Godine 1498, u vreme intenzivnog razmišljanja o apokalipsi, nemački umetnik Albreht Direr objavio je niz od 15 drvoreza na temu Otkrovenja. Istovremeno gotičko, barokno i renesansno, to delo, koje kao da ne spaja samo stilove već i vekove, sažeto prikazuje najapstraktniju i najzagonetniju knjigu Novog zaveta. Najupečatljiviji i najslavniji drvorez je četvrti, koji prikazuje četiri jahača apokalipse.
U Otkrovenju, koje je napisao prorok Jovan na ostrvu Patmos u poslednjim godinama 1. veka nove ere, dok su hrišćani trpeli sve surovije progone u Rimskom carstvu, kaže se da Bog u svojoj desnoj ruci nosi knjigu ili svitak zapečaćen sa sedam pečata. Svaki put kad se neki od prva četiri pečata polomi, božje jagnje pušta u svet jednu priliku na konju. Obično se smatra da prva, koja jaše belog konja i nosi luk i krunu, predstavlja kugu. Druga, na riđem konju, predstavlja rat; treća, na crnom konju, predstavlja glad. Poslednji konjanik na bledom konju – na Direrovom drvorezu prikazan je kao zastrašujuće mršav starac, bezmalo kostur izbuljenih očiju, s trozupcem u ruci – predstavlja samu smrt. U klasičnim prikazima četiri jahača su slikana zasebno, kao da svaki jaše u svoje vreme. Direrova inovacija je bila to što ih je prikazao zajedno, kao grupu konjanika, i tako pretvorio ono što je nekad bila dostojanstvena, mirna slika u užasan prizor: jahači apokalipse silovito su se zaleteli među svoje bespomoćne žrtve, koje ostaju zgažene pod konjskim kopitima. Ovde o svakom na koga su se izlili božja milost ili gnev treba suditi jednako. Apokalipsa je bila veliki izjednačitelj: niko neće biti pošteđen, bez obzira na klasu ili društveni položaj. Samo će milosrdnima biti zajamčen večni život.
Kako se vek bližio kraju, u Direrovom Nirnbergu svuda je bilo znamenja koja su najavljivala kraj sveta. Glad je povremeno pohodila grad tokom 90-ih godina 15. veka i narastala je društvena tenzija koja će na kraju, 30 godina kasnije, izazvati Seljački rat. Tokom te decenije Evropom su harale i dve velike epidemije. Prva je bila nova strahota, sifilis, koji se pojavio u Evropi 1494, za vreme francuske invazije Italije. Bolest je svoje žrtve ostavljala surovo unakažene i često je vodila u ludilo i bolnu smrt. Tokom sledećeg veka brzo se širila po kontinentu i pogađala plemiće i članove kraljevske porodice jednako, ako ne i teže nego ostatak društva. Druga, još smrtonosnija i zlokobnija pogodila je Nirnberg u godinama koje su neposredno prethodile objavljivanju Direrovog dela: povratak kuge.
Vraćanje Direru usred naše moderne kuge podseća nas na to da i danas živi apokaliptičko raspoloženje. Ko od nas, čak i od najtrezvenijih među nama, nije prethodnih meseci pomislio na kraj sveta? Teško je izbeći osećanje da se nešto – možda svet – završava dok se trudimo da shvatimo poremećaj naših društvenih poredaka i ličnih života kakav ranije nismo doživeli. Kao što je primetio istoričar Pol Bojer u studiji o ulozi proročanstva u američkoj misli i kulturi pod naslovom Kad više ne bude bilo vremena (When Time Shall Be No More, 1994):
„Sve u svemu, drevni načini razumevanja sveta pokazuju veliku istrajnost. Verovanje u proročanstva i, posebno, premilenijalizam, ne samo što su preživeli „svetovni“ 20. vek već su ispoljili snažne znake obnove po njegovom završetku.“
Kad treba sprečiti ili bar odložiti kraj, ključno je razumeti poriv za takvom spekulacijom i možda naći nadu u ruševinama sveta.
