Traje rat svih protiv svih. Čija je škola, pitaju se strane u sukobu. I da li je to još uvek škola? Na prvi pogled, sukob nas ne čudi. Treći maj 2023. bio je u toj školi tako strašan, da nam posle njega sve izgleda moguće. Ali, tako ipak ne bi smelo da bude. Možemo razmišljati o tome ko sve nije radio svoj posao u školi kako treba, i da li bi, i da nije bilo propusta, tog 3. maja dečak svejedno postao masovni ubica. Svakako, ne može se uperiti prstom ni na koga, uključujući tu i roditelje dečaka ubice, i reći – ti si kriv. Niko, od ministarstva prosvete na dole, nije želeo niti svesno radio da se to dogodi.
Ali, sve posle 3. maja kaže nam da masovno ubistvo možda i nije bilo slučajno. Ako su pre 3. maja od ministarstva na dole prosvetni radnici radili loše nesvesni mogućih posledica, posle 3. maja takva beslovesnost je nedopustiva. Treći maj nije bio upozorenje, to je bio početak apokalipse, realizacija svih loših potencijala našeg školstva. Posle 3. maja sve se moralo izvrnuti naglavce da bi se zaustavile loše prakse i počele otklanjati njihove pogubne posledice. Nije se desilo. Nastavilo se po starom, barem što se tiče ministarstva i prosvetnih radnika. I sad imamo rat svih protiv svih.
Jedan deo roditelja traži da se škola zatvori i pretvori u memorijalni centar: ne samo da bude uspomena na pobijenu decu i čuvara škole nego i opomena da ništa slično ne sme da se ponovi. Taj predlog ima smisla: događaj od 3. maja tako je strašan da sam po sebi zahteva da ga simbolično uzmemo kao potpuni prekid sa svime što ne valja i što je vodilo ka masovnom ubistvu. To nije traženje novog početka, svojevrsnog nultog časa; to je, naprotiv, traženje izlaza s punom svešću o tome šta se dogodilo i zašto je uopšte potrebno tražiti izlaz iz pogubne rutine.
Drugi deo roditelja traži da škola ostane gde jeste i nastavi po starom. Oni su spremni na delimični kompromis: da se jedan deo škole zatvori za nastavu i uredi kao spomen soba u znak sećanja na pobijenu decu i čuvara škole. Mimo toga, ti roditelji ne vide razlog da se škola zatvara i izmešta na drugo mesto. I ovi roditelji bi mogli biti barem malo u pravu. Jedan od prvih saveta posle strašnih događaja jeste da se preživeli što pre vrate u svoja svakodnevna ponašanja i okruženja na koja su navikli. To bi trebalo da im makar malo vrati osećaj sigurnosti koji su izgubili zbog tragedije.
Šta žele sama deca, to već malo manje znamo, jer se o tome najmanje govori. Trebalo bi ih pitati. Kada bi imao ko da ih pita i kada bi taj neko želeo da ih pita. I kada bismo bili spremni da njihove odgovore uzmemo za ozbiljno. Sumnjam da postoji takva spremnost.
Na četvrtoj strani sukoba imamo administraciju i zaposlene u školi. Oni se nalaze između čekića roditelja i đaka i nakovnja školskih vlasti. U takvom procepu, teško da mogu da rade dobar posao. Zapravo, znamo da ne mogu, i ne rade ga. Od male je utehe tu što svaki nastavnik ponaosob verovatno želi sve najbolje za svoje đake. Od svakog od njih ponaosob malo šta zavisi i njihovi pojedinačni napori ne mogu mnogo da promene. Na mestu direktora škole pak ređaju se jedna za drugom nove osobe. Nije stvar u tome šta one rade, pitanje je zašto uopšte prihvataju to mesto.
Konačno, imamo i ministarstvo. Samo što i ministarstvo opet stoji između čekića škole i nakovnja režima čiji je deo. Za ministarstvo nema dileme – potrebe režima važnije su od potreba škole. A režimu ide naruku da se čitav događaj i sve što je u vezi s njim posle došlo što pre zaboravi. Tako smo dobili aktere i scenu za rat svih protiv svih. Naravno, izgleda kao da su roditelji koji bi da se škola zatvori na jednoj strani, a svi ostali na drugoj. U stvari, i na toj drugoj strani akteri imaju različite ciljeve i ne mare mnogo za dobrobit ostalih.
Dok je potpuno jasno da na strani ministarstva koje je pristalo da bude puki paravan režima ne stoji apsolutno ni jedan ispravni moralni argument, trebalo bi nešto više reći o roditeljima i školskoj administraciji, koji, iako iz različitih razloga, zajedno žele da škola nastavi po starom. Uprkos nekim argumentima koji im mogu ići u prilog, sama praksa pokazuje da će stare rutine voditi ka novim tragedijama. Ako veruju da će imati sreću, i da će ih zla kob zaobići barem dok su njihova deca u školi odnosno za njihovog radnog veka, to ne znači ništa drugo nego da krupan problem prebacuju na sledeću generaciju dece i nastavnika.
