dvorište crkve pod snegom

Foto: Predrag Trokicić

Sećate se, patrijarh srpski je na vreme proglasio AV specijalnim božjim paketom, živim čudom koje se pretvara u čoveka i spasava Srbiju. U tom činu vaznesenja predsednika SNS-a, čudo je bio Irinej, toliko godina u molitvama i askezi, učen da bude božiji sluga i da se ne upliće u mutne svetovne poslove, gadosti koje čini vlast, niti u sumnjiva žitija gipsanih kultova.

Umesto toga potčinio se, te je postao mnogo više nego što priliči opčinjen ovdašnjim vladarem pred kim se, i na osnovu svoje dogme, ne bi smeo poniziti. Niti bi smeo da ga podržava u nepočinstvima i svojim usahlim ugledom čuva njegovu nedostojnost.

U međuvremenu smo se uverili da je Vučić poslednji koji bi se mogao teizovati, a svetost nije našla vremena da ga zamoli da se taj odrekne i mane ugovora sa đavolom.

No ipak, tu se čudesna epizoda obožavanja vlasti ne završava, te je patrijarh, odbacivši tešku okolnost da je pastir celog stada, onomad javno zamerio ljudima koji izlaze na proteste.

Da li je možda želeo da poruči kako su oni koji ne bi prihvatili njegovu poruku grešnici koji su u protivprirodnoj pobuni protiv bezgrešnog, pa su tako postali bezverni prema onome koga je Gospod ovde lično ispratio.

U svojim reklamnim porukama crkva tvrdi da pod svoje okrilje prima sve: grešne, agnostike, bludnike, ateiste, leve, umerene, desne, bezgrešne, beskućnike, krezove, mahnite, smerne, hedoniste, bahate, vlastohlepne, ravnodušne, dobrodušne, ubice, rodoskrvnike, fanatike, pokajnike, povratnike. I svi drugi kojima je do duhovne utehe i spasa slobodni su da pristupe.

Svi osim onih koji hodaju na protestima protiv gospodnjeg poslanika.

Oni su pod javnom anatemom patrijarha koji za svoje stado drži samo pristalice vladara.

Da li je to dovoljno za spas njegove duše? Patrijarha nije briga za to.

On i ne pokušava da mu spase dušu, jer se to više spasti ne može, nego guzicu.

***

Dramski pisac Zlatko Paković predložio je da se protestne šetnje pretvore u marš. Šetnja je samo korzo, marš je odlučno koračanje prema nečemu. Na primer, prema cilju.

On se setio već zaboravljenog i u korovu zatravljenog Nikolić master Tomislava, koji neće pa neće da se iseli iz državne vile, gde živi o trošku građana i ne oseća sram niti nelagodnost zbog ilegalnog zaposedanja državne imovine.

Uzgred, rečeni građanin ima gde da boravi, uredno se obogatio dok je radio u korist sreće i prosperiteta svih nas i ostavio nam u nasleđe faličnog političkog sina, koji ludački satire sve oko sebe.

Tako je Paković predložio da jedna trasa marša, dakle bar jedan njegov odlučni rukavac krene ka vili gde kriminalno boravi TN i deložira ga otuda. To jest, istera ga iz stana i imanja i isprati u pošteno kupljene prostrane apartmane, ili u Bajčetinu, ili na obalu Save, gde njegova aristokratska mladež ima dve bespravno ozidane vile, koje su već osam godina podložne rušenju. Ali tamo nikada neće stići bageri, kao ni do onog čira na vrhu Kopaonika.

Nepismeni komunalni radnik iz Kragujevca siguran je da su njegove zasluge tolike da je vila od više stotina kvadrata, a o kubicima da ne govorimo, tek mala nagrada za njegovu epsku misiju i lirsku završnicu na idiličnom Dedinju.

Toma Nikolić, kao maneken nove prostačke kaste, bez griže savesti i bilo kakvih malograđanskih obzira, odlučan je da tamo gde jeste ostane zauvek. Nekada su te prostore osvajali partizani, sada je četnički vojvoda u njihovom posedu.

Paković je samo želeo da marš za deložaciju bude antifašistički, human i usrdan, da vođe pohoda budu ljubazni i pomognu četničkom vojvodi pri iseljenju, ne oštećujući predmete visoke umetničke vrednosti. Niti goblene koje je domaćica vezla za popunu svog bogatog humanog fonda.

Možda ipak ne treba dirati Tomu. On je samo nesrećni otpadak svog političkog naslednika i savršeni je parametar za merenje zla. On je stvorio čudovište, i ne razumevajući šta čini.

I taj poduhvat je vredan vile.

***

Ulazak Sergeja Trifunovića u politiku izazvao je neku vrstu žustre čaršijske pometnje.

Javna delatnost Trifunovića izvan glumačkog posla jeste neprekidni izazov i neuporediva atrakcija. Grubo bacanje rukavice u lice, pre svega onima koji prvo bace svoju. Voli i da započne svađu, birajući reči koje se ne biraju.

Ne znam, zaista, je li Sergej čovek koji će u politici propasti, ili se iz nje izvući oporavljen od sebe samog. Politika je profesija samo za one koji su napustili sve drugo. Politika, kao agresija na život, bavi se nama i ne možemo je izbeći.

Zašto bi je izbegavao Sergej, čovek koji možda nema dovoljno takta, ali ima dara i ume da misli. Bar su mu javni istupi dinamični, kreativni i brutalni. I to je politika.

U svom obraćanju oponentima, Sergej je obazriviji i pristojniji od Vučića, ali duhovitiji i pametniji od njega. Njegova je „mizoginija“ politički stav a ne mrzilački odnos prema rodu. Psovke mogu da budu legitimni jezik, ako je prostaštvo već lagodno raspoređeno u druge, prividno benignije sfere.

Zaista ne znam šta Sergej traži u politici. Ali, ta nedoumica uglavnom više pristaje mnogima koji su u njoj decenijama. Politika je mučan put do sumnjive moći. Ne verujem da je Trifunović krenuo tamo.

Dajmo čoveku sto dana mira na čelu pokreta gde je izabran. Možda je Sergej tajna. Možda je on rešenje za razbijanje opozicione sterilnosti, čamotinje i nedostatka ideja.

Prevaspitavanje Sergeja je jalov i štetan posao. Uglađen i prepodobljen, on više ne bi ličio ni na svoju senku.

I to bi ovu pustinju učinilo još jalovijom i depresivnijom.

Peščanik.net, 29.01.2019.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)