Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Amerika postaje udaljena ostrvska zemlja – neprekidno se pitamo zašto ostatak sveta ne prihvata naše zakone i vrednosti, ali smo istovremeno ubeđeni da većina ljudi u stvari misli kao mi, to jest da samo što nisu počeli da misle kao mi, to jest da to ne čine samo zato što imaju neke čudne smetnje svojstvene svim tim… strancima. Na primer, opšteprihvaćen stav u razvijenim zemljama da kontrola oružja sprečava nasilje, za nas ostaje nerešeno pitanje sve dok neki Amerikanci misle drugačije, kao što i efikasnost vakcinacije dece ostaje nerešeno pitanje, sve dok ima Amerikanaca koji u to nisu sigurni. Naše društvo je ozbiljno obolelo od samoizolacije.

Ovaj pomalo preterani sud delom je posledica nedavne provale naših pridika drugima o standardima slobode govora. Mnogi Amerikanci su se uzbudili zbog agresivne kampanje francuske vlade protiv zločina govora mržnje, koja im se učinila naročito licemernom i nedoslednom posle opšteg izliva emocija koje je u Francuskoj izazvao masakr u „Šarli Ebdou“. Karikaturisti Šarlija su, kao što sam već pisao ovde i ovde, imali pravo da vređaju koga god žele, ali često su bili zaista uvredljivi. Zašto je njihova sloboda izražavanja dozvoljena, a nečija druga nije? Kao primer te vrste dvostrukih standarda, u američkoj javnosti se često navodi slučaj francuskog komičara Djedonea, čiji su nastupi puni uvredljivog antisemitizma, koji je nedavno upao u neprilike pošto se na Fejsbuku poistovetio sa Amedijem Kulibalijem, teroristom koji je u pariskom supermarketu poubijao jevrejske taoce. „Osećam se kao Šarli Kulibali“, napisao je on i onda bio uhapšen i optužen.

Prigovor francuskom stanovištu je jasan i, iz ugla građansko-libertarijanske isključivosti kojom se mi Amerikanci makar formalno dičimo – dosledan: ako možete da vređate muslimane i njihove svetinje, zašto je zabranjeno vređati Jevreje i njihove svetinje? Zašto se neki tabui štite, a neki ne? Zašto ste heroj ako o Muhamedu kažete šta god vam je volja, a završite na sudu ako vređate jevrejskog novinara? S druge strane, za evropsko stanovište se pokazuje blagonaklono razumevanje zbog posebnosti francuske istorije laicizma i borbe republike protiv moćnog crkvenog klera.

Sve to je sasvim tačno, ali nam ne pomaže da razumemo zašto mnoge druge zemlje – velika većina onih koje smatramo slobodnima – takođe imaju zakone, manje ili više stroge, protiv govora mržnje ili podsticanja rasne mržnje. Američki pristup slobodi govora u svetu se doživljava kao primitivan i nedovoljno precizan u definisanju važnih posebnosti neophodnih za istinsku slobodu govora. Moja domovina Kanada na primer, čija je miroljubiva i sekularna istorija sasvim suprotna francuskoj, ima veoma oštre zakone protiv govora mržnje i složene pravne procedure koje regulišu te zakone.

Mora se priznati i da američki beskompromisni odnos prema slobodi izražavanja ima svojih prednosti. On je zasnovan na stavu da uplitanje države u razdvajanje prihvatljivog od neprihvatljivog mišljenja vodi ka ukidanju slobodne rasprave u društvu. Tako dobijamo opoziciju sponzorisanu i kontrolisanu od strane države, kao nekada davno one male „disidentske“ partije tolerisane u istočnom bloku, koje su bile privesci komunističke partije. Kao što kaže Džon Stjuart Mil u svojoj knjizi „O slobodi“, koja ostaje najbolja studija ikada napisana u odbranu slobode: potraga za istinom zasnovana je na slobodnom nadmetanju svih ideja, i onih loših. Ili da parafraziramo N.R.A. (National Rifle Association): Samo dobar čovek sa olovkom može da zaustavi lošeg čoveka sa olovkom.[1]

Ali i argument suprotne strane, i u Kanadi i u Evropi, zasnovan je na razumnom i otvorenom odnosu prema slobodi govora. Zakoni i pravila variraju, ali su svodivi na ideju da kritika neke ideologije, uključujući i versku, koliko god bila bespoštedna, nije isto što i podsticanje mržnje prema nekom narodu ili pojedincima. Prosto rečeno, zakoni protiv govora mržnje zasnovani su na činjenici da između uvrede i pretnje postoji ogromna i jasna razlika.