Pogledaj bledog konja
U prirodi apokaliptičkog proročanstva je to da sam događaj uvek predstoji, nikad sasvim ne nailazi, beskrajno se odgađa i odlaže, objašnjava i iznova promišlja. Kad najavljeni datum prođe, a svet oko nas se ne sruši, kao što uvek biva, to se pripisuje ublažavajućim okolnostima. Najčuvenija studija o fenomenu zvanom neostvareno proročanstvo verovatno je ona koja je objavljena 1956. pod naslovom Kad se proročanstvo ne ostvari (When Prophecy Fails); vodili su je socijalni psiholozi Leon Festinger, Henri Riken i Stenli Šehter. Istraživači su se uvukli među Tragaoce, milenarističku grupu na američkom srednjem zapadu koja je verovala da se bliži kraj sveta i da će njihove članove na kraju izbaviti vanzemaljci. Kad je sudbonosni datum prošao, a svet se nije srušio, Festinger i njegove kolege proučavali su saznajni raskorak ili „kognitivnu disonancu“ – bolan doživljaj izostanka potvrde za tako snažno verovanje – od koje su patili pripadnici kulta. Bol se može eliminisati, pisali su oni, „ako članovi pokreta zažmure pred činjenicom da se proročanstvo nije ostvarilo“. Moćno oruđe za prevladavanje disonance je jačanje prozelitizma. „Ako je moguće ubediti sve više ljudi da je neki sistem verovanja ispravan“, kažu oni, „onda je jasno da on mora biti ispravan.“
Umesto da ih neostvarenje proročanstva navede da odbace teoriju, članovi kulta tragaju za objašnjenjima, a ona često jačaju veru u prvobitni događaj. Na taj način, kao što primećuje književni kritičar Frenk Kermoud, proročanstvo o kraju sveta se „zauvek opovrgava, ali se ne diskredituje“. Štaviše, neostvarenje često učvršćuje prvobitno verovanje i raspiruje žar posvećenika: sledeći put će predstojeći kraj biti još strašniji. Poslednji dan je samo odložen. Svaki propušteni dolazak apokalipse je još sigurniji znak da je ona neizbežna. Tragaoci neprestano osmatraju moguće znake predstojeće katastrofe, bilo u kretanju zvezda, ponavljanju neočekivanih događaja, izbijanju rata i bolesti ili u podbacivanju žetve.
Druga univerzalna osobina takvog proročanstva je opisivanje perioda koji prethodi kraju kao vremena dekadencije i opadanja. Godine se vuku, vekovi su umorni, epohe sazrevaju i počinju da se kvare. Godine 2010. čini se da znakova dekadencije i opadanja ima svuda, baš kao u Direrovom Nirnbergu. Dok je 2000. godina prošla s jedva nešto malo cviljenja, uprkos široko rasprostranjenom strahu od neke vrste praska – podsticanom proročanstvom ili tehnologijom, svejedno – dve decenije kasnije mnogima se čini da zaista srljamo ka kraju. Sa svakom godinom nepreduzimanja mera bliže smo klimatskom slomu; politička nestabilnost širom sveta udružila se sa ekonomskom i jaz nejednakosti je sve širi; od decembra prošle godine, kad je prijavljen prvi slučaj u Vuhanu, pandemija bolesti COVID-19 doprla je u svaki kutak planete. Ljudi svuda žive u izolaciji. Stotine hiljada su već umrle, a milioni su imali zastrašujuće simptome.
Od pojave virusa Mačupo u selima severnoistočne Bolivije ranih 60-ih godina 20. veka, kojom je započela moderna era zoonoza (bolesti koje sa životinja prelaze na ljude), sve češće smo viđali globalne pandemije i opasno se približili masovnim smrtonosnim epidemijama. HIV/AIDS se pojavio u zapadnoj i centralnoj Africi kao nusproizvod trgovine mesom afričke divljači i globalnih putovanja; usledila je pandemija koja je ubila između 30 i 40 miliona ljudi. MERS i SARS, dve smrtonosne respiratorne bolesti tesno povezane s COVID-19, bili su na pragu da postanu globalne pandemije krajem 90-ih godina 20. i u prvoj deceniji 21. veka. Ptičji grip (H5N1), iako je prvi put primećen u Hong Kongu krajem 90-ih, brzo se širio među ljudima 2003. godine, a onda se polako povukao. Svinjski grip, premda daleko manje smrtonosan nego što se u početku strahovalo, prerastao je u globalnu pandemiju 2009. Da i ne pominjemo Marburg (1967), Lasu (1969), Sin Nombre (1993), Hemdru (1994), Nipah (1998), virus Zapadnog Nila (1999) i mnoge druge.
