Amerika iza rešetaka

Zašto toliko ljudi stavljamo iza rešetaka?

Zatvor je zamka za hvatanje vremena. Dobrom reportažom se često čini ona koja opisuje unutrašnji život u nekom američkom zatvoru ali stvar je u tome što je zatvorski život uglavnom prozaičan – objavljene priče ne uspevaju da dopru do nas jer se, u najvećem broju slučajeva, u njima ništa ne događa. Jedan dan u životu Ivana Denisoviča je sve što treba da znate o životu Ivana Denisoviča jer ideja da bi neko, makar i na jedan minut, mogao da živi u takvim uslovima izgleda nemogućom; jedan dan života u američkom zatvoru znači mnogo manje jer je njegova snaga u tome što se taj dan obično proteže na decenije. Ono što zatvor čini nepodnošljivim za njegove stanare nije užas tekućeg vremena, već nezamisliva jednolikost vremena koje sledi. Zatvorenike koji čekaju izvršenje smrtne kazne u Teksasu nazivaju ljudima u “beskonačnom vremenu” jer oni sami ne služe kaznu: onu od pet godina, deceniju ili doživotnu. Prava suština američkih zatvora nije u bravi i ključu već u bravi i časovniku.

Zbog toga niko ko je bio u zatvoru, makar i na jedan dan, ne može nikada zaboraviti taj osećaj. Tu vreme staje. To je stanje prigušene panike, budne paranoje – nervoze, dosade i straha pomešanih u neku vrstu obavijajuće magle koja pokriva i čuvare i one koji su čuvani. “Ponekad pomislim kako je ceo svet jedno veliko zatvorsko dvorište. Neki od nas su zatvorenici, neki čuvari”, kaže Dilan u jednoj svojoj pesmi. Iako strogo govoreći to baš i nije tako – pitajte bilo kog zatvorenika – ipak u tome ima i neke istine: i čuvari služe kaznu. Kao što je jednom napisao jedan uman čovek nakon što je i sam dospeo u zatvor, suština zatvora je u postojanju rešetaka na prozorima koje vam ne daju da izađete napolje. Ova jednostavna istina određuje sve drugo. Ono što zatvorenici pokušavaju da objasne nama na slobodi je da vreme u svakom trenutku preoblikuje ljudski um tako što je njegovo prisustvo nametnuto, umesto da se aktivno koristi. Za američke zatvorenike, od kojih ogroman broj služi kazne koje su mnogo duže od onih koje bi za slične prekršaje dobili bilo gde drugde u civilizovanom svetu – tako je samo Teksas na primer poslao na doživotne robije više od četiri stotine tinejdžera – vreme, u svakom pogledu, postaje ustvari ono što služite.

Za one najprivilegovanije, za profesionalce, iskustvo boravka iza rešetaka je prolazna epizoda. Ali, za veliku većinu siromašnih Amerikanaca, naročito siromašnih crnaca, zatvor je odrednica koja prožima njihov život kao što su to srednja škola i fakultet za bogate belce. Više od polovine svih crnaca bez završene srednje škole naći će se iza rešetaka u nekom periodu svoga života. Masovno lišavanje slobode takvog obima, kojem je teško naći pandan u ljudskoj istoriji, jedno je od ključnih obeležja naše zemlje danas, ako ne i ključno, kao što je to bilo ropstvo 1850. godine. Štaviše, više crnaca danas je u kandžama krivično-pravnog sistema – u zatvoru ili na uslovnoj slobodi – nego što ih je onda bilo u sistemu robovlasništva. Uopšteno govoreći, više ljudi se nalazi pod nadzorom zatvorskih čuvara u današnjoj Americi – više od šest miliona – nego što ih je bilo u Staljinovim gulazima, na njihovom vrhuncu. Grad zatvorenih i strogo čuvanih, Grad zatvorenika, sada je drugi po veličini u SAD.

Rastuća stopa hapšenja poslednjih nekoliko decenija podjednako je zapanjujuća kao i broj ljudi koji su osuđeni na zatvorske kazne: 1980. godine, bilo ih je 220 na svakih sto hiljada Amerikanaca; 2010. godine ovaj broj se povećao za više od tri puta – na 731. Nijedna druga država na svetu nije ni blizu ovog broja. U poslednje dve decenije, sredstva koja je država izdvajala za zatvore povećala su se šest puta u odnosu na ona izdvojena za visoko obrazovanje. Naša država je, od vrha do dna, “zatvorska država” u čistoj presudi Konrada Bleka, bivšeg konzervativnog medijskog magnata i novopečenog reformatora koji se trenutno nalazi u zatvoru na Floridi, čime je i sam doprineo novom obrtu stare šale: Konzervativac je opljačkani liberal; liberal je optuženi konzervativac; a pasionirani reformator zatvora je konzervativac koji na kraju završi u njemu.

