Narodna skupština, foto: Peščanik
Narodna skupština, foto: Peščanik

„Gledao sam ovo sa Anom. Stvarno idu predaleko. Naručeno pitanje, neka leva TV, pa odgovor – nizak napad na vas.“

Ovo je jedna od više sličnih poruka kojima su me juče obavestili da sam bio predmet kritike premijerke Ane Brnabić na njenoj konferenciji za medije. I da je uz kritiku moje stručnosti (i to, zamislite, baš povodom mog nedavnog teksta na Peščaniku, koji je stavljen u isti rang sa pitanjem državne televizije Kine!) kažu, doduše tiše, u pola glasa, dozvolila sebi i nekakve insinuacije na račun mog, zna se, lošeg karaktera i zlih namera.

Na nedostojne insinuacije neću da se osvrćem. A nemam baš ni želju da o pravu polemišem sa osobom koja je, bar kad je pravo u pitanju, ne samo potpuni analfabeta, nego uz to ima izrazitu, više puta potvrđenu sklonost da pravo izigrava i krši. Ipak, imajući u vidu da je osoba sticajem okolnosti premijerka moje zemlje, kao i da uspostavljenu kontrolu medija zloupotrebljava da bi dezinformisala javnost – još jednom ću se pozabaviti temom „vanrednog stanja“.

I pre nego što je vanredno stanje uvedeno, novinari su me zamolili za komentar. Pitanjem da li će ono faktički biti uvedeno, budući da je bilo u sferi spekulacija, nisam želeo da se bavim, ali sam rekao da s pravnog aspekta za uvođenje vanrednog stanja, pogotovo imajući u vidu način koji je najavljeno, nema osnova.

Upozorio sam, uz ostalo, da je nužno razlikovati pojmove „vanredno stanje“ i „vanredna situacija“. Razlikuju ih i ustav i zakon, uvode se iz različitih razloga, predlažu ih i o njima odlučuju različiti organi, podrazumevaju različite mere i, što je najvažnije, bitno se razlikuju po posledicama koje mogu imati po prava građana. U vanrednom stanju ograničenja prava mogu biti daleko veća, a i otvorena je mogućnost takvih ograničavanja koja imaju vrlo malo ili nimalo veze sa suzbijanjem epidemije.

A za tvrdnje da u konkretnim okolnostima umesto skupštine vanredno stanje može da uvede i trijumvirat predsednika Republike, skupštine i Vlade – rekao sam da su bez pravnog osnova. Jer tačno je da Ustav predviđa i takvu mogućnost, ali isključivo za situaciju kad skupština ne može da se sastane, a mi nismo u takvoj situaciji.

Vanredno stanje je ipak uvedeno. I to tako što ga nije uvela skupština već pomenuti trijumvirat, čime je trajno bačena senka na njegov legalitet. Utoliko veća što se i nakon proglašenja vanrednog stanja ne koriste mogućnosti da se pravna brljotina koja je napravljena pokuša kako-tako konvalidirati time što će je skupština potvrditi i tako što se uporno ignoriše niz relevantnih ustavnih odredbi.

„Narodna skupština se sastaje bez poziva posle proglašenja vanrednog stanja.“ (čl. 106, st. 4)

Skupština se posle proglašenja vanrednog stanja sastaje! Imperativna je dikcija, dakle odmah i obavezno se sastaje. I to sasvim nezavisno od Ustavom utvrđenih uslova za redovno i vanredno zasedanje, čak bez poziva. Ne treba joj ni poziv predsednice Gojković, a pogotovo ne nekakva dozvola premijerke.

U slučaju proglašenja vanrednog stanja ponovo se uspostavlja puna nadležnost do okončanja vanrednog stanja.“ (čl. 109, st. 7)

Ustav ovo predviđa za skupštinu koja je raspuštena, tako jasno naglašavajući značaj obaveznog delovanja skupštine u uslovima vanrednog stanja.

„Kad odluku o vanrednom stanju nije donela Narodna skupština, ona ga potvrđuje u roku od 48 sati, odnosno čim bude mogla da se sastane.“ (čl. 200, st. 8)

Prošlo je 48 sati. Ali Brnabić uporno istrajava na tome da skupština ne može da se sastane. I uporno ostaje dužna odgovor na pitanje: a kako je to utvrdila da skupština nije mogla (i da i dalje ne može) da se sastane? Pomoću kristalne kugle? Ili jer je pokušano sazivanje skupštine, ali neuspešno? Ili je u pitanju neki samo njoj poznati metod?

Ta nemogućnost je, po njoj, posledica famozne Naredbe o zabrani okupljanja na javnim mestima u zatvorenim prostorijama, njene Vlade, odnosno ministra zdravlja. Ali apsurdno je doslovno analfabetsko tumačenje da se zbog bilo kakve naredbe Vlade skupština ne može sastati. Nikakav akt Vlade ili ma kog organa izvršne vlasti nigde u demokratskom svetu nije i ne može biti smetnja za održavanje sednice najvišeg zakonodavnog tela. Relevantna ustavna odredba „ne može da se sastane“ ima u vidu faktičku nemogućnost okupljanja poslanika (nemogućnost okupljanja usled ratnih dejstava, terorističkih aktivnosti, prirodne katastrofe) a ni u kom slučaju prepreke koje bi mogla da kreira Vlada, nad čijim radom skupština inače, po Ustavu, vrši nadzor.

Stvar čini još bizarnijom to što čak ni famozna Naredba u stvari ne bi mogla biti prepreka. Naime ona zabranjuje okupljanje u zatvorenom prostoru. Dakle ako neko zaista nije umeo ili hteo da organizuje sednicu skupštine uz primenu svih sredstava medicinske zaštite ili korespondentnu sednicu skupštine uz primenu savremenih komunikacionih tehnologija, mogao je poštujući famoznu naredbu da je organizuje na otvorenom. Uostalom tako nešto Vlada nam je već demonstrirala, doduše više u propagandne a ne u funkcionalne svrhe. Skupština je mogla obrnuto.

Bilo bi lepo da se premijerka, radi razumevanja prava, bar malo informisala o istoriji. Da jeste, znala bi da se u prošlosti, u svim teškim, najtežim vremenima, vanrednim stanjima, neposrednoj ratnoj opasnosti, čak i u ratu, skupština Srbije uvek mogla sastati i da se sastajala. I tokom srpsko-turskog rata, oba balkanska rata i u I svetskom, sve do albanske golgote – skupština ne samo da je funkcionisala nego je bila u stalnom zasedanju. Vlada nije preuzimala njene nadležnosti, a skupština je u tim izuzetno teškim okolnostima donela niz važnih zakona.

Na kraju sam ipak u dilemi. Je li zbilja moguće da, koliki god da je pravni analfabeta, Brnabić ne razume citirane odredbe Ustava? Ili će pre biti da razume, ali da perfidno pokušava da brani upravo kreirani presedan – da svemoguća Vlada, kad god joj zatreba, čak i običnom naredbom može onemogućiti zasedanje skupštine?

Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Peščanik.net, 19.03.2020.

KORONA VIRUS