U svesti ljudi najstrašnija zoonotska bolest je verovatno Ebola. To se dobrim delom može pripisati bestseleru Richarda Prestona Vrela zona (The Hot Zone, 1994), koji je pratio pojavu nekoliko virusa iz porodice Filoviridae, među njima i Ebole i Marburga. Njegov opis pojave virusa u dubinama centralne i zapadne Afrike krajem 60-ih i sredinom 70-ih godina prošlog veka vrvi od jezivih pojedinosti. Narativ je začinjen zastrašujućim opisima ljudi koji „umiru od krvarenja“ dok im tela brzo podležu delovanju bolesti, kojima teku krvave suze dok im se leševi pretvaraju u tečnost i svaki deo njihovih ostataka postaje „sluz od svarenih čestica virusa”. Ali, mada je ta bolest nesumnjivo smrtonosna – prosečna stopa smrtnosti obolelih je 50%, a penje se i do 90%, čime se ubraja među najopasnije viruse koji su ikad napali čovečanstvo – Prestonova knjiga debelo preteruje. Smrt od krvarenja može izgledati kao sjajna građa za roman, ali takva hemoragija je neverovatno retka. Karl Džonson, jedan od prvih istraživača Ebole, kaže: „Krvave suze su koješta. Nikom nikad nisu tekle krvave suze“. Poslednja epidemija Ebole u Zapadnoj Africi, koja je odnela gotovo 30.000 ljudskih života, bila je dovoljno apokaliptična i bez narativnih preterivanja.
Ljudi su dugo živeli u strahu od kuge i pomora. Povezivanje te bolesti sa apokalipsom u Otkrovenju nije neobično, niti je to prva takva priča. Ako postoji išta čemu nas mogu naučiti pustošenje zoonotske bolesti i opasnost od uništenja prirodnog sveta, to je ovo: vesnik kraja vremena nije bog već čovek. Kao što kaže istoričar Majk Dejvis u uvodu za novo izdanje svoje knjige iz 2005. o pretnji ptičjeg gripa, ovo doba pandemije je „kao i prethodne epohe pandemije… direktna posledica ekonomske globalizacije“.
Svet ujedinjen bolešću
Godine 1973. ugledni francuski istoričar, pripadnik škole Anala Emaniel Le Rua Ladiri objavio je esej o pojavi koju je nazvao „ujedinjenje sveta bolešću“. Ladiri, jedan od pionira istorije životne sredine, započinje esej u sadašnjem vremenu, u doba prvih koraka doba globalizacije. Mada se u početku činilo da se novo doba kreće ka „antiseptičnoj ili aseptičnoj životnoj sredini“, Ladiri nas upozorava da će u njemu biti sve više novih bolesti i da će se one širiti po celom svetu upravo najmodernijim tehnologijama: avionima. Ovde, kao i u većini Ladirijevih najboljih radova, vidimo da je ono što smatramo čvrstim temeljem društva zapravo niz pomerljivih tektonskih ploča koje nam se svakog trena mogu urušiti pod nogama. I sam ovaj esej je neka vrsta proročanstva. Početkom 70-ih godina prošlog veka, tek je započelo novo doba zoonotskih infekcija. Njegove konture su se jedva nazirale u relativno malim epidemijama čiji su uzročnici bili virusi Marburg i Lasa. Tadašnje ekologe, pa i stanovništvo uopšte, piše Ladiri, „više su brinule hemikalije nego mikrobi“. Više kao u Tihom proleću nego kao u Vreloj zoni, postojala je nelagodna svest o razornom uticaju kapitalizma na prirodni svet. Ne potcenjujući pretnju koju ljudi predstavljaju za prirodni svet, Ladiri nas upozorava na osvetu prirode – novo doba pandemija. To nije premoderni relikt, nesrećna erupcija prošlosti u inače ružičast hod ka potpuno antiseptičkom svetu, već pre proizvod najnaprednijih tehnologija i društvenih odnosa, od industrijske poljoprivrede do prometejskog napretka modernog saobraćaja.