Obim i brutalnost naših zatvora predstavljaju moralnu sramotu za američki način života. Najmanje pedeset hiljada ljudi – kao pun Jenki stadion – se svakoga dana budi iza rešetaka, često u zatvorima sa maksimalnim obezbeđenjem ili zatvorskim krilima u kojima su ljudi zatvoreni u male ćelije, bez mogućnosti da ikoga vide, slobodno čitaju ili pišu i gde im je dozvoljeno da samo jednom dnevno na sat vremena slobodno “vežbaju”. Zaključajte se u svoje kupatilo i pokušajte da zamislite kako tu treba da ostanete narednih deset godina pa ćete imati neku predstavu života u zatvoru. Silovanja po zatvorima su toliko uobičajena pojava – više od sedamdeset hiljada zatvorenika biva silovano svake godine – da se rutinski smatraju za nešto što “ide u rok službe”. Ta tema je već standardni sadržaj u komedijama i večernjim televizijskim emisijama. “Normalizacija” zatvorskih silovanja – kao i prizor iz 18. veka kada se javno gledalo kako se ljudi koprcaju dok umiru na vešalima  – sasvim sigurno će ostaviti traga na naše potomke kao nešto užasno sadističko, neprimereno ljudima koji su sebe smatrali civilizovanima.

Premda izbegavamo da direktno gledamo na zatvore, oni posredno postaju deo naše mode i ponašanja. Bogati beli istetovirani tinejdžeri u širokim farmerkama i patikama bez pertli pokazuju, makar i nesvesno, svu realnost tolikih zatvaranja koja postaju skriveni temelj naše zemlje.

Kako smo dospeli dovde? Kako je naša civilizacija, koja je odbacila vešanja, bičevanja i sakaćenja, došla dotle da veruje kako je stavljanje ogromnog broja ljudi iza rešetaka na period od nekoliko decenija prihvatljiva humana sankcija? U poslednje vreme se pojavio priličan broj stručnih radova o istoriji i sociologiji zločina i kazne koji poreklo ove američke strasti za kažnjavanjem nalaze u 19. veku, podjednako u dve stvari. U suštini, postoji severnjačko objašnjenje koje se fokusira na nasleđe notornog Eastern State kaznenog zavoda u Filadelfiji i njegovu “reformističku” tradiciju; i postoji južnjačko objašnjenje koje zatvorski sistem u osnovi vidi kao robovlasničku plantažu koja se sada održava drugim sredstvima. Robert Perkinson, autor južnjačkog revizionističkog traktata “Teksaška okrutnost: Uspon američke zatvorske imperije”, ukazuje na dve nasleđene linije – “Sever kao rodno mesto doktrine o kazni kao rehabilitaciji i Jug kao izvorište podjarmljivačke discipline”. Drugim rečima, imamo naučni ukus za svođenje ljudi na brojeve i potrebu robovlasnika za svođenje crnaca na niža bića.

Vilijem Stanc, profesor sa Pravnog fakulteta na Harvardu koji je umro malo pre nego što je njegovo remek delo “Kolaps američkog krivičnog pravosuđa” objavljeno prošle jeseni, bio je najveći zagovornik gledišta po kojem sramota naših zatvora proističe iz epohe Prosvećenosti, iz “proceduralne” prirode amerčke pravde. On tako navodi neposredne uzroke epidemije hapšenja: povećanje broja zakona protiv droge koji su za sitne prekršaje zbog droge predviđali dugogodišnje zatvorske kazne; odsustvo bilo kakve tolerancije od strane policije; postojanje zakona o obaveznom izricanju presude koji su sprečavali sudije da samostalno donose procene. Ali njegovo traganje za ključnim uzrokom ide dublje, sve do Povelje o pravima. U društvu u kojem je duboko poštovanje Ustava još uvek podjednako važno i za desničare i za levičare, Stanc veličanstveno tvrdi da je Povelja o pravima užasan dokument za početak stvaranja jednog pravosudnog sistema – mnogo inferiorniji od francuske Deklaracije o pravima čoveka iz istog perioda čijoj izradi je Džeferson verovatno doprineo, kako ističe, dok je njegov štićenik Medison pisao našu.

