Kao sveštenik i opozicionar u DDR-u u Rostoku, bili ste glas pokreta za ljudska prava, a od 1990. do 2000. bili ste prvi federalni komesar za dosijea Štazija. Sada, u svojoj sedamdesetoj godini, vi ste neka vrsta putujućeg učitelja demokratije.
Ne mogu da se povučem i mirno uživam u penziji. Moram da učestvujem u dijalogu, jer inače ne uživam u životu. Tu postoji i politički element. Proveo sam veći deo života u diktatorskom režimu, odigrao sam ulogu u njegovom rušenju, a onda kao poslanik u prvom slobodno izabranom parlamentu bio zadužen za ispitivanje prošlosti. Politički diskurs mi je postao veoma važan. Volim slobodu i živim u zemlji koja voli slobodu, ali, kao što je rekao Hajnrih Hajne: „Francuz voli slobodu kao verenicu, Englez kao smernu ženu, a Nemac kao staru babu“. Moram da se pomirim sa ovom prilično ograničenom ljubavlju prema slobodi.
Da li ste ikada imali neprijatnosti na predavanjima u kojima ste govorili o tom vremenu?
Ljudi reaguju različito, posebno na istoku. Ili očekuju previše ili neće da imaju nikakva posla sa mnom. To me ne vređa, ponekad je atmosfera uzburkana, ali retko dolazi do sukoba, jer moji neprijatelji retko dolaze na moja predavanja.
Verovatno srećete mnogo mladih ljudi koji ništa ne znaju o istoriji DDR-a i koji i ne žele ništa da saznaju.
Postoji određeni stepen neznanja među mladima. Ja sam za njih starac koji priča o nečemu o čemu oni ništa ne znaju. Ranijih godina, dok sam radio u Federalnoj komisiji, bavio sam se skoro isključivo Štazijem. Represija, arbitrarnost, korozija – to su za mene bile ključne reči. Naravno, ljudi su bili šokirani, ali proces učenja je bio ograničen. Da bih proizveo veću empatiju, počeo sam da navodim različite primere, i sada isključivo govorim o svakodnevnim životnim situacijama. Kako se postaje deo toga društva? Na Zapadu sam bez okolišanja umeo da kažem: evo kako se postaje Osi (istočnjak). Zatim bih navodio sve korake ka socijalizaciji u jednom potpuno rigidnom sistemu. Prvo škola, pa pionirske organizacije, mladi pioniri sa plavim maramama, Telmanovi pioniri sa crvenim maramama i Slobodna nemačka omladina (FDJ) sa plavim košuljama. Zatim bih objašnjavao kako je od toga zavisilo da li ćete završiti fakultet, da li ćete se upisati u srednju školu. Moja deca su imala problema, jer nisu pripadala tim organizacijama. Na svojim predavanjima sam govorio o kompromisima i ponižavajućim gestovima poslušnosti. Kako si morao da uđeš u partiju da bi postao šef smene u fabrici ili glavni mehaničar na brodu ili šumar. Publika je na takve primere bolje reagovala nego na primere brutalnosti Štazija. Ljudi se identifikuju sa životnim pričama. Nikoga od njih nije hapsila tajna policija, ali svi su išli u srednju školu ili želeli da napreduju na poslu. Onda vi učinite da oni sebe zamisle u uniformnom društvu. Nevolja je u tome što svako može da se prilagodi diktaturi.
U Nemačkoj postoje dve političke kulture: kultura društva u transformaciji na istoku i polustabilna struktura građanskog društva na zapadu. Naravno da dolazi do nesporazuma kada se te dve kulture susretnu. Mislim da ove razlike proizlaze više iz toga kako se oblikuje mentalitet, nego iz učešća u komunističkoj ideologiji. Retki su oni koji su zaista verovali u komunizam. Ali mnogima je i dalje strana ideja slobodnog društva.
I posle tri godine života u Lajpcigu, kao neko ko je rođen u Zapadnoj Nemačkoj, još uvek imam drugačije navike i osećam da nekako odskačem od svoje sredine.
Prepoznatljivi ste jer govorite drugačije. Imate drugačije poglede. Zašto je to problem? Imate kosmopolitski stav. To se manifestuje kao otvorenost uma i spremnost da se u bilo kom trenutku razgovara o bilo čemu. A mnogi ovdašnji ljudi to ne razumeju.
Možda su to samo regionalne razlike između Friza i Švaba.
One imaju određenu ulogu, ali podela na liniji istok-zapad je ključna. Postoji razlog zašto tako često govorim o školstvu. U zapadnom obrazovnom sistemu ima malo represije. Međutim, nastavni metodi u komunističkim zemljama mogu se opisati samo kao crna pedagogija, zavijena u crveno. Dodajte tome i činjenicu da takva škola ne podstiče učenike na individualnost. Oni koji rizikuju i glasno govore „ja“, koji se izdvajaju, koji sve preispituju „mogu samo sebe da krive“ ako ne maturiraju. Zato su ljudi koji su studirali u DDR-u tako očigledno disciplinovani. Sve je to internalizovano. Ovo konstantno posmatranje sopstvenog društvenog okruženja proizlazi iz onoga što zovem konformističkim sindromom straha, što je signalni sistem koji pojedincu govori: ne budi suviše prepoznatljiv, to je opasno.
Neverovatno je koliko vremena je potrebno, čak i u slobodnom društvu, da se izgubi DDR-ovski mentalitet.