Između 14. i 19. veka dogodio se niz masovnih globalnih preokreta: opadanje feudalizma; prvi izdanci kapitalizma na britanskom selu, uspon globalnih imperija. Za veliki deo sveta, kaže Ladiri, bila je to „posebno intenzivna, brza, dramatična, moglo bi se reći apokaliptična faza“. Prva velika kataklizma verovatno je bila epidemija Crne smrti, bubonske kuge, u Evropi 1348. godine. Ali da bismo ispričali tu priču, najpre moramo da razumemo prirodu populacija, ne samo ljudskih već i životinjskih, i način na koji su one započele interakciju.
U centralnoj Aziji, na buvama sivog mrmota i nekoliko vrsta veverica, i dan-danas živi bakterija Yersinia pestis. Ona je na tom području verovatno živela hiljadama godina, prirodno usidrena u svojim životinjskim rezervoarima, i pravila male izlete u ljudsku populaciju. Neviđen razvoj evropskog urbanizma posle 1000. godine stvorio je životnu sredinu u kojoj su ljudi bili mnogo bliže jedni drugima nego ikad ranije. Bujanje gradova je dovelo i do ranog oblika ekonomske globalizacije, olakšane mongolskim objedinjenjem Centralne Azije. Stabilnost mongolskog mira (pax mongolica) prvi put je omogućila rast karavanske trgovine đenovskih trgovaca između njihovih crnomorskih i istočnomediteranskih baza i Dalekog istoka. Ali Put svile nije doneo samo ogromno bogatstvo već i smrtonosnu bakteriju kuge – koju su verovatno preneli ili vojnici tatarske vojske ili buve na pacovima, kamilama i ljudima. Kad se ona uvukla u đenovske zajednice, pipci rane globalizacije preneli su je širom evropskog kontinenta. Kod obolelih su se javljali karakteristični čvorovi u preponama, na vratu i u pazuhu. Iz limfnog sistema bakterija je ubrzo prelazila u krvotok i izazivala groznicu, grčeve, napade slične epileptičkim i gangrenu udova. Pre razvoja moderne medicine stopa smrtnosti od bubonske kuge je bila oko 50%. Sve u svemu, oko trećina evropskog stanovništva, a verovatno i polovina kineskog, nestale su tokom Crne smrti, a većinu umrlih je činilo stanovništvo gusto naseljenih područja oko Mediterana, kao i na Bliskom istoku, u Centralnoj Aziji i Indiji.
Uslovi koji su omogućili izbijanje bolesti bili su, dakle, direktno povezani s novim društvenim odnosima u Evropi, Centralnoj Aziji i na Dalekom istoku. Procvat trgovine svilom i luksuznom robom, kao i rast gradova s relativno stabilnim sedentarnim stanovništvom pripremili su tlo za smrtonosnu pandemiju. Ta protoglobalizacija je vodila, kao što živopisno kaže Ladiri, „zajedničkom tržištu“ bolesti na evroazijskoj kopnenoj masi i s njom povezanim delovima afričkog kontinenta. Trgovina robom i kretanje ljudi mogli su da prenesu bolesti od Kine do Škotske i dalje do Zapadne Afrike. Mnoge od tih bolesti – recimo male boginje i ovčje boginje – imale su daleko manju stopu smrtnosti nego kuga i postale su endemske dečje bolesti u populacijama tog dela sveta. Nova bolest bi izbila u jednom regionu i uskoro bi bila prenesena širom kopnene mase; svaki centar je bio povezan sa svim drugim preko sofisticiranih trgovačkih mreža. Tako je nastupilo „ujedinjenje sveta bolešću“. Izvan te zone postojale su veoma koncentrisane i prefinjene ljudske populacije koje će, počev od kraja 15. veka, doživeti apokaliptične posledice mikrobskog ujedinjenja planete.