Problem sa Poveljom o pravima je u tome, kako on kaže, što ona više ističe proces i proceduru nego princip. Deklaracija o pravima čoveka kaže – Budi pravedan! Povelja o pravima kaže – Budi nepristrasan! Umesto uvođenja opšteg principa – niko ne treba da bude optužen za neko delo koje nije tretirano kao zločin u trenutku kada je izvršeno; okrutne kazne su uvek pogrešne; cilj pravde je, iznad svega, da pravda bude zadovoljena i slično – ona ističe procedure. Ne možete nekoga pretresati bez valjanog razloga; ne možete ga optužiti a da mu ne dozvolite da vidi dokaze itd, itd. Ovakvo isticanje procedure, smatra Stanc, dovelo je do današnjeg haosa u kojem optuženi kriminalci dobijaju minucioznu zaštitu od proceduralnih grešaka, a baš nikakvu zaštitu od nečuvenih i očiglednih kršenja jednostavne pravde. Možete se izvući ako su vam policajci, pretraživanjem pogrešnih kola sa pogrešnim nalogom za pretres, našli marihuanu, ali nemate izlaza ukoliko vas zbog posedovanja marihuane osude na doživotnu robiju. Možete izbeći smrtnu kaznu ukoliko uspete da dokažete da ste imali neki problem sa svojim dodeljenim pravnim zastupnikom, ali je to mnogo teže ukoliko prosto postoji ogroman broj dokaza da i niste bili krivi i da je porota pogrešila. Čak i odredbe koje su Amerikanci naučeni da poštuju nisu vredne poštovanja, tvrdi Stanc: zabrana “okrutnog i neuobičajenog kažnjavanja” je doneta kako bi se zaštitilo okrutno kažnjavanje – šibanje i žigosanje – koji u to vreme nisu bili neuobičajeni.

Ono što je zajedničko opsednutosti procedurom i kultu brutalnih zatvora, ide dalje argumentacija, jeste njihova suštinska bezličnost. Što je jedan sistem više profesionalizovan i opterećen procedurama, to smo sve dalje od njegovih stvarnih efekata na stvarne ljude. Zbog toga je Amerika poznata, kako po svom pravosudnom sistemu baziranom na procedurama (“Kopile se izvuklo na tehnikalijama”), tako i po okrutnosti i nehumanosti svojih zatvora. Iako su sva industrijska društva u 18. veku počela da šalju više ljudi u zatvore nego na vešala, tek se u “prosvetiteljskoj” Americi ukus za dugogodišnje, duboko depersonalizovano, kažnjavanje izrazito pojačao. Nehumanost američkih zatvora bila je tema za Dikensa, koji je posetio Ameriku 1842, isto koliko je to bio i cinizam američkih advokata. Njegov užas kada je posetio Eastern State kazneni zatvor u Filadelfiji – “uzoran” zatvor, u to vreme najskuplju javnu zgradu ikada sagrađenu u ovoj zemlji u kojoj je svaki zatvorenik držan u tihoj, odvojenoj ćeliji – i danas odzvanja:

“Verujem da je samo mali broj ljudi u stanju da proceni neverovatan stupanj torture i agonije koje ova jeziva kazna, prolongirana na niz godina, nameće onima kojima je izrečena… Smatram da je ovo sporo i svakodnevno petljanje sa misterijama mozga neuporedivo gore od svake fizičke torture: zbog toga što njegovi jezivi znaci i simboli nisu toliko vidljivi kao što su to ožiljci na mesu i zbog toga što njegove rane nisu površinske pa izmamljuju manje jecaja nego što ljudsko uvo može da čuje. Stoga ga osuđujem kao tajnu kaznu koju uspavano čovečanstvo nije dovoljno budno da podnese”.

Nije dovoljno budno da podnese – u tome je suština. Kada se procedura okonča, počinje kazna i, sve dok je okrutnost uobičajena praksa, naša građanska odgovornost prema kažnjenima se tu završava. Mi stavimo ljude iza brave i onda zaboravimo na njih. Za Dikensa, čak su i javni zatvori za dužnike u nekadašnjem Londonu, iako korumpirani, bili bolji od ovoga. “Ne primajte to lično!” – stoji slogan iznad ulaza u američki zatvorski pakao. Ne radi se ni o prostom viđenju istoričara. Konrad Blek, na vrhuncu, pred sobom ima strašnu i ubedljivu sliku svog branioca, sudija i tužilaca kako veselo čestitaju jedni drugima na njihovoj udruženoj profesionalnoj izuzetnosti samo trenutak pre nego što će ga poslati u zatvor na nekoliko godina. Ako se jedan milioner ovako osećao, zamislite onda kako se oseća bilo koji običan prestupnik.

Umesto apstraktnosti, Stanc se zalaže za očuvanje blagodeti ljudske diskrecije. On u suštini smatra da bi na sud trebalo da idemo sa razumevanjem toga šta je zločin i kako izgleda pravda, a onda da pustimo zdrav razum i saosećajnost, kao i specifične okolnosti, da dalje preuzmu stvar. Postoji jedna simpatična scena u australijskom filmu “Zamak” o porodici koja se bori protiv izbacivanja sudskim putem u kojem njen bespomoćni advokat, upitan na sudu koji to specifičan deo australijskog ustava to izbacivanje krši, u očajanju kaže: “Tu je zapravo… stvar u nijansi”. Za Stanca, pravda treba da bude u nijansama – ne jedna otkrivena greška u proceduri ili jedna izvrnuta činjenjica. Krivično pravo bi trebalo ponovo da se približi klasičnom anglosaksonskom pravu, sa sudijama i porotnicima, a ne da se svede samo na utvrđivanje činjenica; zakon bi trebalo da se pravi na osnovu univerzalnih principa pravičnosti, okolnosti, i ozbiljnosti, a da kazne odgovaraju počinjenim zločinima.

