Vest kaže: više desetina poslanika u britanskom parlamentu, njih pedesetak zapravo, i to iz raznih stranaka, dakle ujedinjeni, upravo je zahtevalo da se – ni manje ni više nego baš – zabrani deci u Britaniji da gledaju ruski crtani film, inače globalno popularni, „Maša i medved“.1 Zvuči kao šala, ali nije šala. Šta su zamerili ideološki osvešćeni/ostrašćeni i tobože miru skloni poslanici jednom crtanom filmu, ruskom? Prepoznali su da film širi rusku ratnu propagandu, i to tako što će deca koja gledaju taj crtani pomisliti da je u redu što je Rusija povela rat protiv Ukrajine. Kako su došli do tog zaključka? U jednoj epizodi devojčica Maša nosi kapu koja podseća na sovjetsku tenkovsku kapu.
Nije vam dovoljno? U drugoj epizodi, devojčica nosi kapu koja podseća na kape sovjetskih graničara. Ooo, to je sad već ozbiljno. (Iako su to samo dve epizode od dvestotinak koliko ih ima i zahtev nije da se zabrane baš te dve epizode nego upravo sve.) Na zahtev britanskih poslanika, nadovezali su se politički predstavnici Estonije, a nije ni Ukrajina propustila priliku. Iz Ukrajine i Estonije stiže objašnjenje: „Maša i medved“ su instrumenti za širenje ruske meke moći. „Meka moć“, to sad već zvuči smrtno ozbiljno, jer je naglasak u sintagmi naravno na „moći“, a ne na „mekoj“. Na meku moć ćemo se vratiti, jer su Ukrajinci zapravo u pravu.2 Ali, pre toga nekoliko stvari.
Prvo, rat Rusije protiv Ukrajine je sasvim neopravdan i besmislen. On je i zverski razoran. Tako ga vodi ruska strana. Ne može biti ni razumevanja ni objašnjenja za taj rat. A pogotovo ne za bespotrebna, besmislena razaranja gradova i ubijanje civila. To je gola agresija bez smisla i cilja. Kakve agresije uvek i jesu. Koliko god se neko trudio da ih opravda nekakvim ciljevima. Ali, ovde nije reč o ratu nego o crtanom filmu. Taj crtani istina prave Rusi, ali Rusi na Kipru. Dobro, to ne mora ništa da znači. Vratimo se na britansku decu za čiju dušu strepe i bore se britanski poslanici. Koliko britanske dece, predškolskog uzrasta – jer to je publika za Mašu i njenog medveda, što dobro znaju i poslanici i to izričito kažu – gleda vesti, da počnemo s tim?
O tome poslanici pak ništa ne kažu. U redu. Koliko britanske dece zna kako izgleda tenkovska kapa, ne ruska, ne sovjetska, nego bilo koja, pa i britanska? I taj je podatak izostao. Koliko britanske dece zna šta je to SSSR, to jest Sovjetski Savez? A tek, šta su to graničari SSSR-a? A tek, kakve su kape nosili? Jeste, o tome se ćuti. Tako da ovde reč uopšte nije o deci. Reč je o obračunu s neprijateljem. A neprijatelja treba tući svim sredstvima i na svim mestima gde god je to moguće, pa i po crtanom filmu, koji se istina ne pravi na teritoriji neprijatelja. I na račun dece koju bismo tobože da zaštitimo. I po cenu da tako rušimo most neophodan za vreme posle rata (a ono će doći), kada će se (među bivšim neprijateljima) ponovo graditi veze mira. (Uzeti u obzir: crtani se gleda širom sveta, ali se samo u Evropi traži da se zabrani. Jer, šta… tenkovske i graničarske kape SSSR-a drugde su dobrodošle?)
Sve u svemu, jedan besmisleni neprijateljski gest prema realnom neprijatelju britanski poslanici su, rekao bih to tako, podmuklo zavili u brigu o deci. To je neskrivena zloupotreba popularne kulture u vidu dušebrižništva nad tobože nejakima, naivnima i nevinima, to jest nad onima koji ne mogu brinuti sami o sebi i ne mogu podići glas protiv zloupotrebe.