Nejednaka apokalipsa
Pre dolaska španskih galija u Novi svet 1518. godine, astečko carstvo je imalo milione stanovnika na teritoriji današnjeg Meksika. Za manje od 100 godina starosedelačko stanovništvo je desetkovano u velikoj demografskoj katastrofi. Šta je moglo izazvati takvo apokaliptičko opadanje stanovništva tokom nekoliko generacija?
Kao što se vidi iz savremenih opisa čiji je autor Bartolome de las Kasas, špansko osvajanje Novog sveta bilo je jedan od najbrutalnijih i najkrvožednijih događaja u istoriji evropskog kolonijalizma. Ipak, kao što kaže Ladiri, ogroman danak smrti nisu izazvali samo vojna i ekonomska eksploatacija starosedelačkih populacija već i nedostatak kontakta između prekolumbovskih populacija Novog sveta i evroazijskog „zajedničkog tržišta“ mikroba. Većinu domorodačkih populacija nisu ubili španski mačevi i puške, već male boginje, velike boginje i kuga, koje su španski vojnici doneli preko Atlantika populacijama koje u detinjstvu nisu razvile imunitet na te bolesti.
Španske snage su bile nadjačane udruženim snagama Astečkog carstva. Oktobra 1520. njihova vojska je bila demoralizovana i promenljivi savezi između Kortesa i nekoliko astečkih naroda počeli su da se osipaju. Montezuma, astečki vladar velikog grada Tenočtitlan, ubijen je nekoliko meseci ranije u bici protiv Španaca. Nasledio ga je njegov brat Kuitlahuak. Astečke pobede i povlačenje Španaca uz Tenočtitlana pratili su niz svetkovina u gradu i period relativno normalnog života. Ali u oktobru je grad pogodila strašna, dotad neviđena bolest. Savremeni astečki izvori ovako opisuju prizore:
„Rane su nam izbijale po licu, grudima, stomaku; bili smo pokriveni strašnim ranama od glave do pete. Bolest je bila tako strašna da niko nije mogao da hoda ni da se pomera. Bolesni su bili tako bespomoćni da su mogli samo da leže kao leševi, nesposobni da pokrenu udove ili glavu. Nisu mogli da leže potrbuške ili da se prevrću s boka na bok. Ako bi pokrenuli neki deo tela, vrištali su od bolova.“
Ta bolest, verovatno velike boginje koje su Španci preneli preko Atlantika, opustošila je grad i slomila astečki otpor. U vreme kad je Francisko Pisaro stigao u carstvo Inka, drugo veliko carstvo Novog sveta, stanovništvo kontinenta već je bilo veoma smanjeno usled širenja prethodno nepoznatih infekcija, bolesti koje su putovale kontinentom brže od ljudi. Bio je to prvi takav pomor u Novom svetu, najava onog što će doći.
Kao što kaže Ladiri, Severnu Ameriku je „za vrlo kratko vreme pogodio niz strahovitih potresa koje su Evropa i Daleki istok mogli da apsorbuju tokom nekoliko hiljada godina“. Velike boginje, grip, rubeola, varičela, sve su to bile endemske evroazijske bolesti. Iako su pogađale većinu populacije – pretežno decu koja su posle preležane bolesti sticala trajan imunitet – malo ljudi je od njih umiralo. Ono što je za Evropljane bila manja nelagoda, za domorodačke populacije obe Amerike bila je apokalipsa. Dok je Direrova apokalipsa bila veliki izjednačitelj i gazila sve pod kopitima konjanika – bez obzira na status, veru, nacionalnost ili klasu – Kortesova apokalipsa je bila prva moderna katastrofa nejednakosti. U godinama posle osvajanja, pošto su starosedelačko stanovništvo desetkovali niz bolesti i surovi prisilni rad, bela, evropska populacija novog sveta je doživela snažan procvat. Ono što je za Asteke bio kraj sveta za Špance je bilo otvaranje novih horizonata koje je dalje obogatilo tu veliku trgovačku naciju.