Drugi – južnjački – argument kaže da ova priča prikazuje istinu u suviše lepom svetlu. Po njemu, realnost američkih zatvora nema ništa zajedničko sa zapletima proceduralne pravde ili izopačenostima prosvetiteljskih ideala. Današnji zatvori manje funkcionišu po rehabilitacionom modelu severnjačkih reformatora a više po “modelu odmazde koji se dugo praktikovao na Jugu”, navodi profesor Perkinson. “Američki zatvori vode svoje poreklo ne samo od kaznenih zavoda Pensilvanije, već i od teksaških robovlasničkih plantaža”. Supremacija belaca je izvorni princip, kaže on, a rasna dominacija krajnji cilj. Crnci se sada hapse i šalju u zatvor sedam puta više od belaca. “Sistem masovnog zatvaranja funkcioniše tako da Afroamerikance zatvara u virtuelni (i stvarni) kavez, ističe pravni stručnjak Mišel Aleksander. Mladi crnci brzo prelaze iz faze policijskog maltretiranja u fazu “formalne kontrole” (odnosno, stavljanja iza rešetaka) gde su onda doživotno osuđeni na sistem “nevidljive kontrole”. Sprečeni da glasaju, pravno diskriminisani do kraja života, većina njih će se vratiti u zatvorski sistem. Po ovom gledištu, sistem baš i nije propao; on radi ono zbog čega je i napravljen. Aleksanderov jezivi zaključak glasi: “Ako se masovno stavljanje ljudi iza rešetaka posmatra kao sistem društvene kontrole – pre svega, rasne kontrole – onda je taj sistem fantastično uspešan”.

Severnjačka bezličnost i južnjačka osveta susreću se na opštem američkom terenu: rastući broj zatvora u Americi danas se prepušta profitabilnom biznisu profitnih kompanija. Ove kompanije plaća država, a njihov profit će biti utoliko veći što budu manje trošile na zatvorenike i zatvore. Teško je zamisliti veći raskorak između javnog dobra i privatnog profita: interes privatnih zatvora nije u očiglednom društvenom dobru da zatvorenika bude što manje već da ih je što je moguće više, ali da što manje koštaju. U skorijoj američkoj istoriji, teško je naći jeziviji dokument od godišnjeg izveštaja najveće od ovih kompanija – Corrections Corporation of America – iz 2005. godine. U njemu stoji da je ova kompanija (koja troši milione dolara na lobiranje zakonodavaca) u obavezi da upozori svoje investitore o riziku da bi neko, nekako, negde mogao da preseče “dotok” zatvorenika:

“Naš rast generalno zavisi od naše sposobnosti da pribavimo nove ugovore za razvoj i upravljanje novim kaznenim i zatvorskim objektima… Ublažavanje nametnutih kazni, blaže optužbe i presude, kao i dekriminalizacija određenih dela koja su danas zabranjena krivičnim zakonom, nepovoljno bi uticali na potražnju za našim objektima i uslugama. Tako bi, na primer, bilo kakve zakonske izmene u vezi sa posedovanjem druge i drugih ilegalnih supstanci ili pak ilegalnom imigracijom mogle uticati na broj uhapšenih, optuženih i osuđenih lica i na taj način potencijalno smanjile potražnju za kaznenim zavodima u koje bi oni bili smešteni”.  Breht bi teško mogao da zamisli ovakav dokument: kapitalističku preduzimljivost koja se hrani ljudskom mizerijom pokušavajući da uradi sve što može kako bi sprečila da se desi bilo šta što bi tu mizeriju moglo da ublaži.

Pa ipak, duh progoni sve ove izveštaje, i na severu i na jugu. Čini se da epidemiju zatvaranja prati dramatično opadanje zločina u istom periodu. Izgleda da što je više loših momaka u zatvoru, to je manje kriminala na ulici. Stvarna pozadina procvata zatvora, koja se samo sporadično sreće u literaturi o zatvorima, jeste talas zločina koji joj prethodi i koji se sa njom preklapa.

Za one koji su isuviše mladi da bi se sećali talasa kriminala u velikim gradovima šezdesetih i sedamdesetih godina, to može izgledati kao daleka priča o babarogi. Za one čije je celo detinjstvo i adolescentsko doba proteklo u tom znaku, to je ključna trauma u skorijoj američkoj istoriji i objašnjava mnogo što šta drugo što se dešavalo u istom periodu. Situacija na Upper West Side na Menhetnu pod vladavinom liberala mnogo je više doprinela da “novoosuđenička” polemika izgleda ubedljivo, nego što je to sve ono što se dešavalo u Istočnoj Evropi pod socijalizmom. Zaista postoji, kako sam Stanc kaže, liberalni konsenzus oko kriminala (“Gdegod da je linija između milosrdnog pravosudnog sistema i onoga koji odbacuje sve ozbiljne napore za kontrolu zločina, naša nacija ju je prešla”) i on zaista jeste imao loše posledice.

