Scena prva
Povratak na posao nakon kolektivnog odmora. Koleginica presrećna jer joj se sin verio. Priča kako je došlo do veridbe, šta se desilo, koliko je srećna. Svi srećni zbog nje. Smejemo se, čestitamo. Divan osećaj biti pored nekoga ko je srećan. Vadi telefon da nam pokaže snimak. Savršeno izrežirano i odglumljeno. Na brodu, dvoje lepih, mladih ljudi. Ona u elegantnoj beloj haljini sa šeširom. On u opuštenoj, ali svečanoj, lanenoj belo-bež kombinaciji. Klekne ispred nje, ne čuje se šta priča. Otvara kutiju sa prstenom. Ona uzbuđeno vrisne, rukama pokrije usta. Potvrdno klima glavom, jer od uzbuđenja ne može da izgovori „da“. Ne vidi se, ali zamišljamo i suze u očima. Kratak poljubac, dug zagrljaj. Kao bilo koja (viralna) prosidba na instagramu. Odjednom, atmosfera se menja. Od iskrenih čestitanja, prelazimo u preširoke osmehe, pridevi se ređaju jedan za drugim. Još uvek u stanju iskrenosti, prokomentarišem da je devojka makar slutila da se nešto sprema i da je zato obukla elegantnu belu haljinu. Svi se okreću ka meni kako bi me ubedili da je to netačno. Bele haljine su apsolutni hit ovog leta, vidi se da je iznenađena, o čemu pričaš. Snimak mora biti tačan, iskren i spontan.
Scena druga
Film „Opsesija“ napravio je neverovatnu stvar u bioskopima širom sveta. Film kreiran od strane generacije Z, pokazao je da ta generacija želi da ide u bioskope, želi da gleda filmove. Filmove koji imaju nešto da im kažu. Filmove koji im se obraćaju i koji ih razumeju. Znaju njihove probleme. Ovaj film je fokusiran na probleme sa kojima se generacija Z (ali ne samo oni) susreće u vezama. Provučen kroz prizmu horor filma, mnogima deluje previše stvarno. Kao i svaki uspešan horor film, dovodi do ekstrema lične i društvene situacije u kojima se publika može prepoznati.
Ukoliko niste gledali film prestanite da čitate, slede spojleri.
„Opsesija“ prati grupu prijatelja u srednjim dvadesetim. Dva momka, dve devojke. Rade zajedno u prodavnici muzičkih instrumenata. Posao bez budućnosti. Momci nemaju nikakvih ambicija da promene situaciju, dok devojke rade na poboljšanju svojih života. Sara, ćerka vlasnika prodavnice muzičkih instrumenata, želi da se bavi tetoviranjem. Bira sigurniji i konvencionalniji način da ostvari svoj san. Želi da studira umetnost. Jedan od momaka, Ijan, iako bez ambicija, duhovit je, samouveren, društven. Naš junak, Ber („Meda“, skraćeno od Beron), povučen je, dane provodi sam, beskrajno skrolujući instagram profil devojke kojom je opsednut. Predmet njegove opsesije, Niki, želi da se bavi pisanjem. Da bi ostvarila svoj san odlučuje da rizikuje, daje otkaz, kreće u neizvesno, kako bi iskreno pisala iz življenog iskustva.
Ber pokušava da skupi hrabrost i prizna Niki kako se oseća prema njoj. Uz pomoć Ijana, vežba govor sa konobaricom. Iz tog govora vidimo da je Ber opsednut Niki jer je fina prema njemu. Ne saznajemo ništa o njoj. Iako je konobarica vidno impresionirana govorom, on se ipak okreće Ijanu, koji mu daje kontradiktorne savete, vodeći se svojim interesima. Flertuj sa njom, zadirkuj je, u suštini daj joj do znanja kako se osećaš, ali nemoj to da uradiš kada meni ne odgovara.
U filmu nema prostora za pravdanje Bera, iako sve pratimo iz njegove perspektive. Scene sa početka filma jasno su režirane da im se nakon filma vratimo uz eksklamaciju „Ber nikada nije mogao da uradi šta treba“. Kada zatekne svoju mačku Sendi mrtvu (neprijatno mi je da priznam da sam u bioskopu izuzetno glasno odreagovala na tu scenu misleći na svoju prugastu mačku Sendi) Ber kaže „šta si uradila“. Sendi je pojela tablete koje ne bi trebalo da joj budu dostupne. U tom trenutku reakcija je „jadan Ber“. Nakon filma, toj sceni možemo da se vratimo samo uz „Ber, đubre jedno, ubio si jadnu Sendi“.
U pokušaju da stvori situaciju u kojoj bi Niki priznao svoja osećanja, Ber joj kupuje poklon. Ne kupuje joj kristalnu ogrlicu, koja bi se njoj sigurno dopala. Kupuje joj igračku. Vrbin prutić koji ispunjava jednu želju. Ne uspeva da skupi hrabrost da joj da poklon, iako je imao savršenu priliku. Koristi vrbin prutić da zamisli želju. Ber nije poželeo da postane hrabriji, nije poželeo da promeni svoj život, da postane neko koga bi Niki mogla da voli. Poželeo je da ga Niki voli više nego bilo koga na celom svetu.
