljeni bude zaštićen – možda. Da li se radi o ideološkom otporu ove vlasti čije je tužilaštvo verni sluga? Takođe moguće. Jer, kako optužiti i osuditi V.K. za ono što trenutna vlast (bilo kao vlast ili kao opozicija) radi 30 godina – vaspitava nas da budemo puni mržnje, beskrupulozni prema drugom, podstiče da se naoružavamo i prekvalifikujemo u kriminalce ako nameravamo da preživimo (na poslednje nas je nedavno podsetio slučaj Radoičić).
Sve ovo prevazilazi lična pitanja jedne porodice i tehničke odluke jednog tužilaštva. Radi se o prvoklasnim pitanjima od javnog značaja. Živimo u zajednici u kojoj su 3. i 4. maj bili mogući jer nemamo dogovor o tome na kojim vrednostima vaspitavamo decu. Istovremeno, nemamo pravosudni sistem koji je spreman da odgovori takvom stanju. Zato upravo gledamo začetke novih institucionalnih grešaka. Govorimo o pravosudnom sistemu koji je toliko neverovatno nefunkcionalan da uspeva istovremeno da bude nepravedan prema svima: žrtvama, okrivljenom, odbrani, društvu, ali i profesionalnim tužiocima, sudijama i advokatima. Ako nismo ranije videli, sada jasno vidimo – sistem je skrojen tako da pogoduje samo onima koji su sebe, zbog političke moći, smestili izvan zakona. Svi oni koji su dostupni pravosudnom sistemu, njegove su žrtve, na ovaj ili onaj način. Takav sistem nije u stanju da sankcioniše i spreči tragedije, već samo da generiše nove.
Peščanik.net, 16.10.2023.
3. MAJ 2023.________________
- Javnost se može isključiti samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku.
- Zoran Stojanović, Komentar Krivičnog zakonika, str. 919, par. 4
- Zoran Stojanović, Komentar Krivičnog zakonika, str. 657, par. 2
- Isto
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
