Šta bi se dogodilo ako bi…?
Nauka o politici, baš kao i sama politika, uvek se bavi onim što bi moglo da se dogodi u budućnosti, analizom koja je povezana sa imaginacijom. Na primer, Pakistan – šta bi se dogodilo ukoliko bi islamisti tamo preuzeli vlast – odnosno ukoliko bi pakistanska država prestala da funkcioniše?
Uopšte nije isključena mogućnost da bi u Pakistanu mogao izbiti građanski rat posle koga bi islamističke grupe preuzele vlast. Teroristički napadi od prošle nedelje, demonstracije protiv generala Mušarafa, kao i način na koji su ih policija i vojska nasilno razbili, daju povoda za brigu i pitanje da li se trenutno najvažniji američki saveznik u tom regionu nalazi na ivici provalije i hoće li nuklearno oružje završiti u rukama islamista. Vašington je očigledno veoma zabrinut, dok u Evropi kao da još ne postoji jasna svest o tome koliko je situacija opasna. (Možda deo razloga treba tražiti u tome što Evropa i tako nema nikakav uticaj na tamošnje događaje.)
Građanski rat
Trenutno je vrlo zanimljivo to što američka administracija u ovoj situaciji ne pruža nedvosmislenu podršku trenutnom predsedniku države, generalu Mušarafu, već od njega zahteva da se odrekne položaja vrhovnog komandanta vojske ako želi da ostane na mestu predsednika. Iza toga verovatno stoji dvostruka računica: politički neuspeh Mušarafa ne sme da dovede do paralize vojnih snaga pošto bi u takvom slučaju jedina netaknuta institucija bila upravo vojska, i samo bi ona mogla da bude faktor stabilnosti; istovremeno je važno da se na jednom frontu okupe sve pro-zapadne političke snage – a među njih spadaju kako visoki oficirski kadar vojske tako i veći deo srednjeg društvenog sloja – i da se odbrane od mogućeg napada islamista.
Na osnovu američkog držanja može se zaključiti da Vašington više nije potpuno uveren da je general Mušaraf taj koji može da integriše te prozapadne, ili barem ne-islamističke političke snage u Pakistanu. Potrebno je zadržati i Benazir Buto kao moguću političku opciju. Ali šta ako ni Mušaraf ni Buto nisu u stanju da izvrše taj politički zadatak i ako zemlja sklizne u građanski rat koji može, kao što se to pre tri decenije dogodilo u Iranu, dovesti islamiste na vlast? Reklo bi se da je Vašington naučio lekciju iz onoga što se dogodilo prošli put, kada je u Iranu sve do samog kraja stajao uz šaha, i onda, kada je on pao, ostao bez ikakve otvorene opcije. Međutim, možda je u ovom trenutku pravo pitanje nije li Pakistan već prešao preko one tačke posle koje više nije moguće zaustaviti islamiste na putu do vlasti – što bi značilo da će pakistanska atomska bomba postati islamistička bomba.
Najpre treba reći da je pakistansko atomsko naoružanje od samog početka deo sistema uzajamnog zastrašivanja sa Indijom, te da se u tom smislu ništa ne bi promenilo ni kada bi ono došlo u ruke islamista. Pakistansko atomsko oružje se od potencijalnog iranskog atomskog oružja razlikuje po tome što je “vezano” za indijsko. Od kada je Pakistan osnovan, on je fiksiran za Indiju sa kojom je više puta ratovao, i te ratove gubio. Dok je grozničavo radio na stvaranju nuklearnog arsenala tokom devedesetih godina, Pakistan je sve vreme imao u vidu Indiju, i njegova želja je bila da se ponovo uspostavi strateška ravnoteža koja je poremećena ulaskom Indije u klub nuklearnih sila. S druge strane, Indija svoje nuklearno oružje nije razvijala gledajući na Pakistan, pošto je u domenu konvencionalnog oružja od njega bila višestruko nadmoćnija, već pre svega gledajući u pravcu Kine. U Delhiju se verovalo da Indija može da parira kineskoj hegemoniji na istoku Azije jedino ako postane nuklearna sila. Pakistan je svojim atomskim oružjem reagovao na jednu konstelaciju koja je rezultat njegovog geografskog položaja.