Ali, da je neko 1980. godine prognozirao da će Njujork 2012. imati tako malu stopu kriminala da će nasilni zločini u velikoj meri prestati da budu predmet razgovora, taj bi pre bio smatran ludim, nego optimistom. Pre trideset godina se pretpostavljalo da će kriminal, kojim su se bavili otuđeni super razbojnici iz niže klase, biti stalno obeležje ovoga grada; sada to nije tako. Dogodilo se nešto dobro što je to promenilo i moglo bi se očekivati da će ta promena biti prilika za slavlje i optimizam. Umesto toga, uglavnom se zadovoljavamo bezvoljnim gunđanjem i zajedljivim ukazivanjem na smešne strane raseljavanja urbanog stanovništva, zajedno sa nekoliko univerzalnih objašnjenja kao što je ono da treba nadzirati sitnije prestupe. To je univerzalna ljudska istina: stvari koje funkcionišu manje nas zanimaju od onih koje ne funkcionišu.

Pa, kakav je onda odnos između masovnog stavljanja ljudi iza rešetaka i opadanja stope kriminala. Sedamdesetih i osamdesetih godina mnogi eksperti su bili ubeđeni da nema načina da od loših ljudi napravite bolje ljude; sve što možete da uradite je da ih, na kraće ili duže vreme, strpate u zatvor. Najbolje istraživanje je, izgleda, sa razočarenjem pokazalo da ništa ne pomaže – da je rehabilitacija jedna prevara. Onda su 1983. godine dva zatvorenika u maksimalno obezbeđenom saveznom zatvoru u Marionu u Ilinoisu ubila dva čuvara. Zatvorenici su, premda veoma retko, još od davnina ubijali čuvare ali vreme u kojem su se dogodila ova ubistva i činjenica da su se odigrala u klimi već pripremljenoj da se stvori utisak kako se čak i obična humanost traći na klasu kriminalaca, dovela je do toga da je ceo zatvor stavljen pod stalnu izolaciju. Vek i po nakon što je potpuna izolacija zatvorenika prvi put uvedena u američkim zatvorima, ona je ponovo na snazi. Ti jezivi brojevi su počeli da rastu.

A onda, deset godina kasnije, kriminal je počeo da se smanjuje – širom zemlje po standardnoj stopi od oko četrdeset procenata a u Njujorku za čak osamdeset. Do 2010. godine, stopa kriminala u Njujorku je bila najniža od II svetskog rata; 2002. godine, na Menhetnu je bilo manje ubistava nego što ih je bilo ma koje pojedinačne godine od 1900. U društvenim naukama, traženi uzrok je obično nađena zbrka; u našim životima, rešena kriza je utvrđena uzročnost. Ako tableta leči glavobolju, ne pitamo se baš često da li bi glavobolja možda prošla i sama od sebe.

Sve ovo je trebalo da doprinese da pojavljivanje nove knjige Frenklina Zimringa “Grad koji je postao bezbedan”, postane veliki događaj. Zimring, kriminolog na Pravnom fakultetu Univerziteta Berkli, proveo je godine baveći se onim što se dogodilo u Njujorku u kontekstu dešavanja u ostatku Amerike. Jedna od stvari na koju nam on ukazuje je koliko malo znamo. Pad od četrdeset procenata širom kontinenta – on je zaista vidljiv širom zapadnog sveta – pojavio se iz razloga koji ostaju misterija, kako u predgrađima Otave, tako i u Južnom Bronksu. Zimring pokazuje da se uobičajena tumačenja – uključujući tu i demografske smene generacija – ne mogu jednostavno uzeti kao objašnjenje za ono što bi trebalo da bude stvarno objašnjenje. To čini da pad na međunarodnom nivou deluje pomalo jezivo: crne ptice padaju s neba, kuga nastaje i iščezava i čini se da nema apsolutno nikakvog razloga da društva vremenom skaču iz jednog stanja u drugo. Trendovi, novine, hirovi i puke slučajnosti dešavaju se i u drugim sferama našeg društvenog života; moguće je da iz sasvim proizvoljnih razloga postoje promene i ciklusi i u kriminalnom ponašanju.

