Antin i Zukin grad

U gradu Konjicu, Bosna i Hercegovina, u koji sam veoma često odlazila u toku protekle dve godine radeći na Bijenalu savremene umetnosti u atomskom skloništu, u bunkeru, neviđenih razmera, što nam ga je hladni rat ostavio, građani vam pokazuju kuću Zuke Džumhura, a onda vam kažu: „U ovom gradu rođen je i Ante Marković.“

Konjic je prelep grad obnovljenog mosta preko Neretve reke, boje zelene koje slikari zovu „zelenom ko Neretva“. Rođen u tom gradu, Ante Marković školovao se u Dubrovniku, a diplomirao elektrotehniku u Zagrebu. Čitajući njegovu biografiju imate osećaj stabilnosti i kauzaliteta, sve proističe jedno iz drugog, „pripadao je naprednom omladinskom pokretu“, „veoma rano postao član Komunističke partije“. Učesnik je NOB-a od 1941. godine.

Na vest o smrti Ante Markovića otvorila sam sajtove sa komentarima čitalaca. I gle, toliko poštovanja, empatije i uvažavajućeg sećanja na jedne potpuno drugačije moguće devedesete, na jedan mogući drukčiji istorijski tok, otvara pitanje svih pitanja, i ako znamo mnoge odgovore, i portreti su već jasno naslikani, zašto i kako smo tako ispustili iz ruku ono što smo imali i bili. „Da zemlju u celini prevedemo u novi sistem“ (Ante Marković). Prasak toga pitanja kao da je namah vratio ljude koji pišu u neku bolju i širu, pa i višu mogućnost, do onu čemu svakodnevno prisustvuju u načinu današnjeg vođenja politike. U stvari, vratio ih je sabiranju sopstvene biografije i sećanja. Vezama između stvari, celinama. I dobroti, boljoj strani ljudske prirode.

Naučili smo to. Ima političkih sistema koji potiču ono bolje u čoveku, ima ih koji potiču zlo, neće biti da su svi na „na ovim našim prostorima“ samo čekali kada će da izvuku sekiru ispod jastuka, tako sami od sebe, i da se upute ka komšiji. Biće da se na tome radilo, biće da nacionalne, etničke i verske razlike nisu objašnjenje baš za sve „što nam se dogodilo“.

Mir koji izbija iz komentara na vest o smrti Ante Markovića pokazuje određeno saznanje da je moglo biti drukčije. I čini mi se da je to veoma mnogo. Da je nestanak Ante Markovića, odlazak poslednjeg premijera SFRJ, poštovanje prema njegovoj misiji, znak jedne bolje budućnosti.

Mnogi govore o njegovom osmehu, u stvari govore o osećanju za normalno i staloženo. Ne sila, ne vlast, ne moć, ne strah, ne neizvesnost, ne mržnja, ne beznađe, već nada i sreća. To bi bila ta neka vrednost. Ante Marković radi u preduzeću „Rade Končar“ od 1953, a 1961. postaje generalni direktor, i to je do 1986.

Radi čovek i, kao što se mnogi sećaju, „Rade Končar“ je u to vreme jedna od najmoćnijih, danas bi rekli „firmi“, u Jugoslaviji. (Na samom silasku sa Brankovog mosta ka Novom Beogradu sa leve strane, pre bleštave „Dejton“ pumpe, možete videti malu starinsku reklamu „Rade Končar“, plava neonska ćirilična slova.) A onda je na funkcijama do 19. decembra 1991. kada kao premijer „vraća mandat“ građanima Jugoslavije rekavši da ne postoji više nijedan državni organ u Jugoslaviji kome bi se mogla podneti ostavka.

Jula 1990. osnovao je Savez reformskih snaga Jugoslavije, političku partiju koja je „podržavala njegove ekonomske reforme i zalagala za evolutivnu reformu celokupnog društvenog i državnog uređenja SFRJ“ (E-novine).

Dakle, reforme. Sa radnim iskustvom reformatora, evolucija sa iskustvom revolucije, rad umesto rata. Kada je reč o osmehu, na nekolikim sastancima Saveza reformskih snaga, ono što je bilo sugestivno kod Ante Markovića bio je „rad“ njegovih ruku. On nije pokazivao kažiprstom u daljinu, nije mahao po vazduhu, on je rukama stalno nešto skladao, pravio, i desnica i levica su mu proizvodile neki smisao, nekako je rukama delao. Imao je igrajuće ruke, nije udarao šakom po stolu, bio je junak mira, a ne rata. Pokazalo se da je takvim junakom, ovde, da tako kažem, najteže biti.

Juče je bio 29. novembar. Praznik radnog naroda Jugoslavije. Dakle, ne „bivše Jugoslavije“, ni „nekadašnje Jugoslavije“, već Jugoslavije, tako se zvala zemlja i država. Takav, kao ta zemlja i država, bio je i Ante Marković, poslednji premijer SFRJ.

Danas, 29.11.2011.

Peščanik.net, 30.11.2011.

TEMA – JUGOSLAVIJA