Problem medijske (ne)pismenosti postaje primetan u internet komentarima na prvi deo filma. Deo pre želje. Jedno od glavnih pitanja koje se postavlja – da li je Niki bila otvorena za mogućnost veze sa Berom. Međutim, režiser, scenarista i montažer filma, Kari Barker, jasan je po ovom pitanju. To nije bitno. Film gledamo iz Berove perspektive. Da bi nam dočarao zbunjenost glavnog lika, neke scene je glumica koja tumači lik Niki (fantastična Indi Navareti) igrala kao da jeste zainteresovana za njega, neke kao da nije, i u montaži su te scene izmešane. Poenta nije da navijamo da Ber prizna svoja osećanja jer znamo da su uzvraćena. Poenta bi trebalo da bude da navijamo za to jer u tom slučaju Niki ima izbor. U tim situacijama sigurnost ne može da postoji. Kakav god da je ishod, nakon toga život može da se nastavi za oboje. Možda uz neke neprijatnosti, ali se nastavlja.
Do kraja filma, Ber ne preuzima odgovornost za posledice svoje želje. Ne pokušava da je poništi, ali očajnički pokušava da ubedi entitet koji je preuzeo Nikino telo (dok je Niki u agoniji) da se ponaša normalno. Često ponavlja „nisam ja to uradio“ iako je sve što se dešava posledica njegove želje. Nakon Nikinih pokušaja da povredi svoje telo koje kontroliše tek na mahove, molbi da je Ber ubije, i dva ubistva, Ber odlučuje da je jedini izlaz da se ubije. Zato što je njemu postalo naporno. Ne zato što Niki pati. Ne zato što su njegovi prijatelji u tom trenutku mrtvi. Pokušava pištoljem, ali to je previše aktivno za kukavicu kakav je Ber. Uzima pilule koje su ubile jadnu Sendi, međutim, u poslednjem trenutku pokušava da izazove povraćanje. Taj čin, konačan dokaz njegovog kukavičluka, rezultat je intervencije glumca koji tumači Bera, odličnog Majkla Džonstona. Time je film doveden skoro do savršenstva. Pokušaj povraćanja sprečava želja koju poželi entitet Niki. Ona želi da je Ber voli više od bilo koga na svetu. Apsolutno zaljubljen, entitet Ber zaboravlja na pilule koje je Ber popio i izlazi kako bi se pridružio svojoj ljubavi. Konačna scena, mrtvi Ijan, Sara i Ber, Niki oslobođena želje, ali tek sada u agoniji, savršeno dočarava kako žrtve ostaju sa posledicama. Niki očajnički vrišti „šta si uradio“ i konačno je pitanje upućeno pravoj osobi. Ali Ber je mrtav i nikada neće moći da preuzme odgovornost.
Medijska (ne)pismenost je apsolutno došla do izražaja u komentarima koji su usledili nakon filma, i koji se i dalje pojavljuju. Film jeste izuzetno jasan i prilično jednostavan, ali crno-bela čitanja koja su usledila više su rezultat algoritma, a manje jasnosti i jednostavnosti filma. Algoritam prepoznaje samo 0 i 1. Ili je tačno ili je netačno. Ili je najbolje ili je najgore. Na internetu nijanse ne postoje. Kada se na jutjubu pojavio prikaz filma Aleksa Majersa, koji je bio prilično loš, i u kome je pokušao da opravda Bera, mada je na kraju ipak došao do zaključka da Ber jeste negativac u filmu, cela jutjub zajednica je skočila na noge. Od osoba sa par desetina do osoba sa par miliona pratilaca, svi su poželeli da ukažu na sve greške u Majersovom prikazu filma. Tokom mesec dana, svi čiji je algoritam naštelovan da prati dešavanja sa filmom „Opsesija“ bili su bombardovani video esejima na temu Aleksa Majersa. Algoritam je prepoznao temu i kreatori sadržaja su to ispratili.
Prikaz filma Aleksa Majersa sam pogledala svega par sati nakon što se pojavio. Dakle, pre nego što je algoritam imao priliku da se uključi. Moja reakcija je bila manje ekstremna. Iskreno, samo sam pomislila „kakva budala“ i vratila se gledanju razgovora sa Naomi Klajn o globalnom zagrevanju i veštačkoj inteligenciji. Majers me nije iznenadio jer sam i ranije gledala njegove prikaze filmova. U pitanju je čovek u kasnim tridesetim koji uz zabavne ilustracije i problematične komentare, prikazuje filmove namenjene tinejdžerima. Znajući to, nisam očekivala ništa više. Nadala sam se da će me pozitivno iznenaditi, ali se nisam začudila kada nije. Reakcija internet zajednice me je više iznenadila, mada ne znam zašto. Odjednom je Majers postao najgora osoba na jutjubu.
***
U svetu u kome je prisustvo na društvenim mrežama i pripadnost određenoj onlajn zajednici jednako važno, ponekad i važnije od prisustva u fizičkom svetu, algoritam određuje istinu. A algoritam može da prepozna samo jednu „istinu“. If this then that. Postoji samo jedan način da se zaprosi devojka, postoji samo jedan mogući komentar na popularni film. Nijanse se gube jer algoritam ne nagrađuje „istinu“. Algoritam nagrađuje ekstreme. Ako želite da kritikujete popularni film, morate otići u ekstrem i proglasiti ga za najgori film svih vremena. Ako vam se film svidi, mora biti najbolji film ikada snimljen. Filmovi su kompleksniji od toga. Ljudi i život još i više. Pravi problem je kada algoritamsko razmišljanje postane standard za stvarni svet. Pravi problem je kada se, vođeni algoritamskim razmišljanjem, odreknemo (životnih) nijansi kako bismo dokazali da smo baš mi u pravu.
Peščanik.net, 31.08.2026.