Upravo ovih dana gledamo kako radi moralna panika i otelovljuje se u vidu đačkog i roditeljskog samoorganizovanja. Ništa opasnije od toga. To je upravo put ka novoj nesreći. Ne samo što se tako deca i roditelji iznova antagonizuju, nego se jasno demonstrira da školska administracija sa ministarstvom iza sebe nema nikakvu kontrolu nad situacijom u školi. Ako je verovati informacijama koje su dospele u javnost, postoje dobri razlozi da se posumnja i u kompetentnost zaposlenih u školi (školskog psihologa na prvom mestu) da se nose sa takvim događajima i njihovim akterima.
Mi ovde pre svega razgovaramo o deci u veoma osetljivom uzrastu. Od starijih razreda osnovne škole pa do kraja srednje škole, ta deca treba da postanu od – recimo to tako, pod navodnicima – „beslovesnih“ mladih bića zrele osobe. To nije pravolinijski i miran proces, gotovo nikada. U tim godinama, deca su sklona provokacijama i preispitivanju granica između dopuštenog i nedopuštenog. Takođe, potrebno im je i mnogo pažnje i ljubavi. Najčešće, neće birati način kako da ih dobiju. Zbog toga će praviti silne greške, najčešće tako što će provocirati i kršiti granice na najgrublji mogući način.
Stvar je u tome što u tim godinama oni ne mogu predvideti posledice svojih postupaka, a ako i mogu, uglavnom nisu u stanju da ih ispravno i do kraja procene. Zato im je potrebna pomoć, pažnja, razumevanje i ljubav.
Na dečaka, sada već poznatog kao „dečak s nožem“, ne može se gledati kao na dečaka ubicu. Ali, moralna panika, kojoj je ovaj režim svojim pogrešnim potezima ili nečinjenjem dao prostor da se raširi ne gubi vreme na nijanse i razlike – ona ih potire ponašajući se kao preki sud. Umesto stigme, taj dečak i njegovi roditelji morali bi da računaju na stručnu pomoć i razumevanje. Ko zna šta je zaista želeo dečak kada je nož pakovao u ranac, koje je svoje probleme (pogrešno) rešavao i kakvu je pažnju želeo da privuče radeći stvari za koje zna da nisu prihvatljive. To sve treba da utvrdi neko kompetentan, a ne njegovi drugari i drugi roditelji.
Ovako, dečak će poneti stigmu i možda više nikad neće dobiti šansu da postane pristojna zrela osoba. To šta će biti sa njim, naravno, zavisi od njega i njegovih roditelja, ali u istoj meri zavisi i od zajednice i kompetentnosti njenih institucija. Umesto da sledi logiku prekog suda, zajednica bi morala da demonstrira razumevanje. Umesto da se produbljuje sukob, zajednica bi morala da ga prevazilazi. Ali, Srbija je pod režimom koji živi od mržnje i sukoba, i dok god je tako, i dok ministarstvo sledi režim a ne razloge zbog kojih postoji, nema nade da će rat svih protiv svih oko jedne škole prestati. Ta škola se tako od izuzetka obeleženog tragičnim događajem pretvorila u odraz u ogledalu društva u kome živimo.
Stoga su u pravu roditelji koji traže da se škola zatvori. Mora se staviti tačka na pogubne prakse koje su postale naša svakodnevnica.
***
Jedna digresija posle kraja.
Godine 2014. poznati glumac William H. Macy napisao je scenario i režirao film „Rudderless“ (slobodniji prevod mogao bi da glasi „Izgubljen“). To je priča o ocu dečaka masovnog ubice. Ni dečak ni otac nisu prikazani kao moralne nakaze. Naprotiv, što se sina tiče, onoliko koliko možemo da vidimo, bio je „običan“ tinejdžer sa svim „običnim“ tinejdžerskim problemima. Ali, s tim problemima se suočavao sam, i bez preko potrebne podrške i ljubavi završio je kao masovni ubica. U središtu priče je pak sam otac. Od početka do kraja, on pokušava da sebi i drugima predstavi svog sina kao „običnog“ mladića s talentom za muziku. To radi tako što ide uokolo i peva sinovljeve pesme i čak postiže i mali uspeh. Dok jednog trenutka ne odluči da kaže ko je bio njegov sin. Film je o potrebi za razumevanjem, čak i kada je reč o tako strašnim stvarima koje se teško mogu razumeti. Tražeći razumevanje za sina, otac zapravo traži razumevanje i oproštaj za sebe.
Da li ja sad ovde hoću da kažem da i dečak ubica i njegovi roditelji zaslužuju razumevanje? Da. To hoću da kažem. Mislim da je to bolji put za sprečavanje novih tragedija od puta mržnje i kažnjavanja i širenja moralne panike. Pri tom, ne mislim da su roditelji pobijene dece obavezni da razumeju. Naprotiv, zajednica je sa svojim institucijama dužna da razume i da saoseća, čak i u situacijama u kojima je nezamislivo pokazati razumevanje i saosećanje. Ali, kako u devedesetima tako i sad, pod istim režimom, mi živimo u zajednici koja je izgubila kapacitet za razumevanje i saosećanje čak i u daleko manje strašnim situacijama.
Peščanik.net, 01.03.2024.
Srodni link: Ana Jovanović – Šta smo ove nedelje naučili?
3. MAJ 2023.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