Ali dodatni pad stope kriminala od četrdeset procenata koji se čini neuobičajenim za Njujork konačno potvrđuje Zimringovu analizu. Ova promena nije nastala kao posledica rešavanja duboke patologije na koju su se desničari fokusirali kao što su zatvaranje super razbojnika, smanjivanje broja neudatih majki, promene kulture socijalnog staranja. Isto tako, nisu pronađeni nikakvi lekovi za najvažnije uzroke na koje su ukazivali levičari: nepravdu, diskriminaciju, siromaštvo. Grad nije postao ni mnogo bogatiji, ni mnogo siromašniji. Nije bilo ni neke značajnije promene u etničkoj strukturi i prosečnom bogatstvu ili obrazovnom nivou Njujorčana kako su nasilni zločini manje ili više nestali. Obrušavanje na male vidljive prekršaje kako bi se stvorila atmosfera neodobravanja zločina izgleda da je proizvelo neznatan efekat; postojala je, piše Zimring, velika razlika između parole i suštine toga vremena. (Hapšenja za “vidljive” male zločine kao što su ulična prostitucija i javno kockanje uglavnom su opala tokom ovog perioda.)

Ustvari, bila su to mala dela socijalnog inženjeringa, jednostavno osmišljena kako bi se kriminal predupredio, koja su pomogla da se on i zaustavi. Tokom devedestih, njujorška policija je otpočela kontolu kriminala ne tako što se borila protiv sitnih prekršaja na sigurnim mestima, već tako što je postavila veliki broj policajaca na mesta na kojima se odigravao veliki broj kriminalnih radnji – tzv. “nadgledanje vrućih mesta.” Policija je isto tako započela agresivan i kontroverzan program “zaustavi i pretresi” – “osmišljen sa namerom da se uhvate ajkule a ne delfini”, kako je to opisao Džek Mejpl, jedan od njegovih inicijatora – koji je uključivao ono što bi se pežorativno moglo nazvati “profilisanje.” Ono nije bilo toliko rasno – jer je u bilo kojoj četvrti bilo vrlo verovatno da će svi osumnjičeni biti iste rase ili boje kože – koliko socijalno uslovljeno, uključujući hiljade malih tragova koje su policajci već prepoznavali. Manjinske zajednice, naglašava Zimring, platile su nesrazmerno veću cenu u zaustavljanju i pretresanju mladih i njihovom privođenju, ali su isto tako imale i više uspeha u smanjenju kriminala. Zimring to objašnjava ovako – “Siromašni više plaćaju, ali više i dobijaju”. On veruje da bi “blaža varijanta” programa “zaustavi i pretresi” mogla biti manje otuđena a podjednako efikasana i da je savladavanjem kriminala u gradovima koncept “zaustavi i pretresi” imao ukupan efekat velikog smanjenja broja siromašne dece iz manjinskih zajednica u zatvorima na duže vremenske kazne.

Zimring razumno insistira na tome da on nudi radikalnu i optimističnu reviziju teorija o tome šta je zločin i gde su kriminalci zbog toga što ta revizija ne povezuje kriminal sa pripadnicima manjinskih zajednica. “Godine 1961, dvadeset šest procenata stanovnika Njujorka su činili Afroamerikanci i hispanici. Danas oni čine polovinu – to na neverovatno optimističan način opovrgava grubu pretpostavku kriminologije podsticanja ponude”, kaže on. Pod kriminologijom „podsticanja ponude“ on podrazumeva konzervativnu teoriju kriminala po kojoj društvene okolnosti proizvode određeni ukupan zbir zločina koji čekaju da se dogode; ako ih zaustavite na jednom mestu, oni će se pojaviti na drugom. Jedini način da se kriminal zaustavi je da se svi potencijalni kriminalci stave iza rešetaka. Istinu govoreći, kriminalne aktivnosti izgledaju kao i većina drugih ljudskih aktivnosti – to je pitanje nepredvidivih prilika i mogućnosti. Kriminal nije posledica nekog određenog broja kriminalaca već su kriminalci posledica određenog broja prilika da se zločin počini. Zaustavite otvorenu prodaju droge na Vašingtonovom trgu i ona se neće automatski preseliti u park na Tompkins Skveru. Ona jednostavno staje, ili se dileri skrivaju u zatvorene prostore u kojima se nastavlja prodaja, ali ne i nasilni zločini.

I u začaranom ciklusu, smanjena rasprostranjenost kriminala podstiče smanjenje u rasprostranjenosti kriminala. Kada vaši prijatelji više ne pljačkaju na ulici, verovatnoća je da nećete ni vi. U jednom svom skorašnjem intervjuu Zimring kaže: “Upamtite, niko do sada nije uspeo da se izdržava samo od džeparenja. Ne postoji minimalna plata u nasilnim zločinima”. U izvesnom smislu, dodaje on, zločin je vrsta rekreacije, deo životnog stila: “Kriminal je pitanje rutine; ljudi se njime bave kad se naviknu da se njime bave”. I tu leži njegova suštinska slabost. Kriminal prestaje kao posledica “cikličnih sila koje deluju na osnovu situacionih i neočekivanih stvari pre nego na bazi duboko usađenih motivacija.” Konzervativcima se ne sviđa ovakvo viđenje jer pokazuje da primena sile ne pomaže; liberali ga ne vole jer pokazuje da ni biti fin ne pomaže. Opadanje kriminala ne zavisi od preokretanja društvenih patologija ili ublažavanja socijalnih nepravdi; ono zavisi od podizanja malih barijera koje otežavaju ulaz.

