Julian Assange

Julian Assange, foto: N. Ram

Već 15 dana, Džulijan Asanž se krije u ambasadi Ekvadora u Londonu. Osnivač Vikiliksa, koji je upravo napunio 41 godinu, pokušava da izbegne ekstradiciju u Švedsku pod optužbom za seksualni napad, i traži politički azil. Asanž se boji da bi mu u Švedskoj bio onemogćen kontakt sa spoljnim svetom i da bi na kraju bio isporučen vlastima u SAD, koje su potvrdile da nastavljaju istragu o Vikiliksu i objavljivanju hiljada poverljivih državnih dokumenata 2010.

Ova poslednja bizarna epizoda sage o Asanžu pokrenula je žestoku raspravu između pristalica i kritičara šefa Vikiliksa. Neki od njih se podsmevaju Asanžovom strahu, tvrdeći da je u pitanju paranoja, i optužuju ga da pokušava da izbegne pravdu tražeći utočište u ambasadi. Drugi porede Asanžove probleme sa mukama disidenata u zemljama poput Kine, tvrdeći da s pravom traži azil, budući da se još uvek čuju pozivi na njegovu ekstradiciju u Americi, gde ga je potpredsednik označio kao visokotehnološkog teroristu.

Međutim, izgleda da pristalice i kritičari ne shvataju da većina njih deli iste stavove. Vrlo je malo Asanžovih protivnika, osim šačice mahnitih desničarskih komentatora, koji smatraju da bi Vikiliks trebalo da odgovara za objavljivanje poverljivih dokumenata. Čak i bivši urednik New York Timesa, Bil Keler, koji je nekoliko puta divljački napao Asanža, kaže da bi podržao Vikiliks ako dođe do krivičnog gonjenja.

Reklo bi se da je rešenje očigledno. Budući da je osnovni razlog zašto Asanž traži azil njegov strah da će ga američko pravosuđe strpati u zatvor, ljudi iz oba tabora trebalo bi da traže od Obamine administracije garanciju da ona neće tražiti njegovo izručenje zbog izdavačke delatnosti. Zašto? Zato što bi Asanž, ukoliko vlada SAD prestane da ga progoni, otišao u Švedsku. Zatim bi tamošnji tužioci mogli da ga direktno ispitaju, da podnesu formalnu tužbu ako za to ima osnova, da odu na sud i puste pravosudni proces da ide svojim tokom.

Asanž je zabrinut da ne bi dobio pošteno suđenje u Švedskoj, delimično zbog komentara švedskog premijera o Asanžovom slučaju, koje je njegov pravni tim označio kao pristrasne. Ali bez strahova o izručenju koji mu vise nad glavom, jednom kada se slučaj u Švedskoj pokrene, Asanž ne bi imao drugih briga. Podjednako je važno što bi žene koje su ga optužile dobile šansu da govore. Ishod bi, kakav god bio, zatvorio ovaj višegodišnji skandal, koji je sada postao potpuni fijasko.

Treba se prisetiti da je američka vlada, kada je Asanž prvi put uhapšen u Londonu zbog optužbi za seksualni napad, izrazila zadovoljstvo. Tadašnji sekretar odbrane Robert Gejts, koji se u tom trenutku nalazio u Avganistanu, upitan je za reakciju. Osmehnuo se i rekao: „Meni to zvuči dobro.“ Gejtsov spontani komentar otkrio je koliko se malo visoki zvaničnici Obamine administracije interesuju za detalje švedske optužbe. U to vreme, vladao je utisak da bi oni samo želeli da Asanž nestane, i to se nije promenilo.

Za najviše zvaničnike Bele kuće, Asanž je nesumnjivo bio pretnja, agitator, opasni protivnik koga bi voleli da neutrališu. Ali ako bi Obamina administracija, koja sprovodi izuzetno agresivnu anti-zviždačku politiku, zaista pokrenula formalnu optužnicu protiv Asanža, to bi izazvalo kontraproduktivne posledice. Takav potez bi radikalizovao mnoge mlade ljude i izazvao lavinu osuda od novina i nevladinih organizacija iz čitavog sveta, kao skandalozni napad na slobodu štampe. Naneo bi štetu američkom ugledu u svetu i iz temelja uzdrmao Obamin lični integritet kao predsednika.

Ne smemo zaboraviti da je Asanž pomogao razotkrivanju ratnih zločina, kršenja međunarodnog prava, i drugih spornih dela u do tada neviđenim razmerama. Obama je već izgubio mnogo pristalica zbog svog tajnog spiska za odstrel, nekontrolisanog bombardovanja iz bespilotnih letelica, i nesposobnosti da zatvori zatvorenički logor u Gvantanamu. Nepravedno krivično gonjenje Asanža zadalo bi konačni politički udarac Obami – čoveku koji je, pre samo četiri godine, pokrenuo milione ljudi svojim obećanjima o nadi i promenama.

U ovom trenutku, Asanž se nalazi u jednoj sobici u ambasadi Ekvadora, i prema izjavi jednog posetioca spava na vazdušnom dušeku. Njegov sadašnji položaj liči na neku vrstu zatvora, i sve to samo jer se boji izručenja u Ameriku. Bez obzira da li su američke vlasti dovoljno nepromišljene da pokušaju da mu sude ili ne, biće im drago što ga vide u takvoj krizi. U izvesnom smislu, odbijajujći da podnesu zahtev za izručenje, posredno ga kažnjavaju.

Skoro 7.000 ljudi potpisalo je peticiju koja od Ekvadora traži da odobri Asanžov zahtev za azil – međutim, šta god ova zemlja odlučila, Asanž svakako može biti uhapšen čim kroči iz ambasade. Čak i ako nekako uspe da se dokopa Ekvadora, bio bi prisiljen da godinama živi u izgnanstvu, pod konstantnom senkom straha i sa ograničenim brojem zemalja koje može da poseti.

Bilo bi mnogo smislenije da se Asanžove pristalice udruže sa nekim njegovim kritičarima, i da se koncentrišu na direktno lobiranje američke vlade. Šta god mislili o Asanžu lično, to uopšte nije važno na širem planu. Želja američke vlada da mu sudi predstavlja napad na principe slobode štampe, principe koji se u svakom demokratskom društvu moraju braniti.

Navodni izvor Vikiliksa, Bredli Mening, deset meseci je držan u vojnom zatvoru, u uslovima koje je specijalni izvestilac UN-a za pitanja torture opisao kao „okrutne, nehumane i ponižavajuće“. Upravo je negodovanje javnosti nad njegovim tretmanom pomoglo da se on prebaci u novi zatvor, gde sa sada ima humaniji tretman. Nema razloga da uporna i dobro organizovana kampanja, koju bi povele neke od mnogobrojnih Asanžovih slavnih pristalica, ne proizvede sličan ishod. Garancija američke vlade da neće tražiti izručenje Asanža u istrazi o Vikiliksu jedini je način da ova saga dobije povoljan ishod.

Ryan Gallagher, New Statesman, 03.07.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 05.07.2012.