Kao što se devedesetih, dok je narod rapidno siromašio, on lično rapidno bogatio i uz poklič „Juriš, heroji sa Košara“ unosio nameštaj u novi stan, tako i danas, govoreći da se bori za siromašne, Aleksandar Vučić pare iz njihovih presipa u džepove bogatih.
Na mikro planu najbolji primer je Aleksandar Martinović, visoki funkcioner Srpske napredne stranke. Da bi on nekoliko puta povećao svoje prihode, nekoliko profesora jedne više škole u Ćupriji moralo je da ostane bez posla. Ne da Vučić, dakle, ne pomaže siromašnima, on ih i stvara.
Na makro planu, primer je Telekom. Ovo državno preduzeće kupuje firme čiji su vlasnici bliski vlasti i tako praktično pare koje pripadaju građanima Srbije sipa u džepove Vučićevih prijatelja.
U stvari, čitav državni sektor privrede tome služi. Elektroprivreda Srbije, Srbijagas, Fijat automobili Srbija, Er Srbija – sve to posluje sa gubicima ili uz ogromnu državnu finansijsku pomoć. Radi se bukvalno o milijardama evra. A sve to, indirektno, kroz poreski sistem, iz svojih džepova plaćaju siromašni građani Srbije. Uključujući i vrtoglavo visoke plate menadžera tih preduzeća.
Četvrto, ogromni poreski nameti koji relativno više opterećuju siromašnije dovode do toga da se ta sredstva, kroz partijsku državu prelivaju u plate bogatih članova vladajuće partije.
Još jedan elemenat privrednog ambijenta, devizna politika, služi ovoj preraspodeli od siromašnijih ka bogatijima. Najpre, devizni kurs daje lažnu sliku o ekonomskim performansama Srbije. Precenjeni dinar čini da su plate u evrima veće, kao i da je bruto domaći proizvod veći, a onda je i javni dug manji. Sve bi to bilo bitno drugačije da je kurs dinara, kako se to kaže, ravnotežan, kolokvijalno rečeno – realan. Druge posledice su, međutim, daleko teže. Nerealno visoka vrednost dinara dovodi do povećanja uvoza što pak dovodi do bogaćenja uvoznika koji su uglavnom pod kontrolom Srpske napredne stranke, tj. Vučića. S druge strane, sposobni preduzetnici – oni kojima nikakva stranka nije potrebna – takvom politikom bivaju destimulisani da izvoze i tako razvijaju svoj biznis, što desetine hiljada kod njih zaposlenih ljudi dovodi na ivicu egzistencije.
Dalje, ogromna korupcija, kojom su praćeni pre svega veliki infrastrukturni poslovi i krediti, služi pre svega za finansiranje Vučićeve partijske nomenklature. Sami krediti padaju na teret siromašnijih građana, jer praktično oni moraju da ih vraćaju. A korupcija, pak, direktno sprečava razvoj. Strani investitori dolaze samo ako ih se podmiti visokim subvencijama, što opet u najvećoj meri plaća slabije stojeće stanovništvo.
Sve to u konačnici izaziva nizak privredni rast. Za vreme Vučićeve vlasti, to je već opšte poznato, Srbija je imala niži rast od svih 16 zemalja centralne i istočne Evrope. To ne pogađa toliko bogatije, tj. one koji su na pozicijama da kroz jednu ili drugu vrstu „rente“ gubitak nadoknade. Ali ogromna većina građana nema tu mogućnost. Oni su direktni gubitnici i ekonomsko zaostajanje zemlje izaziva i njihovo materijalno zaostajanje.
Sve u svemu, dok optužuje opoziciju da deli narod na „krezube“ i „elitu“, tu podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i sistematski radi na štetu „krezubih“, a u korist svoje partije novobogataša.
Peščanik.net, 12.07.2019.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Moralno pitanje
Srđan Milošević – Logoreični davež
Nadežda Milenković – Jednina u trećem licu množine
Ljubodrag Stojadinović – Mrzilačka ekstaza nepismenog predsednika
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Paljenje Rajhstaga i druge basne - 07/11/2024
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