Jedno je sigurno. Dok je ostatak zemlje tokom istog dvadesetogodišnjeg perioda beležio porast zatvaranja koji je doveo do današnjih neverovatnih brojki, Njujork, uprkos Rokfelerovim zakonima protiv droge, beleži značajno opadanje broja zatvorenika. “U sred dramatičnog smanjenja stope kriminala, Njujork stavlja iza rešetaka mnogo manji broj ljudi, naročito mladih, nego na vrhuncu talasa kriminala”, primećuje Zimring. Šta god da je dovelo do smanjenja uličnog kriminala, to sigurno nije stavljanje većeg broja ljudi iza rešetaka. Logika je više nego očigledna, dovoljno je samo da je premestimo na teren privrednog kriminala: lako prihvatamo da ne postoji ukupna suma privrednog kriminala koji čeka da se desi, ne postoji tajanstvena generacija veštački proizvedenih super razbojnika; ukoliko zaustavite jednu šemu malverzacija ovde na Trećoj aveniji, to ne znači da će druga prirodno otpočeti u narednoj poslovnoj zgradi. Privredni kriminal nastaje ukrštanjem patologije i prilike.

Dublji i manje vidljivi društveni trendovi izgledaju nam kao nešto što će tek budući istoričari analizirati. Nešto drugo, pored održavanja reda, može da objasni stanje – kao što je pojava jeftinih kreditnih kartica i državne lutrije tako puno doprinela slabljenju pet mafijaških porodica u Njujorku koje su zavisile od pozajmljivanja novca i klađenja. Moguće je, na primer, da je pojava mobilnih telefona uticala da se prodaja droge premesti sa ulice u zatvoreni prostor na način na koji je uticala i na smanjenje kriminala. Možda je prava vrednost “vrućih mesta” i “zaustavljanja i pretresanja” bila u tome što je nudila samo jedan plan u koji je policija verovala; kao što pokazuje vojna istorija, i loš plan je bolji od odsustva bilo kakvog plana, naročito ako ljudi sa druge strane misle da je to dobar plan. Ali jedna stvar je sigurna: socijalne epidemije – kriminala ili kažnjavanja – mogu se izlečiti mnogo brže nego što bismo se mogli nadati sa jednostavnijim i površnijim mehanizmima nego što možemo zamisliti. Stavljanje hanzaplasta na tešku ranu je ustvari primerena strategija, ukoliko taj hanzaplast pomaže da rana sama zaraste.

To dalje vodi jednom zdravorazumskom zaključku: ukoliko zatvori, u najboljem slučaju, igraju samo malu ulogu u zaustavljanju i najtežih zločina, onda bi samo mali broj ljudi, bogatih ili siromašnih, trebalo da bude zatvoren zbog nenasilnih prestupa. Ni ulice ni društvo u celini nisu ništa bezbedniji time što se uživaoci marihuane ili prosjaci stavljaju iza rešetaka, da ne govorimo o strašnim dužinama kazni koje se danas tako lako izriču. Što se toga tiče, nikakvo društveno dobro se ne postiže time što će se jedan utajivač poreza staviti iza rešetaka do kraja njegovog života umesto da se dovede do bankrotstva i primora da sledeću deceniju ili dve obavlja obavezni društveno koristan rad u Južnom Bronksu. Da li bismo imali manje prevara i pljački vrednosti akcija ako bi izvršioci ovakvih kriminalnih dela znali da će izgubiti svoje bankovne račune i svoju reputaciju i da će morati da obavljaju obavezni društveno koristan rad sedam dana u nedelji narednih pet godina? Čini se logičnim da ako za nekoga ovakve sankcije nisu valjane, onda za njega nikakve sankcije ne bi bile valjane. Zimringovo istraživanje jasno pokazuje da ukoliko se kriminal na ulici smanji, kriminalci koji izađu iz zatvora prestaju da se bave kriminalom. Ono što je važno su obim kriminala u svetu i stalna prisutnost kulture kriminala a ne nekakve “naučene lekcije” u zatvoru.

