Menjanje uma

Način na koji razumemo svet koji nas okružuje, formiramo sopstvene stavove o različitim događajima ili se odnosimo prema istim informacijama, strahovito se razlikuje od jednog do drugog čoveka. Koliko god da je lepa, ovakva raznovrsnost ima i svoju tamnu stranu. Složićete se, kada bismo svi mislili isto, ne bi bilo nesuglasica, okupljali bi se oko identičnih pogleda, verovali u iste stvari i voleli iste vrednosti.

Ipak, da je svet „skrojen“ baš tako, ne bi postojali ljudi koji u istim stvarima vide nešto drugo, izdvajaju se po genijalnosti, ili će zbog svojih vizija predstavljati motor razvoja društva, umetnosti, nauke, struke… Jednom rečju, ne bi bilo kulturne evolucije, a mi bismo još uvek živeli u pećinama okupljeni oko vatre, ako je uopšte verovatno da bi dostigli i taj nivo kvaliteta života.

Ovde se nazire ogromna suprotnost dva sistema vrednosti u savremenom svetu koji su duboko povezani sa etičkim pitanjima – stimulisati uniformnost ili negovati različitost. Ukoliko uniformnost znači smanjenje konflikta između ljudi, a više smo nego svesni potrebe za smanjenjem tenzija koje prete ogromnom eksplozijom čitavog čovečanstva, ne bi li bilo ispravno negovati upravo ušančivanje ljudskih pogleda u jednom smeru?

Najdublja veza sa ovakvom vizijom čovečanstva može se pronaći u religiji. Verovanje u jedan entitet, makar on bio nevidljiv, nesvodljiv, nadprirodan i nedokučiv, i prihvatanje jedinstvenog skupa poruka i načela po kojima bi se život morao skrojiti, svakako jeste svođenje raznovrsnosti na mali skup vrednosti. Načelno, takvoj tendenciji religijske slike sveta morali bismo priznati pozitivan pokušaj da se na neki način umire međuljudski odnosi.

Problem sa religijom je, međutim, sasvim ozbiljan. Ona nikada nije uspela da se izbori sa inherentnim razlikama u individualnom mišljenju. Upravo zbog prirodne psihološke raznovrsnosti u ljudskoj vrsti, sama ideja vere evoluirala je tokom čitave istorije civilizacija. Razlike među ljudima u predstavama o svetu, tendencijama i sistemima vrednosti, rađale su nove religijske konstrukte. Neke od tih ideja su nestajale, druge su se modifikovale ili delile na više različitih, po čemu je evolucija religijskih ideja strahovito slična evoluciji života na Zemlji. Uvek kada postoji raznovrsnost, bilo da je ona kulturna, mentalna ili genetička, dešavaće se neprekidne promene kroz vreme. To je jednostavan opšti princip svakog aspekta postojanja – od sveta ideja, kulture, naučnih teorija, pa sve do žive i nežive prirode.

Rezultat raznovrsnosti i promenljivosti u svetu religijskih verovanja jeste postojanje ogromnog broja konfesija i sekti ili teoloških pravaca, kako god ih nazvali, u savremenim društvima. Težnja da se mišljenje unutar svake od tih verskih grupacija maksimalno uniformiše, izrodila je produbljivanje jaza nerazumevanja između ljudskih grupa i njihovu međusobnu izolaciju. Efekat je oličen u strahovitom paradoksu. Umesto potencijalnog smirivanja tenzija i stimulisanja poštovanja, mira i ljubavi, svedoci smo užasne degeneracije načelno pozitivne ideje religije. Nažalost, istorija čovečanstva prepuna je primera kako su se verske poruke transformisale u užasne i krvave konflikte između grupa istomišljenika.

