Crna Gora je nedavno obnovila nezavisnost u okolnostima koje su otkrile da je crnogorsko-srpska većina ostala jednim delom uzdržana u odnosu na proces osamostaljenja. O tome je uradio preciznu, veoma inteligentnu i hrabru analizu istoričar Živko M. Andrijašević. Njegov pojam „nacije s greškom“ se pri tom može primeniti na svaku savremenu naciju koja pitanja identiteta, podrazumevajući odricanje od dela suvereniteta u integracionim procesima, nije zatvorila u prethodnim modernizacijskim procesima. U „greške“ našeg istorijskog genotipa spadaju i opasna kolebanja između svih onih totalitarizama s kojima evropska civilizacija nije uspela da se do kraja izbori do 1945, ili do 1989. I zato se s tolikom dramom iščekuju „promene“, prevrati, prekretnice, diskontinuiteti, u odsustvu snage da se razvoj postavi na mirnije i pouzdanije osnovice, na slobodnim i efikasnim institucijama, vladavini prava i ekonomskim slobodama. Verovatno je i davno prošlo vreme, koje su pokušali da obnove Đinđić i Đukanović, prožeto idejom o sinergiji dobrih poruka i uticaja Beograda i Podgorice, bez suvišnog obaziranja na budući državni status. Razvoj sloboda, u demokratiji, i to je jedan od njenih apsurda, podrazumeva da se istovremeno emancipuju novi ili regenerisani kolektivni identiteti, i da se identiteti utapaju u jedinstvenom integrativnom prostoru. Bio je to i opšti okvir bivše Jugoslavije i njene istorijske sudbine nakon oslobođenja istočne Evrope, putanja koju je izmenila, ili je, u najboljem slučaju, usporila bivša JNA sa svojim političkim partnerima.
Istorijsku crnogorsku državnost, koja je prvi put ostvarena 1878, jedni smatraju za “crnogorsku”, drugi za “srpsku”. Obnovljena državnost iz 2006. ustavno je definisana pre svega kao građanska i evropska, ali je zanimljivo da nema „srpskih“ tumačenja njenog karaktera. Zapravo je crnogorsko-srpska većina, kako je ukazao Andrijašević, otkrila nedovoljno entuzijazma za novo sticanje državnog suvereniteta i identiteta – dok se ista država, koja je 1918. silom ukinuta i anektirana u Kraljevinu SAH, tumači, ponavljam, i kao crnogorska, na jednoj, i kao druga na srpskoj strani. U XXI veku, u procesu brisanja granica i emancipacije individualnih sloboda, suverenitet je zapravo opredeljenje za demokratsku kontrolu institucija prilagođenih specifičnostima jedne zajednice, koje uključuju zajedničko poreklo, kulturu, mentalitet, itd. Sticanje slobode, navikavanje na slobodu, preuzimanje odgovornosti, i to su demokratski procesi, kojima je potrebno vreme. Demokratija, koja neguje individualizam, podrazumeva kolektivnu odogovornost, i to je jedan od njenih apsurda.
Zvanična Crna Gora trenutno nema uglednog i kredibilnog političkog partnera u Srbiji, partnera koji nije pod neposrednom kontrolom oligarha i tajnih službi. Važan deo crnogorskog društva, i gotovo polovina Bosne smatraju, međutim, Beograd svojom prvom ili drugom prestonicom, ali u Srbiji ne glasaju, ili ne plaćaju porez, drugim rečima ne dele nikakvu političku, ekonomsku ili moralnu odgovornost. Iz beogradske perspektive, političke promene u susedstvu, pre svega u Hrvatskoj i Crnoj Gori, u toku poslednjih nekoliko godina, doprinele su da Srbija, bez obzira na odsustvo dovoljnih demokratskih kapaciteta, ipak počne ostvarivati demokratske i evropske prioritete. I demokratija i evropska integracija podrazumevaju dobre odnose sa susedima.
Demokratija ima svoje apsurde koji doprinose opštoj zbunjenosti, sumnji, pothranjuju teorije zavere i antidemokratske snage. Od svih političkih uređenja, najmanje je poverenja u demokratiju. Sva ostala uređenja iskazivanje političkog nepoverenja kriminalizuju. Demokratiji jedinoj od svakog političkog načela nije potrebna vera sama po sebi. Sumnja je važnija. Svi ostali politički principi su totalitarni i podrazumevaju stvarno ili simulirano religiozno uverenje u poredak, podrazumevajući religioznu vezanost za lidera i vladajuću oligarhiju.
Demokratija hrani i svoje neprijatelje. Mada nema primera da je ijedna razvijena demokratija, a one postoje tek oko pola veka, u tome deliću sekunde ukupne ljudske prošlosti, podlegla pod pritiskom unutrašnjih destruktivnih snaga. Jedna od ideja evropske integracije je da demokratija nema granice, da se preliva na susede. Mi smo ovde opterećeni usudom prokletstva spojenih sudova, kroz koje protiče, ili makar naizgled samo zlo. Obeleženi prokletstvom malih razlika, koje narastaju proizvodnjom sopstvenih i negacijom, ili satanizacijom tuđih identiteta.
Jedan od apsurda demokratije jeste da biraju svi, i da su pred pravom izbora, kao pred zakonom, svi jednaki, bez obzira na svoje sposobnosti i stvarne namere. Zato demokratija insistira da se pravo glasa veže za građanstvo i boravište. U tome je važnost obnovljene crnogorske državnosti, da precizno utvrđuje građansku odgovornost, podrazumevajući, u odnosima sa Srbijom, i obratno, politiku jasnih računa.
Pobjeda, 20.03.2012.
Peščanik.net, 21.03.2012.