U isto vreme, ružna strana “zaustavljanja i pretresanja” može se ublažiti. Kako bi se uhvatile ajkule, a ne delfini, Zimringov rad sugeriše da je potrebno prilagoditi veličinu rupa u mrežama: da povod za zaustavljanja i pretresanja budu pravi zločini, a ne puko posedovanje marihuane. Kada je njujorška policija zaustavljala i pretresala mlade, glavni cilj im nije bio da ih stavi u zatvor zbog posedovanja trave već da im uzme otiske prstiju kako bi mogla da ih identifikuje ukoliko kasnije počine neki ozbiljniji zločin. Ali, širom Amerike se radi upravo suprotno: posedovanje marihuane postaje ozbiljan zločin. Trošak – u uništenim životima i potrošenom novcu – je toliko veliki da je očigledno da ono što treba uraditi nije da se zakon labavije sprovodi već da se odmah promeni. Doktor Džonson je jednom rekao da zakon prave običaji, navike i da, kada se oni menjaju, onda se mora menjati i sam zakon. Očigledno je da je marihuana danas opšte prihvaćena droga u Americi: ona ne samo da se nesmotreno koristila (što je istina već decenijama) već se o njoj nesmotreno govorilo i na televiziji i u filmovima (što nije istina). Dovoljno je pogledati bilo koji film o drogi da bi se shvatilo da uočeni rizici od pušenja trave nisu da ćete biti uhapšeni već da ćete imati problema sa suparnicima ili izgledati kao idiot pred ženom. Dekriminalizacija marihuane bi pomogla da se zaustavi epidemija stavljanja ljudi iza rešetaka.

Stopa zatvaranja kriminalaca u većini drugih bogatih i slobodnih zemalja, bez obzira na njihove istorijske razlike, začuđujuće je stabilna. U zemljama sa napoleonskom pravdom ili anglosaksonskim pravom, ili mešavinom oba, bez obzira da li je neka zemlja imala brutalne kolonije sa kaznenim plantažama (što je slučaj sa Francuskom) ili je nekada i sama bila brutalna kolonija sa kaznenim plantažama (kao Australija), izgleda da se prirodna stopa zatvaranja kreće negde od oko sto ljudi na na sto hiljada stanovnika (to ne znači da u bogatim homogenim društvima nekada nije i niža – to samo znači da u zemljama koje su u ostalim segmentima slične našoj nikada nije mnogo viša). Čini se da na svakih hiljadu osoba jedna u nekom trenutku uradi nešto zaista loše. Ukoliko sve druge stvari ostanu iste, cilj pravosudnog sistema bi trebalo da bude da identifikuje tu hiljaditu osobu, nađe načina da je spreči da povredi druge i svima pruži olakšanje.

Epidemije retko prestaju uz pomoć magičnih lekova. U istoriji medicine, najbolji način da se suzbije neka bolest u najvećem broju slučajeva je bio da se izgradi bolja kanalizacija i ljudi nateraju da peru ruke. “Suočiti se s problemom na njegovoj margini” je obično najbolja stvar koju s njim možete uraditi; postepeno će se onda doći i do njegovog središta. Čitanjem literature o kriminalu pre njegovog opadanja nailazimo na istu vrstu očajanja koje nalazimo i u novijoj literaturi o kažnjavanju: da bismo zaustavili talas kriminala trebalo je da suzbijemo siromaštvo, ili iskorenimo geta, ili proglasimo rat rastavljenim porodicama, ili uradimo još neke slične stvari. Istina je da je niz malih poteza i mera doveo do eliminisanja problema koji se izgleda nadvio nad svim. Nije bilo čudesnog leka, samo obavljanje hiljadu malih zadataka. Ukidanje kazni za prekršaje vezane za posedovanje droge, dekriminalizacija marihuane, ostavljanje mogućnosti sudijama da koriste zdrav razum (I gde je to moguće biranje sudija koji su zaista sudije a ne političari) – moguće su mnoge sitne mere koje će pomoći da se zaustavi epidemija stavljanja ljudi iza rešetaka kao što su pomogle i da se zaustavi epidemija kriminala.

“O, malo sam vodio računa o tome!” zajecao je kralj Lir kad je imao svoju viziju u ravnici. “To” se menja; u Šekspirovo vreme, reč je bila o pukoj seljačkoj bedi koja je neke izgladnjivala, a druge, kao jadnog Toma, dovodila do ludila. U Dikensovo i Igoovo vreme, industrijska revolucija je bila ta koja je terala decu u rudnike. Ali svako društvo ima nalete siromaštva od kojih neko pati, a pristup je uvek bio isti: ili ti nesrećnici, već dehumanizovani svojim patnjama, ne zaslužuju nikakvo sažaljenje ili oni potlačeni, ophrvani nepravdom, moraju da čekaju neko bolje vreme. Čini se da je nepravda u svakom trenutku neodvojiva od života zajednice a argumenti za održanje postojećeg sistema su uvek bili da treba revolucionisati celokupan društveni poredak kako bi se on izmenio –  što je onda postao argument za promenu celokupnog društvenog poretka. U svakom slučaju, humanost i zdrav razum činili su da nerešivi problem nestane s vidika. Zatvori su naš problem. Moramo više brinuti o tome.

Adam Gopnik, The New Yorker, 30.01.2012.

S engleskog prevela Svetlana Vukomanović

Peščanik.net, 12.05.2012.

BLACK LIVES MATTER