Zamislite sada društvo u kojem ne postoje različite političke partije već samo jedan politički program za koji se svi, ili bar većina ljudi, zdušno zalažu. Zvuči poznato? Iako nikakve veze sa religijom nije imao, već je naprotiv negirao svaku manifestaciju verovanja u nadprirodno, „primenjeni komunizam“ svuda u svetu zasnivao se na istoj ideološkoj matrici – gušenje raznovrsnosti mišljenja zarad dubokog verovanja u ovozemaljski autoritet otelotvoren u vidu svetovnog vođe. Zapravo, osim u pogledu agregatnog stanja idola, nema bitne razlike između takvog komunizma i religije. Predivne ideje jednakosti u raznovrsnosti i socijalne pravde, izgubljene su negde tokom svoje materijalizacije u politički program i zaboravljene u ime moći i bogatstva autokrate.

Kako se čini, izgleda da svaki pokušaj suzbijanja varijabilnosti rađa zločin, ili bar užasnu netoleranciju i kršenje ljudskih prava različitih. Sa druge strane, ne znači li negovanje različitosti preveliku entropiju u jednom društvu gde će svako imati svoje mišljenje i vući sistem na svoju stranu?

Jedno je sigurno, varijabilnost, kakve god da je vrste, ne možete ugušiti i ignorisati. Nisam stručnjak za političku filozofiju, ali bih po analogiji sa prirodnim sistemima mogla zaključiti da jedina mogućnost za izgradnju iole zdravog i humanog društva predstavlja prihvatanje ove realnosti kao temelja svakog uređenja. Čini se da je demokratija osnova takvog pravca. Elementarni konsenzus u stavovima ljudi okupljenih oko političkih programa različitih političkih partija umanjuje nivo ispoljene raznovrsnosti na širem planu, ali ostavlja mogućnost za individualnost unutar tih organizovanih grupa, pa i pokretačku snagu za formulisanje novih pravaca i evolucije stavova.

Nevolja je u tome što se demokratija u državama kakva je Srbija, ne shvata na ispravan način. Kod nas, demokratija kao društveni sistem nametnuta je odozgo, a na onom nižem nivou, nivou političkih partija, sistem funkcioniše po autokratskom principu. Drugim rečima, u svakoj srpskoj partiji, bez izuzetka, vlada strahovita težnja ka homogenizaciji mišljenja spram vrhovnog idola, ma koliko on malen bio. I opet, efekti su krajnje očekivani – uniformnost unutar grupe povećava nivo razlika, netrpeljivosti i mržnje između grupa. Tenzije i posledična podmetanja jednih drugima, ucenjivanje i besramno blaćenje, skoro potpuno blokiraju bilo kakav napredak, društveni i politički.

Nekako se čini da se obrazac agregacije i međugrupnog sukoba u ljudskoj vrsti ponavlja bez obzira da li je povod politički, religijski ili etnički. Iako bi najjednostavniji odgovor na ovakvo zapažanje bio biološko deterministički, tj. pretpostavio bi „prirodno stanje stvari“, takvo rešenje nije ni najmanje zadovoljavajuće iz više razloga. Kriterijumi grupisanja u ljudskim društvima nisu biološki već predstavljaju konstrukte potekle iz viših kognitivnih sposobnosti čoveka. Događaji u tom domenu, gde svakako spadaju i moralne norme, ne pripadaju biologiji.

Ako smo sposobni da pomoću svog moćnog uma izgradimo takve elemente društva kao što su politika, religija, umetnost i moral, onda bi moralo biti moguće da njima i upravljamo na svestan način. Da je tako nešto moguće govore nam društva u kojima je maksimalno razvijena demokratija, a nivo među-grupne netrpeljivosti sveden na minimum. Izgleda da se kroz obrazovanje i vaspitanje, kao najvažnijih oruđa za sticanje moralnih načela, dostiže individualna svest o demokratiji i poštovanju svake osobe. Individualni nivo se tada preliva u pravu sistemsku demokratiju.

Zašto je lakše razmišljati u kontekstu grupisanja u krdo, čak i po cenu svih grozota koje takav sistem mišljenja donosi, umesto razumeti svet iz vizure individualnosti? Razvojni psiholozi navode brojne razloge koji otežavaju ovu konceptualnu promenu uma, ali to je već druga tema.