Ali, ostaje meka moć. Meka moć je termin koji se odnosi na ostvarivanje kulturnog uticaja izvan granica unutar kojih ta kultura nastaje. Uverenje je da je meka moć neka vrsta avangarde, u smislu vojne prethodnice ili jurišnih jedinica, koje otvaraju pukotine u odbrani neprijatelja, kroz koje će onda proći ekonomski i politički uticaji. Nema dokaza da je to tako. Uzmimo recimo Srbiju za primer: ona je do srži amerikanizovana, naši konzervativci, s crkvom na čelu, samo su odraz u ogledalu američkih konzervativaca i njihovih radikalnih crkvenih grupa, a opet – nikada jači antiamerički sentiment u Srbiji.
Priča o uticaju i učinku meke moći je samo pretpostavka. Ali, uzmimo da je tačna, zarad argumenta. Hollywood i rock and roll klasični su primeri popularne kulture za ilustraciju meke moći i globalnog uticaja.
Po analogiji, „Maša i medved“ takođe jesu deo globalne popularne kulture i zaista otelovljuju meku moć. Ali, gle sad, po istoj analogiji, meka moć su i romani Tolstoja i Dostojevskog. Dostojevskog, kad smo već kod štete koju prave Maša i medved, pogotovo, jer je njegovim svetonazorima nova militarna ideologija Rusije po svemu bliska i čak se eksplicitno oslanja na njih, ako ništa drugo, onda svojom netrpeljivošću prema Zapadu i prezirom prema demokratiji, liberalizmu i prosvetiteljstvu. Nije ni Tolstoj bio manje konzervativan a možda ni manje antizapadnjački nastrojen, ali je to bio drugačije, manje agresivno, od Dostojevskog. Kako god, obojica su dali veliku snagu antimodernističkom talasu kao odgovoru na promene koje je sa sobom nosila moderna.
Samo što se poslanici neće usuditi da traže zabranu Tolstoja i Dostojevskog. Zašto? Zato što se boje ili je o nečemu drugom ipak reč? O tome se može spekulisati. Rekao bih da je tu reč o svojevrsnom implicitnom paktu ili savezu elita. Namerno koristim tu sintagmu i mislim na istoimenu knjigu Fritza Fischera iz 1979.3 Fischer naime u toj knjizi objašnjava kako je dolazak nacista i njihov dug ostanak na vlasti bio zapravo rezultat delovanja i ostvarivanja (imperijalnih) interesa nemačkih (ekonomskih, ali i administrativnih i drugih) elita. Na sličan način, ali treba se nadati da će to biti s manje pogubnim posledicama, svoje interese štite i nacionalne elite danas, čak i kada su u ozbiljnom međunacionalnom (ratnom) sukobu. Svoju legitimaciju, to znamo, te elite crpe iz visoke (globalne, kao što je i popularna kultura globalna) kulture. A tu su opet na visokom mestu, iznad mnogih drugih, i Tolstoj i Dostojevski.
Zato je lako udariti popularnu Mašu, a ne dirati Dostojevskog.
Peščanik.net, 07.07.2026.
________________
- U tekstu „Pouke iz okruga McMinn, s one strane okeana“ takođe smo pričali o jednoj zabrani. Jedna lokalna zajednica u Sjedinjenim Državama zatražila je od školskih vlasti da iz lokalnih škola, iz programa i biblioteka, izbaci čuveni crtani roman „Maus“ Arta Spiegelmana. Ta priča delimično je slična ovoj o „Maši i medvedu“, ali je zapravo i komplikovanija i bezazlenija od nje. Ovde, u britanskom parlamentu, imamo posla s visoko obrazovanim osobama potpuno svesnim šta rade i kakve su posledice moguće. Dakle, reč je o čistoj manipulaciji. S druge strane, i američka lokalna zajednica i britanski parlamentarci vode se istim načelom: nauditi – ideološkom, u prvom slučaju, odnosno realnom, u drugom – neprijatelju na svaki način. Iako su im dakle motivi i neprijatelji suštinski drugačiji. Nije zahtev britanskih poslanika ni mnogo daleko od ukrajinskog zahteva da se glumac Miloš Biković izbaci iz podele uloga za novu sezonu „Belog lotosa“.
- Baš kako što nisu bili u pravu kada su tražili (i dobili) da se Biković izbaci iz „Belog lotosa“.
- Fric Fišer, Savez elita, preveo Andrej Mitrović (Beograd: Nolit, 1985).
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Udri Mašu - 07/07/2026
- Ubiti/ne dati Marka - 03/07/2026
- Političko samoubistvo - 30/06/2026