U otvorenom društvu svi moramo da trpimo uvrede. To ume da bude naporno, ponekad izluđujuće, utoliko pre što je onaj koji vređa često idiot, a vređani osoba sa integritetom. Ali kao odgovor na uvredu uvek možete da slegnete ramenima, okrenete se i odete. Time ne želim da kažem da pretrpljene uvrede ponekad nisu stvarno odvratne. Ali i moralno najpodlija uvreda nije zločin. Ne izvodimo pred sud ljude koji su pakosni prema svojim supružnicima, ili zbog toga što podrivaju samouverenost svoje dece, ili zato što pišu glupe književne kritike. Možda bismo želeli, ali to ne činimo.

Uvrede moramo da podnosimo, ali pretnje ne smemo da tolerišemo. Reći da je nečija religija smešna je drugačije – primetno, merljivo, značajno drugačije – nego reći da bi neku grupu ljudi trebalo istrebiti. Ismevanje vašeg proroka daleko je od pretnji upućenih vama lično. (Neki zakoni protiv govora mržnje ne dozvoljavaju ni „uvrede“, ali to nisu dobro napisani zakoni.)

Bogohuliti protiv nečije vere je jedno; govor mržnje ohrabruje nasilje prema ljudima. Judeofobija, ismevanje Mojsijeve vere, koju je obilno upražnjavao jedan Volter – mora biti zaštićena bez obzira na to ko je njen nosilac, baš kao i ismevanje mormona u animiranoj seriji „South Park“. Ali bezbednost samih Jevreja i mormona time ne sme biti ugrožena, ni u smislu ispovedanja vere ni u smislu opšte bezbednosti. Objavivši svoju solidarnost sa čovekom koji je ubio četiri Jevrejina, Djedone je prešao jasno povučenu crvenu liniju – to je kao kada bi jevrejski aktivista napisao „Je suis Baruch Goldstein“, poistovećujući se sa jevrejskim masovnim ubicom Palestinaca u Hebronu. Takve stvari bi morale doći pod udar zakona.

Evropski i kanadski primeri su, kao i svi zakoni, zasnovani na iskustvu, a ne na nekom apstraktnom principu. Ali u slučaju Francuske se ne radi toliko o iskustvu laicizma koliko o iskustvu Šoe (Holokausta). Govor mržnje prema Jevrejima tamo je jedno vreme bio dozvoljen kako bi se ubrzao njihov progon. Reći da se Holokaust nije desio isto je što i reći da Jevreji nisu bili ubijani samo zato što su Jevreji. Koncept slobode govora koji daje, kako je to jedan francuski ministar rekao, „tri minuta nacistima, tri minuta Jevrejima“, Jevreje ponovo izlaže riziku od progona i ohrabruje njihove progonitelje.

Ali američki zaštitnici Prvog amandmana se pitaju kako sa sigurnošću možemo da uočimo ove razlike? Nečiju grubu šalu neko može da doživi kao zloslutnu pretnju. Koji zakon može da razlikuje pretnju od uvrede? Pa zapažanje razlike između zaista opasnih pojava i njihovih privida je razlog postojanja zakona, a za presude o tome smo izmislili sud. Niko ne predlaže nekakav sistem automatske osude; ono što evropski (i kanadski) model zahteva su optužnice, privođenja, suđenja i kazne. Jedna od najupečatljivijih osobina zakona protiv govora mržnje je teškoća njihove primene i – tako i treba da bude – teško donošenje presuda. (Piscu Mišelu Uelbeku je suđeno zbog pretnji muslimanima i on je oslobođen optužbi.) Nepostojanje apsolutnih pravila ne znači da su jedine alternative anarhija ili totalitarizam. Svi argumenti su dozvoljeni, a neki će pobediti. Izbor među njima, proces diskriminacije, sastavni je deo svake civilizacije.

Džon Stjuart Mil smatra da je jedina prava šteta naneta raspravi – cenzura slobode govora. O definiciji te „štete“ se može raspravljati – ali ona mora biti nešto više od povređenih osećanja. Ideolozi se naravno ne slažu sa time, jer su to ljudi čije su ličnosti i ideje postali jedno i za njih je šteta naneta ideji neodvojiva od uvrede ličnosti. Zato ih i nazivamo ideolozima. Mi ostali možemo da se složimo da ruganje nečijoj veri nije isto što i pozivanje na novi masakr ili negiranje prethodnog. To je osnovni razlog zašto većina ljudi slobodu govora shvata drugačije od Amerikanaca. Moguće je da će se oni prikloniti našem mišljenju. A možda ćemo i mi nešto naučiti od njih.

Adam Gopnik, The New Yorker, 30.01.2015.

Preveo Zoran Trklja

Peščanik.net, 04.02.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM

———–    

  1. Slogan Nacionalne asocijacije za oružje (NRA), udruženja pobornika prava za posedovanje oružja u SAD, glasi: The only thing that can stop a bad man with a gun, is a good man with a gun / Jedino što može da zaustavi zlog čoveka sa puškom je dobar čovek sa puškom.