Pesimizam i napredak
I danas primećujemo neke karakteristike apokalipse, mada je bolest s kojom se mi suočavamo daleko manje smrtonosna. COVID-19 i njegove ekonomske i društvene posledice najteže pogađaju radnike na prvoj liniji fronta, negovatelje, medicinsko osoblje i lekare, kao i one koji nemaju mogućnost da ostanu kod kuće dok se virus širi. U Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama bolest nesrazmerno pogađa obojene, a posledice su raspodeljene duž klasnih linija. Ako je apokalipsa nekad bila poslednje pribežište onih koji su tražili jednakost i pravdu, sada čak ni istrebljenje nije jednako raspodeljeno.
Oni koji imaju sredstava ne samo što su zaštićeni od najgorih dejstava virusa već i aktivno pripremaju utočišta za najgori scenario. Kao što Mark O’Konel navodi u svojoj najnovijoj knjizi Beleške iz jedne apokalipse (Notes from an Apocalypse), objavljene u aprilu ove godine (dakle, napisane pre pandemije), ljudi sa sredstvima već neko vreme obavljaju pripreme za kraj. Fantazije o poslednjim vremenima opisane su preko bunkera za preživljavanje u Južnoj Dakoti, skloništa na Novom Zelandu koja su izgradili Piter Til i njegovo društvo teh-milionera-milenarista, konferencija o kolonizaciji Marsa u Los Anđelesu i utočišta u divljini škotskih brda. Kao što primećuje O’Konel, savremeni apokaliptički duh više liči na opšte raspoloženje nego na niz konkretnih spekulacija, ako ne računamo one koje ćete naći ako dovoljno duboko zađete u krugove čudaka i budala koji plasiraju teorije zavera na mreži. Teško je nadvladati misli o kraju. Baš kao i neostvarena proročanstva, izostanak kraja ne opovrgava njegov skori dolazak. Kad počnete da tragate za znacima, teško je odvratiti pogled na drugu stranu. Kao što piše O’Konel: „Uvek je pretio kraj sveta… Ali šta ako sad posebno preti kraj sveta?“
Ako ništa drugo, vera u napredak je dodatno poljuljana. Na svakog Stivena Pinkera koji je uveren u postojan hod napretka, dolazi mnogo drugih koji se rugaju tako naivnom optimizmu. Čak i oni koji nisu naročito obuzeti vizijama svetskog kolapsa sad su pesimistični: kako i ne bi bili kad je budućnost tako neizvesna? Mogli bismo čak reći da je pesimizam postao dominantan kulturni modus, na levici kao i na desnici koja je mu je tradicionalni dom i koja je uvek spremnije prihvatala špenglerovski usud.
Rađanje modernog pesimizma je posledica jednog takvog trenutka kobi i propadanja. U zoru 1. novembra 1755. godine jedan od najrazornijih zemljotresa u ljudskoj istoriji pogodio je Lisabon.
Gotovo ceo grad je pretvoren u ruševine, a ostalo su obavili požari koji su zahvatili ruševine i razorni cunami koji se ogromnom brzinom kretao uz Tagus i poplavio veći deo grada. Godine koje su prethodile 1755. bile su zlatno doba prosvetiteljstva; sve se to srušilo zajedno s Lisabonom. Kao što kaže Majk Dejvis, koji otkriva veze između katastrofa tokom vekova, „Lisabon je bio Hirošima doba razuma“.
Posle tog zemljotresa Volter je zadao žestok udarac filozofima poput G. V. Lajbnica, koji je tvrdio da je sve dobro u najboljem od svih mogućih svetova. U dugoj poemi o zemljotresu Volter postavlja pitanje kako iko može gledati umiranje i nezamisliva stradanja hiljada nedužnih ljudi koji su zatrpani ruševinama grada i čiji su životi zbrisani za nekoliko sati, a ipak tvrditi da svetom vladaju razum i napredak. U uvodnim stihovima pojavljuju se stubovi na kojima počiva Volterovo delo:
O, jadni smrtnici što na zemlji pate!
O, sve strahote koje su im date!
O, boli jalove što ih večno more!
Ipak, „Sve je dobro!“ filozofi zbore.
