Iako je još prvog dana juna nadležni komitet izraelskog parlamenta jednoglasno usvojio predlog zakona o raspuštanju Kneseta, utvrđivanje tačnog datuma za izbore stalno se odlagalo. Koalicija na vlasti koristila je vreme za potkupljivanje, sklanjanje nepodobnih, rasipanje budžetskih sredstava i promenu izbornih uslova, sve kako bi sebi obezbedila većinu. Tako je, na primer, odlučeno da se ne otvaraju izborna mesta u staračkim domovima, u kojima danas živi oko šest hiljada preživelih iz Holokausta, jer njihovi stanari nisu režimski glasači.
Budući da mandat aktuelnog saziva parlamenta ističe 17. jula, sada se praktično odustalo od izglasavanja zakona o raspuštanju, pa će izbori biti održani u zakonom propisanom roku, 27. oktobra.
U političkom životu Izraela izbori su trenutno najvažnija tema jer je mnogo toga na stolu. Dok se jedna strana bori za opstanak na vlasti – i na slobodi – druga očekuje da se reši Netanjahua kao najvećeg balasta na putu ka nekoj nedefinisanoj budućnosti.
Svet je umoran od Izraela. Ratni zločini i ubijanje Palestinaca u ratu nižeg intenziteta, neposustalo proterivanje i raseljavanje stanovništva, podrivanje mirovnih pregovora sa Iranom kroz neprestano bombardovanje Libana, zauzimanje sirijske i libanske teritorije, sve su to potezi koji izazivaju zgražavanje međunarodne zajednice, ali u Izraelu nažalost ne nailaze na ozbiljniju kritiku opozicije. Stoga je teško naći oslonac za nadu da bi izbori mogli napraviti mesta za drugačiju politiku, dok državno nasilje uživa podršku većine građana. Izraelcima je možda dosta ratova, ali ne vide rešenje za pitanje „ko će da nas brani dok nas Arapi napadaju“. Uhvaćeni u krug samosažaljenja, zbijanja redova zbog spoljnjih pretnji i nespremnosti da promene perspektivu, Izraelci nastavljaju život u ratu. Tako je zemlja uz povremena primirja već tri godine u oružanim sukobima na raznim frontovima, a okupacija palestinskih teritorija ulazi u šezdesetu godinu.
U javnosti izostaje analiza šireg konteksta rata u Gazi čije polazište ne bi bio 7. oktobar, kao i represivnih mera koje Izrael sprovodi kako bi ugrozio opstanak Palestinaca. Slike ubijanja i fizičkog nasilja odvlače pažnju i međunarodne zajednice od drakonskih propisa i pravnih akata o imovini, radu i drugim ekonomskim merama koje guraju palestinsko stanovništvo u materijalnu nesigurnost.
Izrael je na putu da pripoji 82 odsto Zapadne obale. Vlada koristi ratno stanje kao dimnu zavesu za etničko čišćenje ove oblasti donošenjem niza odluka kojima se, protivno ranije preuzetim obavezama, proširuju ovlašćenja Izraela u zonama A i B koje su pod Palestinskom upravom. Vojska je u junu izgradila prvu stalnu bazu u Zoni A pored izbegličkog kampa u Dženinu, čiji su stanovnici iseljeni u januaru prošle godine. Više desetina hiljada Palestinaca je tada proterano iz kampova Dženin, Tulkarem i Nur Šams, a njihovi privremeni domovi demolirani.
Uporedo se pojačava akcija rušenja palestinskih kuća u oblasti C i Istočnom Jerusalimu, pod izgovorom da su nezakonito izgrađene. Razlog bespravne gradnje leži u činjenici da se Palestincima ne izdaju dozvole, pa su primorani da podižu nelegalne objekte. Prema Sporazumu iz Osla, ovlašćenje Palestinske uprave je trebalo da se proširi na celu Zapadnu obalu još 1999. što bi uključilo i pravo na izdavanje dozvola za gradnju. Izrael je umesto toga jednostrano odlučio da zamrzne vraćanje ovlašćenja Palestinskoj upravi. Kao direktna posledica te odluke, 3500 ljudi je izgubilo dom samo u poslednje dve godine. Izrael je ukinuo zabranu, koja je bila na snazi još od vremena kada je jordanska uprava kontrolisala Zapadnu obalu, a prema kojoj Jevreji nisu mogli direktno da kupuju zemlju u toj oblasti. Nevladine organizacije upozoravaju da je promenom propisa, naseljenicima ne samo pojednostavljena kupovina palestinske zemlje, već se otvorio put za falsifikovanje dokumenata o vlasništvu nad zemljištem.