 
Peščanik.net, 16.12.2008.

Individualnost ili individualna varijabilnost jeste elementarno stanje svih entiteta u živom svetu. Drugim rečima, ne postoji ni jedan jedini organizam koji je identičan drugom, bez obzira da li pripadaju istoj ili različitim vrstama. Ako taj fenomen niko i ništa ne može osporiti (od genetike do našeg svakodnevnog iskustva – samo se osvrnite oko sebe i pogledajte ljude koji vas okružuju), zanimljivo bi bilo razumeti zašto se naš pogled na svet toliko opire ovoj činjenici.

U antičkoj filozofiji, posebno u idealističkoj filozofiji Platona, razumevanje varijabilnosti bilo je istovremeno i imaginarno i iskustveno. Naime, prema Platonu, različitost koju vidimo nije stvarna; ona je iluzija, slično senkama na zidu. Stalne nepromenljive “ideje” (ili supstancije, Tales) na kojima počiva opažena raznovrsnost, jedine su stvarne i nepromenljive.

Aristotel kasnije razrađuje tu ideju i navodi da postoji „prirodno stanje“ (eidos) ili suština (esencija, Akvinski) svakog entiteta. Eidos ili tip je stvaran – postoji suština biti pas, biti krava, trava, ili čovek. Ove esencije, pored toga što su nepromenljive, istovremeno su nepreklapajuće i nepovezane, pa postoji oštra i nepremostiva razgraničenost između njih. Varijabilnost u okviru tipa predstavljala bi iluziju nastalu greškama u razviću organizama pod uticajem nekih spoljašnjih sila. Ove greške, odstupanja od idealnog tipa, Aristotel naziva terata (monstrum). Zanimljivo, termin se zadržao i u savremenoj medicini za označavanje „teratogenih efekata“ na procese razvića fetusa.

Suština „biti čovek“, po Aristotelu, je biti muškarac. Samo veoma uznemiravajući uticaji na razviće organizma mogu dovesti do velikog odstupanja od eidosa, tj. do nastanka žene. Aristotelova filozofija imala je ogroman uticaj na prirodne nauke tokom milenijuma, posebno na biologiju.

Danas smo potpuno svesni činjenice da je upravo uvođenje „tipologije“ ili „esencijalizma“ u biologiju kroz Aristotelov uticaj, predstavljalo najveću prepreku za sagledavanje živog sveta kao promenljivog i dinamičnog. Ako se eidos ne menja, grupisanje živih bića u „tipove“ koji se u biologiji nazivaju vrstama (ili višim kategorijama biološke klasifikacije organizama), podrazumeva da smo odredili nepromenljive suštine između kojih postoje oštre granice. Ovakvo sagledavanje stvarnosti implicira da živi svet ne može evoluirati.

Ma koliko da nam navedena antička tumačenja varijabilnosti izgledaju imaginarno, razvojni psiholozi navode da je takav (tipološki) način razmišljanja inherentan za razvijajuće dečije mozgove, a u velikoj meri se održava i kod odraslih ljudi. Deca veruju da postoji zajednička priroda svih stvari koje svrstavamo u jednu grupu – na primer, čarape, majice, lutke, autići, dečaci, devojčice, itd. I, potpuno je neverovatno ono što nikada nisu videli – da od čarape nastane kapica, od dečaka devojčica, od mace kuca, itd. Svakodnevno životno iskustvo je upravo takvo, esencijalističko i nepromenljivo.