Čime bi se mogla opravdati takva patnja? Kako je ona još moguća uprkos svetlosti razuma koja zrači iz modernih evropskih salona? Kako je moguće udobno se zavaliti i razmišljati o prirodi sveta, o klasičnim pitanjima metafizike ili epistemologije kad su ljudi već osuđeni na propast? Jedina mogućnost posle zemljotresa bila je promišljeni pesimizam. Svet je pokvaren, pun patnje. Ljudi treba da izvuku što više iz tog okrutnog i hladnog sveta, i to je sve.
Ruševine istorije
Kad su vesti o epidemiji COVID-19 počele da stižu iz Vuhana, čitao sam Prekid (Severance), roman Ling Ma iz 2018. Glavna junakinja Kendas Čen je milenijalka na besperspektivnom poslu u Njujorku. U gradu izbija pandemija. Za razliku od većine apokaliptičke fikcije, radnja Prekida se ne zbiva u zamišljenoj budućnosti, već u nedavnoj prošlosti – negde krajem 2011, u vreme kad je protest Okupirajte Volstrit konvergirao ka Zukoti parku. Taj svet nam je uglavnom blizak, pa čak i pandemija izgleda nekako poznato.
Groznica Šen se pojavila u globalnom industrijskom centru Šenženu i preko spora gljiva širi se po celom svetu. Zaraženi se pretvaraju u zombije, doduše u posebnu, savremenu vrstu zombija. Nema masovne pomame za hranom, nema potoka krvi. Umesto toga, zombiji apatično ponavljaju elemente banalne dnevne rutine – neprestano postavljaju sto za večeru ili isprobavaju odeću.
U jednom intervjuu Ma je opisala Prekid kao „apokaliptički kancelarijski roman“. Jedno od ključnih pitanja knjige je zašto Kendas odlazi na posao uprkos apokalipsi. Zašto nastavlja da nadgleda proizvodnju Biblije, koja se štampa u kineskim štamparijama, kad je očigledno da se bliži kraj? Čak i kad više niko ne ostane – nema kolega, nema šefa, nema nikog u kineskim fabrikama – Kendas dan za danom nastavlja da se kreće sve pustijim ulicama Njujorka kako bi na vreme stigla u kancelariju.
Zombiji iz ovog romana nisu jedini koji izgledaju otupeli dok mehanički obavljaju stare rutinske radnje, nesvesni da se sve oko njih srušilo, da sve to više nema smisla. Kod mnogih je COVID-19 izazvao takvu apatiju. Ljudi su lako mogli ravnodušno pratiti vesti o zatvaranju u dalekim mestima – Vuhanu, Italiji, Španiji. Dok su gledali kako raste broj umrlih i kako se širi patnja, mnogima je bilo teško da pomire tu stvarnost sa onom ispred svojih vrata. Kako se uglavnom umiralo u bolnicama i staračkim domovima i kako je većina stanovništva bila zatvorena u svojim kućama, bilo je lako prevideti patnju, sresti se s njom kao sa simulakrumom: na televiziji ili radiju, u novinama, ali ne u živom iskustvu. Ova apokalipsa ne liči na kataklizmu: nema ni izjednačavanja ni raščišćavanja tla. Umesto toga, rečima nemačkog pisca Hansa Magnusa Encensbergera, ovo je „apokalipsa nalik na usporeni film“. Možda je glavna razlika u tome što mi, baš kao ni Volter, za takve događaje ne možemo da krivimo transcendentno biće koje na nas bljuje svoj gnev. Možemo da krivimo sebe i samo sebe.