Palestinci se suočavaju sa velikim ekonomskim problemima i siromaštvom koje su posledica primene restriktivnih procedura i mera. Izraelska strategija se sastoji u tome da se građani što više osiromaše kako bi ih beznađe podstaklo na iseljavanje. Palestincima se ne dopušta dolazak na rad u Izrael, iako su decenijama bili glavna radna snaga u građevini i poljoprivredi.
Izrael je izdavanje dozvola za rad započeo tokom vojne okupacije Zapadne obale i Gaze 1967, kroz politiku „kontrolisane inkluzije“. Kada je izbila Prva intifada krajem osamdesetih, vlada pooštrava režim dozvola delom kao kaznu zbog štete koju je pretrpela domaća ekonomija usled bojkota izraelske robe, delom zbog pojačanih mera bezbednosti. Počinje uvoz strane radne snage te Tajlanđani popunjavaju slobodna radna mesta u poljoprivredi, a kineski i indijski radnici u građevini.1 Do 2000. godine oko 240 hiljada stranih radnika je popunilo blizu 10 posto radnih mesta u zemlji. Taj trend je samo nastavljen narednih godina. Izrael već decenijama zaključuje ugovore sa vladama Indije, Šri Lanke i Uzbekistana, rešavajući istovremeno problem nedostatka radne snage i isključivanje Palestinaca sa tržišta rada.2
Ipak, angažovanje palestinske radne snage nikada nije potpuno prekinuto do rata u Gazi, pre svega zbog ekonomskog interesa Izraela (jeftina radna snaga koja ide kući), ali i političkog u vidu stvaranja zavisnosti palestinske privrede i stanovništva. Na Zapadnoj obali je više od 90 posto stanovništva zavisilo od takvih poslova. Nakon oktobarskog napada ta mogućnost je nestala jer im je zabranjen ulazak u Izrael. Cilj je da dugoročna nezaposlenost prisili Palestince da jeftino rasprodaju zemlju kako bi prehranili sebe i svoje porodice.
Ništa od navedenog nije tema za opozicione političare iako je predizborna kampanja već u punom jeku. Atmosfera se podudara sa onom iz 2009. godine kada su izbori usledili nakon Prvog rata u Gazi. U svom tekstu „Voting for Apartheid“ Oren Jiftahel ukazuje na posledice snažnog skretanja u desno jevrejskih birača nakon brutalne vojne operacije u Gazi 2008. Po prvi put se desilo da su kolonijalistički i rasistički zahtevi isporučeni od strane Avigdora Libermana prihvaćeni kao normalan deo pregovora oko formiranja buduće vlade. Tada se čak i cionistička partija levice Merec opredelila za slogan „Bez kompromisa“. Bezbednost se pretvorila u eufemizam za kolonijalnu agendu i antiarapsku strategiju stranačkih kampanja, da bi skoro dve decenije kasnije bila deo političke platforme same vlade.
Nepostojanje cionističke alternative sa jasnom kritikom državne politike je ostavilo levo orijentisane jevrejske birače bez opcije (većina Jevreja koji sebe vide kao levo orijentisane ipak nije spremna da glasa za arapske partije). Na ulicama su se mogli videti grafiti („Merec HaBajta“) kojima se Merec pozivala da se vrati izvornim principima: zalaganju za mirovne procese i saradnji sa arapskim partnerima. Grafiti su bili javna kritika pomeranja cionističke levice ka centru kako bi bila prihvatljivija za druge partnere.
Iako levica ima svoju bazu (oko 10 posto Jevreja sebe vidi na levom političkom spektru), pred svake izbore se vrši pritisak da se zarad izborne kalkulacije da glas onima koji navodno imaju šansu da privuku veći broj glasača. Pitanje se ponovo otvorilo sa registracijom nove jevrejsko arapske stranke Makom LeKulanu (Mesto za sve nas). Stranka, osnovana od strane jevrejskih i arapskih aktivista levičarske organizacije Omdim BeJahad (Stojimo zajedno), ima ambiciju da privuče jevrejske glasove kojima je Hadaš previše radikalna, kao i glasove žena iz arapske populacije razočarane nedostatkom kandidatkinja na arapskim listama. Arapski kritičari smatraju da je jevrejsko arapsko partnerstvo stranke nastalo neravnopravnim izjednačavanjem ugnjetavanog i ugnjetača gde se na kraju prihvata da svako ima svoju bol i patnju. Oni su stava da je borba palestinskog naroda pre svega nacionalna borba manjine protiv državne diskriminacije, a da će se fokusiranjem na građansko i klasno zamagliti palestinski identitet Arapa u Izraelu i nestati njihovi nacionalni zahtevi.
