Vlasti Islamske republike Iran očigledno veruju da je konačno došlo vreme, posle više od trideset godina bezuspešnih pokušaja, da se i na univerzitetima razdvoje muškarci i žene. U prvoj godini Islamske republike ova podela je sprovedena u vrtićima i školama, od kada nijedan muškarac ne sme da pohađa školu u koju idu žene.
Poslednji pokušaj razdvajanja muškaraca i žena na univerzitetima propao je pre dve godine, posle veta predsednika Mahmuda Ahmedinedžada, koji je u jednom pismu upućenom ministrima obrazovanja i kulture zahtevao da se uzdrže od ovih „površnih“ i „nepromišljenih“ predloga.
Dok se prošli predlog bavio prostornim razdvajanjem polova, mere koje su već tokom ovog semestra uveli neki univerziteti, daleko su drastičnije. Na 36 univerziteta ženama je zabranjeno pohađanje čak 77 predmeta. Ženama su zabranjeni predmeti koje tradicionalno upisuju muškarci, kao što su mašinstvo i geologija, ali i oni koje pretežno pohađaju žene, poput hemije, pedagogije, engleskog jezika, književnosti i knjigovodstva. Mnogi univerziteti otišli su i korak dalje u sprovođenju ovih ograničenja, tako da na nekim univerzitetima ženama stoji na raspolaganju samo jedan predmet.
O stvarnim razlozima ovih apsurdnih poteza može se samo spekulisati. Prema jednoj verziji, pretpostavlja se da je reč o konačnom obračunu sa zapadnim nasleđem u obrazovanju. Pre dve godine se vođa revolucije Ali Hamnei žalio da se uticaj zapadne kulture i civilizacije još uvek zadržao na univerzitetima. Posebno su „inficirane“ društvene nauke, pa se pokušava da se ti predmeti što više „islamizuju“. Stotine profesora, kod kojih je postojala sumnja da su skloni zapadu, je otpušteno.
Prema drugima, reč je o smanjivanju naglog porasta broja studentkinja; u Iranu su u ovom trenutku više od 60% svih studenata žene. Da bi se ovaj trend zaustavio, prvo je parlament raspravljao o uvođenju kvota za muškarce, a sada se pokušava sa ograničenjem broja predmeta dostupnih ženama.
Razlozi koje odgovorni navode kao opravdanje za uvođenje ovih mera su višestruki. Časopis „Entekhab“ je izložio nekoliko argumenata od kojih vam se diže kosa na glavi: „Naučno je dokazano da razdvajanje studentkinja i studenata pozitivno deluje na njihov uspeh na fakultetu, studenti su mirniji i koncentrisaniji, jer se razdvajanjem izbegava pobuđivanje želje za promiskuitetom i sprečava se gledanje na seksualnost kao na robu. Isto tako je dokazano da mnoge žene smatraju da su univerziteti najbolje mesto za upoznavanje muškaraca, što je razlog za veliki broj studentkinja. Ovaj neravnopravan odnos broja studenata i studentkinja dovodi do toga da će u budućnosti biti sve više obrazovanih žena a sve manje obrazovanih muškaraca, što je za bilo kog muškarca nepodnošljivo poniženje.”
Autor teksta poziva se na Sigmunda Frojda, koji je utvrdio da su deca snažne žene i slabog muškarca sklona homoseksualnosti. „Mešani univerziteti doprinose tome da muškarci i žene sve više liče jedni na druge, kao što je to slučaj na Zapadu, što dovodi do toga da erotika i seksualnost između bračnih partnera više ne funkcionišu. Tako da bi odvajanje polova doprinelo ne samo fizičkom već i duhovnom zdravlju. Mladi bi se ranije venčavali i time stabilizovali porodicu. Žene bi se posvetile podizanju dece i domaćinstvu. Osim toga ove mere bi doprinele miru roditelja, posebno onih religioznih, koji bi onda mirne savesti mogli da svoje ćerke pošalju na studije.“
Dežurni moralisti ne ispuštaju iz vida ni novčanik: „Da li bi žene mogle da studiraju bez finansijske podrške muškaraca? Kada bi same plaćale studije manje bi vremena posvećivale šminkanju i spoljnom izgledu.“
Od samog dolaska na vlast duhovne vođe Irana su opsednute ovim pitanjem. Njihova ideja o islamizaciji društva je usmerena na seksualnost, pri čemu su u većini slučajeva žene mete ovih kampanja. Vođe „Božje države“ bi najviše volele kada bi im pošlo za rukom da žene ponovo vrate za šporet. Ali duhovi koje su jednom oni sami pozvali ne nameravaju da odu. Pre revolucije mule su okupljale žene na velikim demonstracijama, one su vernicima delile kasete sa Homeinijevim porukama iz Pariza, a ponekad i oružje. Milioni žena su pružali pomoć trupama u iransko-iračkom ratu.
Kada su jednom ušle u javnu sferu, žene više nisu dozvoljavale da budu potisnute; pružale su otpor, zahtevale ravnopravnost, zauzimale i visoke državne funkcije, osnivale ženska udruženja, objavljivale brojne novine i časopise. Postale su i politički aktivne, na demostracijama protiv vlasti uvek su bile u prvim redovima, što je bio slučaj i prilikom poslednjih velikih demonstracija posle predsedničkih izbora 2009, kada su žene činile većinu protestanata.
Sve ovo je od iranskih žena stvorilo ličnosti pune samopouzdanja. To što islamistima nikada neće poći za rukom da nametnu svoju predstavu o moralu, imamo da zahvalimo na samo sekularno orijentisanim, već i u daleko većoj meri religioznim ženama. Sve one su dale veliki doprinos razvoju iranskog društva i neće dozvoliti da mule upravljaju njihovim životima.
Bahman Nirumand, Neue Zürcher Zeitung, 13.09.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 18.09.2012.
