čovek u zabavnom parku pravi balončiće od sapunice
Foto: Predrag Trokicić

Kako objasniti prvi izborni poraz DPS-a i to što ponovo dobijamo jednu garnituru na vlasti koja veliča ideje Đukanovićevog najvećeg protivnika Slobodana Miloševića, iz čijeg šinjela je Đukanović ispao? Iz ugla savremene levice (one koja pripada tradiciji zapadnog liberalizma) tumačenje rezultata izbora u Crnoj Gori mora se zasnovati prvenstveno na odnosu između ličnog blagostanja vladaoca, s jedne strane, i blagostanja svih u društvu, s druge. Ovaj kriterijum je lakmus test za procenu ispunjenosti agende socijalnih prava, najvažnijeg elementa programa levice. U slučaju Crne Gore, to izgleda ovako: lično bogatstvo Đukanovića kreće se, prema ranijim procenama nezavisnih zapadnih izvora, oko 10 miliona funti ili 14 miliona američkih dolara. Recimo da je ovaj pošteni socijalista svih 30 godina vlasti celu svoju funkcionersku (premijersku i predsedničku) platu od, neka bude, dve hiljade evra mesečno, stavljao sa strane. Tako bi uštedeo tričavih 720.000 evra. Otkud razlika? Imovno stanje njegove uže i šire porodice da i ne elaboriramo. Dovoljno je navesti podatak o bogatstvu Đukanovićevog brata Aca (svaka sličnost sa najmoćnijom srpskom braćom je slučajna) koje prema istim izvorima iznosi najmanje 167 miliona USD.

Za to vreme, od kada postoje raspoloživi podaci, situacija se u Crnoj Gori u vezi sa nejednakošću raspodele prihoda (mereno Gini koeficijentom) vrlo malo promenila – dok je 2013. bila druga najgora zemlja u Evropi, u 2017. je bila četvrta, tik iza Srbije. Najbogatija petina stanovništva i dalje ima oko osam puta veće prihode od najsiromašnije. Kao i u Srbiji, i dalje je svaki četvrti stanovnik u riziku od siromaštva (naročito na severu zemlje), po čemu ove dve države dele prvo i drugo mesto u Evropi. Godinama već međunarodne organizacije poput UN, EU i Saveta Evrope, gotovo identično kao u slučaju Srbije, apeluju na Vladu Crne Gore da unapredi socijalni dijalog, reformiše radno zakonodavstvo, poboljša kapacitet inspekcije rada, bori se protiv raširene korupcije u obrazovanju i zdravstvu, razvije usluge socijalne zaštite i poveća broj žena na rukovodilačkim pozicijama. Ovakvo stanje socijalnih prava u Crnoj Gori možda i ne treba da čudi jer se i u samom programu (levičarskog?) DPS-a vrednosti poput solidarnosti i inkluzivnosti tek sporadično pominju. Konkretnih mera za unapređenje „digniteta radnika“ i socijalne zaštite nema, a siromaštvo i nejednakost se kao problemi pominju tek pred kraj, daleko iza početnih poglavlja o ekonomiji i preduzetništvu. Ima li boljeg dokaza međusobne sličnosti vladajućih garnitura u Srbiji i Crnoj Gori od svih ovih podataka?

Prema tome, Đukanovićevo lažno pozicioniranje kao levičara jedan je od uzroka i izbornog poraza DPS-a i kompromitacije ideja levice na Balkanu i, posledično, glavna hrana velikosrpske ideje (kao alternative). Daleko je on od političara takvog formata kao što je, čini se, Zoran Zaev. Dok je prvi na početku svoje vladavine bombardovao Dubrovnik, drugi je, dok mu je život visio o koncu, izvojevao i pobedu građanske države i zadržavanje jasne socijalne agende, sve bez ličnog bogaćenja (za sada). Slučaj Crne Gore pokazuje da ideje desnice, poput nacionalizma i pravoslavlja, zauzimaju prostor srazmerno stepenu ispunjenosti agende socijalnih prava. Dokle god borba za njih bude talac lažne levice poput DPS-a, SPS-a, Vulina, Ljajića, Dodika, Rame i sličnih, jedina alternativa na ovim prostorima će biti „nova“ lica poput Đilasa i Jeremića, Mandića i Bečića i drugih klepto-nacionalista. Isto tako, ne treba sumnjati u to da će sada crnogorski „naprednjaci“, kao i SPC, krajnje nehrišćanski i nesrpski opustošiti sve javne resurse kojih se budu dočepali, nauštrb siromašnih i socijalno ugroženih svih nacionalnosti i vera. Zar ne gledamo isti scenario već godinama u Srbiji?

Paradoksalno, svrgavanje bivših i dolazećih kleptokratskih struktura dodatno je otežano pandemijom. Kako pomoći obespravljenima koji su sada još više ugroženi zbog uticaja zdravstvene i ekonomske krize? Dok levica ćuti, crkva jača. Prema istraživanju američkog Istraživačkog centra Pju, zbog strahota pandemije mnogi Amerikanci koji to inače ne čine posegnuli su za molitvama – 15 odsto onih koji se retko mole i čak 24 odsto onih koji tvrde da ne pripadaju nijednoj religiji. Da li je stoga odgovorno propustiti da se analizira učinak vere u suočavanju sa teškoćama? Da li je ista vrsta straha pogurala i rezultat crnogorskih izbora? Ako je tako, da li će se miris tamjana proširiti i nad Srbijom, kao što to simptomatično pokazuje slučaj škole u Novom Sadu u kojoj je učiteljica predložila da se učionica njime okadi radi zaštite od korone. Kako se odnositi prema činjenici da se ta smola od pamtiveka koristi u mnogim religijama za teranje bolesti i đavola, ali i u tradicionalnoj medicini, poput kineske, zbog navodnih antibakterijskih svojstava? Ili prema tome što je naučno dokumentovano da vera, uključujući i onu zasnovanu na religiji, može olakšati stanje obolelog, usled placebo efekta? Možda su „svetinje“ koje su učesnici litija u Crnoj Gori branili, iz ugla većine njih, sami njihovi životi i zdravlje? Zbog čega je navodna levica, baveći se mahom identitetskim pitanjima na čijem talasu je plivala decenijama, te ljude naposletku gurnula u šake nekolicine trgovaca dušom odevenih u mantije i nacionalističke odore? Ima li jačeg podsticaja sujeverja kod siromašnih od bogaćenja preko njihovih leđa? Krah DPS-a pokazuje da će neka nova levica u Srbiji (i šire), pored toga što će morati iskreno i beskompromisno da se bori za blagostanje svih, morati da se uhvati ukoštac sa svim onim što muči i pokreće savremenog čoveka, i sa racionalne i sa emocionalne tačke. Jer, kako kaže filozof Džon Grej, ako liberalizam ima budućnost, ona leži u dizanju ruku od potrage za racionalnim konsenzusom o najboljem načinu života.

Autor je saradnik Fondacije Centar za demokratiju.

Peščanik.net, 08.09.2020.

ČIJA JE CRNA GORA