Proširite ove ideje na svet odraslih – postoji prirodna suština biti Srbin i biti pravoslavac, i Srbin nikada ne može postati Hrvat, Albanac, musliman, katolik, ili bilo šta drugo. To što se i pojedinačni Srbi međusobno razlikuju, samo je iluzija koja ne menja onaj duboki eidos srbstva. Rečenice koje smo čuli milion puta od političara u našoj zemlji kao što su „Srbija misli…“, „Srbija želi…“, „Srbija nikada neće pristati…“ i slične, ukazuju upravo na esencijalistički pogled na svet. U velikom ste problemu ako želite da locirate i na bilo koji način materijalizujete reč Srbija koja, u ovim rečenicama, ima sopstveni um i volju. „Srbija“ bi predstavljala tu imaginarnu antičku „ideju“ koja je zapravo jedina stvarna. Vaša različitost u mišljenju mora biti monstruozna, a vi ste obične greške prirode.

Od početka našeg svesnog života, od najmlađeg uzrasta, razumevanje sveta baziramo na vrlo jednostavnim sistemima mišljenja. Takvo je i esencijalističko – jednostavne prečice u raznovrsnoj slici sveta koje nam dozvoljavaju da veoma brzo i efikasno usvojimo nova saznanja, sve dok se ona uklapaju u tu bazičnu strukturu mišljenja. Pri susretu sa činjenicama koje se suprotstavljaju ovakvoj šemi, moramo iz korena konceptualno promeniti način razmišljanja. Imamo dva izbora: ili ćemo takva saznanja zanemariti i uživati u jednostavnosti infantilnog doživljaja sveta, ili ćemo se upustiti u napor promišljanja i svet videti drugačijim očima.

Velike naučne teorije uvek su kontraintuitivne i nemaju nikakve veze sa našim svakodnevnim iskustvom. Na primer, iako nam neposredno iskustvo kazuje da je Zemlja, dok po njoj hodamo, ravna ploča koja se ne pomera, danas niko ne sumnja da je naša planeta lopta. Takođe, sedeći na Zemlji mi zaista vidimo da se Sunce okreće oko nas, pa je potpuno kontraintuitivna Kopernikova teorija heliocentričnog sistema po kojoj se Zemlja okreće oko naše zvezde. Trebalo je zaista biti genijalan i videti u činjenicama prirode nešto sasvim drugo od onoga što sagledava većina ljudi. Veliki umovi i njihove teorije uvek idu ispred svog vremena!

Sličan zaključak se može doneti i za Darvinovu teoriju. I pored inherentne tipologije u ljudskom razmišljanju, kao i odsustva neposrednog iskustva da se jedan „tip“ može promeniti i postati nešto drugo, Darvin je u podacima iz prirode uočio način kako se život menja. Prvi korak u konstrukciji njegove teorije podrazumevao je izvrtanje naglavačke koncepta esencijalizma u antiesencijalizam – individualna varijabilnost je stvarna, raznovrsnost koju uočavamo nije iluzija već realnost prirode i predstavlja osnovni pokretač evolucije (Menjanje uma I).

Nauka, i to ne samo biologija, pružila je dovoljno podataka koji potvrđuju realnost individualne varijabilnosti. Zaista zvuči neverovatno da je prihvatanje ove činjenice pri formiranju slike sveta i razumevanju prirodnih i društvenih fenomena toliko teško i, može se reći, veoma retko čak i kod ljudi u savremeno doba. Razvojni psiholozi navode da je prelazak sa infantilno-iskustvenog na antiesencijalistički i dinamičan pogled na svet prilično kompleksan i podrazumeva konceptualnu promenu uma.

Koliko je za siromaštvo uma odgovoran nedostatak adekvatnog obrazovanja, a koliko čista intelektualna lenjost koja se priklanja jednostavnim receptima za shvatanje realnosti, nije poznato. Na ovo pitanje nećemo znati odgovor sve dok imamo sistem obrazovanja u kojem dominiraju jednostavna „instant“ rešenja za razumevanje stvarnosti, kao što je teološko-nacionalistički svetonazor. Svet će i dalje izgledati podeljen na rigidne grupe sa tendencijama slivanja ka svojim nepreklapajućim esencijama, a individualnost će ostati skrajnuti blesavi podatak koji nam o našoj realnosti ništa ne govori.

 
Peščanik.net, 16.12.2008.