Kritika koja dolazi od strane cionističke levice je na prvi pogled praktične prirode i bazira se na izbornoj kalkulaciji. Obećanje nove stranke da će izvesti razočarane birače na birališta se neće dogoditi, kažu oni. Ovakve stranke neće preći cenzus, već će to biti izgubljeni glasovi jer učestvovanje malih partija na izborima, čije zamišljeno biračko telo ne ulazi u opseg vladajuće koalicije, predstavlja dobru vest isključivo za režim.
Iako predstavljena kao zdravorazumska računica, ona je više nastavak poznate ideološke platforme cionističkih stranaka. Arapi i birači levice se pozivaju da budu pragmatični i daju glas najbolje kotiranim jevrejskim opozicionim strankama, kao da su u pitanju stranke sličnih orijentacija. Međutim, ove partije su i same deo problema jer ono što obećavaju jeste povratak na period pre 7. oktobra. Ajzenkotovu partiju Jašar (Pravo) i Benetovu Jahad (Zajedno) ne interesuje rešavanje palestinskog pitanja kroz mirovni sporazum, već nastavak „upravljanja palestinskim problemom“. Osim toga, izborni inženjering ne garantuje uspeh što se pokazalo novembra 2022, kada blok promena nije pobedio iako su birači levice dali svoj glas Lapidu. Stranke levice Merec i Balad nisu prešle cenzus, a u Knesetu skoro pune četiri godine se ne može čuti ništa sem ratnih pokliča.
Istina je da cionističke partije ne umeju da se nose sa Netanjahuovom koalicijom jer nude ista rešenja kao i premijer. Ali najvažnije je razumeti da strateško glasanje u Izraelu ne daje iste rezultate kao u nekoj državi neopterećenoj genocidom i ratnim zločinima. Za izraelsko društvo bi od suštinske važnosti bilo da izbor podrazumeva nove društvene i moralne vrednosti, drugačije od opozicionog centra i desnice.
Pritisak Sjedinjenih Država na vlast u Izraelu da se povuče sa spoljnih frontova, pojačaće fokus na progon „unutrašnjih neprijatelja“. U Srbiji vidimo kako režim, prekaljen ratnim iskustvom devedesetih, može biti brutalan, a reakcija sveta mlaka. Da li je mudro dočekati takvu situaciju sa levicom čiji je glas utopljen u centar opasno blizak desnici, važno je pitanje pred očekivane izraelske izbore. U poređenju sa okolnostima u Srbiji, to bi bilo kao kada bi zadivljujuća borba građana za dostojanstven život bila lišena onoga što su u nju simbolički uneli Novi Sad i Novi Pazar.
Peščanik.net, 15.07.2026.
IZRAEL / PALESTINA
________________
- Ovde bi trebalo spomenuti još i nove useljenike (olim) kao radni resurs. Novi useljenici ima dvostruki zadatak, da pojačaju demografsku borbu protiv arapskog stanovništva i da ujedno posluže kao jeftina radna snaga na početku života u novoj zemlji.
- Izraelskoj privredi su potrebni slabo plaćeni radnici koji ne ostaju u zemlji. Zato ih vlada uslovljava kratkim boravkom, nakon čega dolazi nova radna snaga iz istih zemalja. Zanimljivo je da pogubne posledice ovakvih odnosa na izraelsko društvo nisu ostale neopažene. Stručnjaci smatraju da je na delu poseban vid dehumanizacije ljudi i da se stvara još veća otuđenost u društvu nego u odnosu sa palestinskim radnicima. Na radnom mestu su se uspostavljale veze sa Palestincima jer govore ivrit i poznaju zemlju, dok je sa stranim radnicima to otežano zbog uslovljavanja njihovog boravka. Njima se ne dopušta da se integrišu (jer nisu Jevreji) niti je izvodivo zbog kratkog boravka u zemlji.
