Sudeći po napisima u tabloidima, ove godine nas očekuje bejbi bum. Tim povodom je resorni ministar Ratko Dmitrović objasnio razlog porasta broja novorođene dece u beogradskim porodilištima. Šeretski se osmehujući rekao je da se „zna kada su te bebe začete“ (nakon čega je govorio o tome kako je korona virus veštački napravljen). Ove lažne vesti brzo su demantovane zvaničnim podacima o padu broja rođenih u 2020. Istu ocenu ranije je iznela i ministrova prethodnica, Slavica Đukić Dejanović: da je ove godine rođeno manje beba u svim regionima osim u Vojvodini.
Međutim, u etru je ostao trag najniže propagande u koji se upustio ministar. Verovatno je računao da će njegova poruka dopreti do ljudi željnih optimizma i nade, koji neće obratiti pažnju na detalj da bebe koje su eventualno začete tokom perioda izolacije mogu da počnu da se rađaju u statistički značajnom broju tek od 18. decembra, kada se navršava 9 meseci od uvođenja prvog policijskog časa 18. marta ove godine. U trenutku nepažnje, mislio je Dmitrović, možda će nekom mladom paru usaditi ideju da baš ove godine donese krupnu životnu odluku. Bio bi to začetak karantinskog podmlatka – A generacije (koja dolazi nakon Y i Z).
Zna on da je Srbija iznad svetskog proseka po stopi smrtnosti od korona virusa (prema broju umrlih na milion stanovnika), dok je po stopi fertiliteta znatno ispod svetskog proseka. I da je Batut prošlog meseca procenio broj stanovnika Srbije na 6.945.235, a da projekcije Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da će taj broj do 2031. pasti na 6.667.049, a do 2041. na 6.522.206.
Otud Dmitrović propagira: „Ne može demografska slika jednog naroda da se popravi u soliterima, u 50 ili 60 kvadrata. Ne može ta porodica da ima četvoro dece“. I zaista, preko pola stanovništva Srbije živi u prenaseljenim stambenim objektima, po čemu smo prvi u Evropi. Dve trećine današnjeg stambenog fonda potiče iz vremena socijalizma. Zato se stanovi u Beogradu na vodi mere stotinama kvadrata. To će Vučiću biti ono što je Brozu bio Novi Beograd. Šta bi sa Strategijom socijalnog stanovanja usvojenom 2012, koja je predviđala 400 miliona evra za Program izgradnje stanova za socijalno stanovanje? Do 2016. vlade na čelu sa Dačićem i Vučićem odvojile su za to svega 5 miliona evra.
Poslednji udarac populacionoj politici u Dmitrovićevoj Srbiji pre neki dan je zadao Ustavni sud. Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, kaže sud, je sasvim u redu, osim odredbi kojima se diskriminišu poljoprivredne osiguranice. To će biti ispravljeno, pa će i one moći da dok brinu o deci uživaju u naknadama koje ne dobacuju ni do linije siromaštva.
Zbog svega ovoga, ministre Dmitroviću, demografija nije „problem svih problema u Srbiji“. Ljudi poput vas su naš najveći problem. Korona možda jeste nemilosrdna, ali kada vas slušamo shvatamo da su ljudi ipak gori. Ljubitelji priča o zombijima znaju da poenta zapleta nije u tome kako preživeti čudovišta, već preostale ljude. Pa nas onda noću more strašna pitanja. Kako su preživeli oni koji su preživeli, zahvaljujući svojoj sebičnosti ili nesebičnosti, jer su bili uspešniji u tome da se snađu ili u saradnji sa drugima? Vredi li uopšte preživeti u takvom svetu ili se treba prepustiti neumitnom kraju? I kako pronaći opravdanje odluke da se u takav svet donese novi život? Ako ništa drugo, SNS-apokalipsa nas već godinama trenira da na ova pitanja dajemo sve bolje odgovore.
Autor je saradnik Fondacije Centar za demokratiju.
Peščanik.net, 16.12.2020.