Iako je COVID-19 verovatno potekao s kineskih pijaca na kojima se prodaju žive životinje – najverovatnije je prešao sa slepih miševa na krljuštastog mravojeda, koji se jede u nekim delovima Kine – većina zoonotskih bolesti potiče iz ogromnih industrijskih klanica izgrađenih širom sveta. Glavni pokretač takvih bolesti je industrijska poljoprivreda. Sve dok budemo imali fabričke farme, pretnja pandemija će biti velika. Slepi miševi su prirodni rezervoar korona virusa; pokazalo se da ga nose 102 različite vrste. Moguće je da su se pandemijski sojevi gripa već pojavili na farmama svinja u Americi i Kini. Kako industrijska poljoprivreda zadire u prirodna staništa, povećava se verovatnoća da će takve bolesti iz svojih prirodnih rezervoara preći na domaćina posrednika i onda na ljude. Opet smo zarobljeni u pećini koju smo sami napravili. Najnaprednije tehnologije – u ovom slučaju one za proizvodnju ogromnih količina hrane potrebnih da se nahrani sve veće gradsko stanovništvo – kojima ide na ruku masovni avionski saobraćaj, omogućile su povratak neprijatelja koga smo odavno otpisali kao poraženog. Mnogi intelektualci sredinom prošlog veka mislili su da je to očigledno. Onima koji su prolazili ruševinama 20. veka vera u racionalni napredak izgledala je smešna, čak i nemilosrdna. Kako naći iskupljenje u ruševinama? Encensberger opisuje tu potrebu:
„Ideja milenijuma, grada sunca, nije bila bledunjavi san o zemlji u kojoj teku med i mleko; u njoj je uvek bilo elemenata straha, panike, terora i uništenja. A apokaliptička fantazija, s druge strane, ne proizvodi samo slike dekadencije i očajanja; ona sadrži i zahtev za osvetom i pravdom, nerazdruživo povezan s terorom, kao i impulse utehe i nade.“
Najpoznatija kritika pojma napretka u 20. veku verovatno je ona iz pera nemačkog kritičara društva Valtera Benjamina: njegov Anđeo istorije, lica okrenutog ka prošlosti, gleda kako raste gomila ruševina. U lice mu duva snažni vetar istorije i on ne može da se pokrene i zaustavi sve bližu katastrofu. Ruševine igraju ključnu ulogu u Benjaminovom delu. On kaže da je njegova metoda slična metodi „krpara“: prebiranje po ostacima istorije u nadi da će se naći nešto vredno. Možda upravo tu – u preturanju po ruševinama i ostacima, a ne u melanholiji apokaliptičkih fantazija – treba da potražimo objašnjenje našeg sadašnjeg trenutka. Usmeravanje pažnje na ruševine istorije menja naš odnos prema tekućoj krizi. Iz te perspektive kraj vremena neće nastupiti, već se beskrajno odlaže i odgađa; a razaranje izaziva zahuktala lokomotiva istorije.
U poslednjem Benjaminovom ogledu „O pojmu istorije“, napisanom u Parizu pre Benjaminovog kobnog pokušaja da pobegne iz okupirane Francuske u Španiju, izokrenut je uobičajeni redosled istorijske temporalnosti povezan s mesijanizmom. To je pokušaj da se tok istorije posmatra ne kao napredovanje ka nekoj krajnjoj tački, već kao „jedna jedina katastrofa“. Vetar koji Anđelu istorije duva u lice zapravo su Benjaminove ruševine, a ne predstojeća apokalipsa; kao što piše u IX tezi: „Ono što zovemo napredak jeste ta oluja“. Figura ruševina je političko-istorijska inekcija u mišicu – iz nje će izbiti nada. Nadu možemo proizvesti samo ako boravimo među srušenim i najmalignijim proizvodima modernosti.
Sada je teško videti dalje od neposredne budućnosti. Teško je predvideti dugoročne političke i društvene posledice ovog trenutka. Neposredno posle Crne smrti, populacije koje su tragale za žrtvenim jarcima započele su pogrom jevrejskog stanovništva u Evropi. Hiljade su proterane iz svojih kuća u Nemačkoj i gurnute u Poljsku. Godine 1349. na dan Svetog Valentina, u pokolju u Strazburu ubijeno je 2.000 Jevreja, a na teritoriji današnje Nemačke bilo je više od 350 pokolja. Katastrofe ne znaju za jednakost i najteže pogađaju ljude čija su sredstva ograničena. Vlade širom sveta pokrenule su dosad neviđenu državnu pomoć ekonomiji koja je posrnula posle zatvaranja ljudi u kuće širom sveta; sad mnogi predviđaju talase stroge štednje. U takvom okruženju lako je izgubiti nadu i podleći pesimizmu. Ali, na kraju, kao što kaže Benjamin, „nada je data samo onima bez nade“.
John Merrick, Boston Review, 04.09.2020.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 08.10.2020.
KORONA