Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Uh! Kakvo štivo je Politika, ubedljivo najstarija dama na Balkanu, objavila u broju 37950. Bilo je to prekjuče, sreda 10. jul, a tekst se još nije smirio, pošto je u jednom dahu i snažnom nadahnuću prosto izleteo iz autora A. Vučića, prvog pera Srbije.

Taj sastav se širi i odjekuje, niko i ništa ga ne može sputati. Dobro, reći će neko, pa šta! Isti se stvaralac, uglavnom usmeno a nepismeno obraća svakoga sata, iz svih stvari koje imaju ekran. Ne može se izbeći, koliko god pazio, sklanjao se, stavljao poveze na oči i čepove u uši, makar u jednom času ćeš biti neoprezan, i to će ti napasti sva čula.

U čemu je, dakle, autorski tekst Vrhovnog napisan u štabu za histerično opštenje i rasipanje mržnje, nešto drugo od uobičajenih bolesnih rituala navedenog neizbežnog živog bića? U suštini, to je ista gradivna supstanca, poznata misaona matrica i već naučeni jezik totalitarnog opštenja, koji je davno prepoznat kao prvorazredni ekološki i sanitarni problem.

Autor je svom stvaralačkom opitu dao ambiciozno ime: Elita i plebs! Izvesno je da osnovna teza – koju čini sam naslov – daleko nadilazi moći pisca da takvu, u suštini vrlo složenu socijalnu relaciju, obrazloži kao ambijent u kome ostvaruje svoj nastrani državnički naum. Ali, njegova nakana je sasvim druge vrste: on želi da na jednom mestu konačno obrazloži svoju političku filozofiju večne vlasti i straha od pada; razloge za serijske emotivne slomove; da difamira protivnike preko granica uvredljive negacije i obznani svoju fanatičnu mržnju ka svima koji nisu uz njega.

Da uličarskim rečnikom i rasipanjem vladarske žuči još prisnije veže plebs uz sebe, i definiše istinsku elitu, taman onako kako je on vidi. Da amnestira prevare, faslifikate, plagijate, kriminalne sindikate i zaštićeni mafijaški pokret u svom sistemu: da oglasi mržnju kao temeljnu odliku svog opskurnog narcisizma.

Da svoju prividnu samouverenost i hrabrost ostvari kroz histeričnu intonaciju svake tegobne reči. I da se plačnim naglašavanjem svog kukavičluka domogne još kojeg podanika koji će mu pomoći da ne presvisne od straha.

Bilo bi neukusno i nepodnošljivo citirati taj bećar paprikaš od besmislenih rečenica. Ali, evo jedne: „Lepo su smislili, narode crkni dok oni lepo žive, a ako nam se suprotstavite, vi kugo narodna, mi prepametni i od Sebe izabrani, slomićemo vam kičmu, kao i onim malobrojnim predstavnicima naroda koji ga se ne stide…“

Ne znam kako stoje stvari u Politici, ima li Žare lektore i jezičke redaktore, koji bi bar malo izvukli Vrhovnog iz leksičkog sunovrata. Ali, navedena misao izaziva ozbiljnu zabrinutost za stanje autora. Dakle, koji narod da crkne dok oni (koji oni) lepo žive? Ko pripada kugi narodnoj, i kakva je, čak i metaforička epidemija u opticaju? Ko je od Sebe (veliko S) izabran da bi nekome slomio kičmu? Zamislite efektan kraj misli, valja podvući taj antologijski dragulj: kao i onim malobrojnim predstavnicima naroda koji ga se ne stide!

Ali, ima još toga: „Pošto vidim da su mnogi Srbi preplašeni od tog i takvog fašističkog pristupa, preuzeo sam na sebe teret prihvatanja dobrog dela čoporativnih udaraca, uveren da će dobar i pristojan narod umeti da pobedi one koji bi da upravljaju našim životima, samo zato što misle da tako treba!“

Ovo je već ozbiljna politička projekcija i deo programa. Srbi su preplašeni, a njega napada čopor anacionalnih kreatura. Uveren je da će dobar i pristojan narod uspeti da odbrani njegov način života, u kome on vlada, radosno primajući udarce od rulje.

Naravno da je dobar i pristojan narod kategorija koja ne postoji u političkoj ili bilo kojoj sociološkoj teoriji. Niti u praksi, osim u pustoj želji nesposobnog, ispraznog samodršca vlasti, o uspostavljanju režima opšte krotkosti i poslušnosti.

Zanimljiv je vrhovnikov upad u teoriju eugenike, jednog od modela reproduktivne kontrole. Pa kaže ovo: „Ovo se naročito ističe kad pomenuta grupa (Trifunović, Obradović, Đilas, prim. Lj.S.), preko svojih istomišljenika – eugenista, poput Velike inkvizicije, organizuje progon i spaljivanje na lomači, tobož glupaka, koji im se suprotstavljaju u bilo čemu. Naročito i što su nepismeniji i neobrazovaniji, to snažnije napadaju, a posebno sladostrašće pokazuju, kad se obračunavaju sa diplomama i njihovim nosiocima…“

Eugenisti, naravno, nikakve veze nemaju sa inkvizicijom. Pa ni sa Đilasom. Taj pokret je nastao u 19. veku (Britanac Frensis Galton i Amerikanac Čarls Devenport) kao ideja o kontroli i poboljšanju ljudske vrste. I u sistemu koji bi sprečio „inferiorne“ da imaju potomstvo. Nema govora o spaljivanju glupaka. Ali, u lucidnom obrtu autora, ovde nepismeni i neobrazovani napadaju superiorne intelektualce na vlasti, i pokazuju čisto erotsko uživanje, to jest sladostrašće, kad se obračunavaju sa diplomama i njihovim nosiocima.

U novom obrtu, glupi i inferiorni kao da spremaju protivudar i eugenički pogrom, protiv još glupljih. Šta je sledeće? – pita se autor. Zabraniti im da imaju decu? Otvoriti logore za njih? Dati vlast superiornima, višoj rasi i eliti, koja će da određuje ko će šta da radi, i naplaćuje od inferiornih.

I sasvim pri kraju, uz molbu za oproštaj zbog još jednog nesvarljivog citata, tvorac autorskog teksta kaže: „Odvratnost sa kojom pričaju o Srbiji, gaženje i pljuvanje, povraćanje po običnim, vrednim ljudima, primena recepata iz najmračnijih fašističkih ideologija, kojima se ljudi dele na niže i manje vredne i ko bajagi uzvišene, vredne svega, a pogotovo vlasti – sve to zajedno postalo je i jedina politika koju ta ko bajagi elita i ima i koju nudi. Zato, kad budem ponovo rekao da ih prezirem, biće i jasno zašto to radim…“

Neka pitanja, koja bih želeo da postavim sebi, i vama koji ste ovo pročitali glase: Ko je ovaj čovek? Šta je on nama i onima koje smatra svojima? I najvažnije, jesam li i ja neki latentni eugeničar, koji bi ga, na primer, poslao u PM, na doradu?

Ocena teksta jasna kao dan. Sedi klipane, očajno, nepismeno, glupo!

Nedovoljan 1.

Ili još kraće: fuj!

Ali tiranska mržnja i ludačka energija se ne mogu izmeriti. Beskrajne su.

Peščanik.net, 12.07.2019.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Moralno pitanje

Srđan Milošević – Logoreični davež

Nadežda Milenković – Jednina u trećem licu množine

Mijat Lakićević – Aleksandar Vučić, lažni zaštitnik „krezubih“