To istoričari nazivaju procesima dugog trajanja (longue durée). Nacistička diktatura je na zapadu trajala 12 godina, ali je crvena diktatura na istoku potrajala još 44 godine nakon toga. Dužina perioda obespravljenosti nije beznačajna. To je potpuno odsustvo normalne komunikacije i individualne autonomije. Najdugoročnija posledica diktature nije ono što je Česlav Miloš zvao „zavedeno mišljenje“, već se ona ogleda u stavovima ljudi. O drugačijoj Istočnoj Nemačkoj ćemo moći da govorimo tek kada svako ko u njoj živi bude mogao da kaže da se u njegovoj školi glasalo za predsednika odeljenske zajednice, a ne za sekretara FDJ-a. Sve će se to promeniti vremenom.
Vaši roditelji su bili članovi nacističke partije. U svojoj autobiografiji navodite da potičete iz antikomunističke porodice. Zar to nisu odvojene stvari?
Apsolutno. Moji roditelji su bili pasivni simpatizeri nacista. Život je od nas napravio antikomuniste. Možda bi trebalo napomenuti da postoje mnoge različite vrste antikomunizma u Evropi i svetu. Jedna od njih nastaje daleko od komunizma, na primer, u bavarskim visinama konzervativnog života i misli. To je neka vrsta stava. Ali iz toga nastaje intelektualno oformljen antikomunizam. Druga vrsta, o kojoj ja govorim, jeste ona koja izrasta iz komunizma. Ona se rađa iz patnje, iz manjka pravde i slobode. To je oblik humanog mišljenja. U Južnoj Americi ili Južnoj Africi nikada ne bih postao antikomunista, jer se često solidarišem sa komunistima koji se tamo bore protiv nepravde.
Rusi su 1951. godine poslali vašeg oca u Gulag, gde je proveo četiri i po godine. U svojoj autobiografiji kažete da jednom tinejdžeru nije lako da se buni protiv roditelja kad mu je otac žrtva.
Kada sam kasnije došao u kontakt sa porodicama drugih opozicionara, shvatio sam koliko je teško porodicama koje su podigle oltar svojim hraniteljima. U mom slučaju, to je odložilo generacijski sukob. Počeo sam da razgovaram sa roditeljima o nacističkom dobu tek kad sam počeo da studiram teologiju i da izgrađujem sopstveni antifašizam. Nisam želeo da učestvujem u režimskom antifašizmu. Toliko su me lagali i tako izdali da nisam želeo da imam nikakva posla sa njima. Preko crkve sam učio o antifašizmu, progonu Jevreja i masovnom ubijanju i tada sam se emocionalno povukao od svega, između ostalog i od roditelja. Tek mnogo kasnije je sve nekako izašlo na videlo. Bio sam zreo čovek, već sveštenik, i posetio sam ih jedne večeri. Zatekao sam ih kako gledaju televiziju i plaču. Upravo se završila epizoda „Holokausta“, u to vreme popularne serije o jednoj jevrejskoj porodici.
Bili ste sveštenik, ali vas crkvi nije privukla pobožnost, već borba za ljudska prava i otvoren prostor za slobodan govor koji je ckrva predstavljala u DDR-u.
Ovo je svakako jedan od dominantnih razloga. Iza toga je bila težnja za duhovnim domom, koju čak i dete doživljava kao onostranu, i čezne na nečim što je izvan ovozemaljskih vidika. To je conditio humana. Ova vrsta čežnjive religioznosti postoji nezavisnosno od bilo kakve patnje. U knjizi sam opisao svoj prvi susret sa biblijskim tekstovima, slušanje hrišćanskih predavanja koje je držao neki čovek u jednoj hladnoj garaži negde na gradskoj periferiji. Pričao je neverovatno potresne priče, od kojih su se neke ostavile dubok trag u mojim dečačkim snovima i mašti. Ali tačno je da je moja odluka da studiram teologiju pre svega zasnovana na mom doživljaju crkve kao mnogo slobodnijeg prostora – i hrišćana kao ljudi kojima se može više verovati od onih koji su donosili odluke u mojoj zemlji.
Sveštenik Joahim Gauk, trn u oku SED-a (Stranke socijalističkog jedinstva), osnovao je zajednicu u montažnom naselju u Rostok-Evershagenu. Bila je vrlo uspešna.
Ljudi su sposobniji nego što misle. Distanciranje od sistema donosi izvesnu moć. Pruža vam osećaj da ste neko i nešto, ukoliko ostanete dosledni svojim principima. Možda nećete daleko dogurati, ali bićete svoj čovek i drugi će u vama prepoznati to „nešto“. Biće vam na tome zahvalni, jer i oni sanjaju da budu neko i nešto. Posebno mladi ljudi – mladi se mnogo češće pitaju o smislu života nego stariji, koji su već naučili kako se napreduje u životu. Mladi veruju u alternative, u „život u istini“, kako to naziva Vaclav Havel. Jedno od prihvaćenih načela u zapadnom političko-filozofskom diskursu glasi: „nema ispravnog života u pogrešnom životu.“ Ali Adorno je pogrešio kada je to napisao. Bila je to naivna i zbunjujuća izjava. Postoje mnoge vrste ispravnog života u pogrešnom životu. Takvo iskustvo dele mnogi ljudi u situacijama kada je kontraproduktivno ostati veran svojim vrednostima ili uverenjima ili – u drugoj sferi – svojoj umetnosti. Neki umetnici su lepo živeli od svojih hvalospeva Staljinu, ali neki su to odbili. Ovakvo povezivanje sa svojim suštinskim vrednostima ponekad ume da bude zarazno.
Neue Zürcher Zeitung, 22.05.2010.
Preveo sa engleskog Ivica Pavlović
Peščanik.net, 16.06.2010.