Koliko je pakistanska politika vezana za Indiju može se videti, konačno, i po poziciji Pakistana u pogledu Avganistana – on je sve stavio na kartu obaranja režimu u Kabulu, prijateljski nastrojenog prema Moskvi, samo zato što je on u datoj političkoj konstelaciji bio potencijalni saveznik Indije. Tako je Pakistan ulagao u islamski otpor, pa onda i u režim koji su uspostavili talibani, sve u želji da pomoću jednog nezavisnog saveznika u Kabulu ojača svoju poziciju protiv Indije. Na ovoj geostrateškoj konstelaciji ništa se ne bi promenilo ni kada bi u Islamabadu vlast došla u ruke islamista. No, da li je to nešto u šta bi bilo moguće pouzdati se? Ili bi se možda SAD ipak odlučile na preventivni napad na pakistansko nuklearno oružje?
S druge strane, verovatno je da Indija ne bi skrštenih ruku gledala na promenu režima u Pakistanu; na promene u susednoj zemlji reagovalo bi makar njeno muslimansko stanovništvo. Svaki put kada islamisti u Pakistanu povećaju svoj uticaj na političkoj sceni, u Indiji se zaoštravaju verski sukobi. Ne treba isključiti mogućnost da bi Indija mogla da slabost Pakistana iskoristi za to da izravna neke stare račune sa tom zemljom. Za tu eventualnost bi, bez sumnje, morao da se u pripravnosti čuva kompletan vojni potencijal Pakistana. Sve dok je tako, Zapad nema nikakvog razloga da one zastrašujuće nuklearne scenarije u vezi sa Iranom prenosi na Pakistan.
Najgori slučaj
Ali šta bi se dogodilo ukoliko bi se Pakistan raspao, i u političkom i u teritorijalnom smislu? Ako se raspadne zemlja koju već sada centralne vlasti kontrolišu samo delimično, i ako terorističke mreže, koje nisu vezane za neku određenu teritoriju, a možda i međunarodne kriminalističke mreže, ukradu nuklearno naoružanje? To je, bez sumnje, the worst case u pogledu međunarodne bezbednosti. Dramatično bi se povećala ne samo sposobnosti tih organizacija da prete, već i da zaista iznude ono što žele. I pri tom bi manje bilo važno da li su te organizacije islamističke, antikapitalističke ili samo kriminalne.
Politički akteri koji nisu vezani za neku teritoriju, a raspolažu oružjem za masovno uništavanje, prava su noćna mora u pogledu međunarodne bezbednosti pošto ne postoji način da ih se odvrati od sprovođenja onoga što su namerili. Odvraćanje podrazumeva teritorijalnost – stanovništvo koje živi na jednoj teritoriji i može biti taoc u slučaju uzajamnih nuklearnih pretnji. To smo naučili iz vremena sukoba između Istoka i Zapada. To je neprijatna, ali ne očajno loša situacija. Pravu pretnju našoj bezbednosti, dakle, manje predstavlja islamistička vlast u Pakistanu, nego potpuni slom pakistanske države.
Herfried Münkler, “Welche weltpolitischen Folgen hätte eine ‘islamistische Bombe’?”, Neue Zürcher Zeitung, 7. novembar 2007.
Autor predaje Teoriju politike na Humbolt Univerzitetu u Berlinu. Poslednje dve knjige su: Imperien. Die Logik der Weltherrschaft – vom Alten Rom bis zu den Vereinigten Staaten, Rowohlt 2005, Taschenbuchausgabe 2007 (Imperije. Logika vladavine svetom – od antičkog Rima do Sjedinjenih Država); Der Wandel des Krieges. Von der Symmetrie zur Asymmetrie,Velbrück Wissenschaft 2006. (Promene u ratovanju. Od simetrije do asimetrije).
Peščanik.net, 06.11.2007.
