ausvic

Predgovor engleskom prevodu Bernd Naumanove knjige Auschwitz: A Report on The Procedings Against Robert Karl Ludwig Mulka and Others Before the Court at Frankfurt, 1966.

I

Od oko 2000 esesovaca koji su između 1940. i 1945. poslani da služe u Aušvicu (a mnogi od njih mora da su još živi), izabrana je “šaka nepodnošljivih slučajeva” i optužena za ubistvo, jedino krivično delo koje decembra 1963, kada je počeo sudski proces u Frankfurtu, nije potpadalo pod zakon o zastarevanju. Istraga u kompleksu Aušvica trajala je mnogo godina – prikupljena je dokumentacija (prema sudu “ne mnogo informativna”) i ispitano 1300 svedoka – a trebalo je da slede i drugi procesi za Aušvic. (Do sada je usledio samo još jedan. Ovaj drugi proces počeo je decembra 1965; jedan od optuženika, Gerhard Nojbert, bio je izvorno optužen na prvom procesu. Za razliku od prvog, ovaj drugi proces je štampa tako loše pokrivala da bi se moralo preduzeti “istraživanje” da bi se videlo da se taj proces uopšte dogodio.) Ipak, rečima tužilaca iz Frankfurta: “Većina nemačkog naroda više ne želi da se pokreću sudski procesi protiv nacističkih zločinaca.”

Dvadeset meseci izlaganja monstruoznih zlodela, groteskno odsustvo kajanja i agresivno ponašanje optuženika, koji su više nego jednom skoro uspeli da suđenje pretvore u farsu, nisu uticali na klimu javnog mnjenja, iako su zasedanja suda bila dobro pokrivena od strane nemačkih novina, radija i televizije. (Najznačajnija je bila duboko perceptivna reportaža Bernda Naumana koja se izvorno pojavila u Frankfurter Allgemeine Zeitungu.) To je izašlo na videlo tokom vrućih debata prvih meseci 1965 – usred suđenja za Aušvic – o predloženom proširenju odredbi zakona o zastarevanju za nacističke zločince kada je čak i bonski ministar pravde, gospodin Buher, pledirao da “ubice među nama” budu ostavljene na miru. A ipak ovi “nepodnošljivi slučajevi” u “procesu protiv Mulke i drugih”, kako je suđenje za Aušvic službeno nazvano, nisu bili kancelarijske ubice. Nisu čak bili – uz nekoliko izuzetaka – ni “režimski kriminalci” koji su izvršavali naređenja. To su pre bili paraziti i profiteri zločinačkog sistema koji je masovna ubistva i istrebljenje miliona učinio zakonskom obavezom. Među mnogim strašnim istinama sa kojima nas je suočila ova knjiga je i zbunjujuća činjenica da je nemačko javno mnjenje, kad je reč o ovoj stvari, bilo sposobno da preživi otkrovenja sudskog procesa za Aušvic.

Jer ono što većina misli i želi konstituiše javno mnjenje, čak iako su javni kanali komunikacije – štampa, radio i televizija – protiv toga. Dobro je poznata razlika između Le pays réel (realne zemlje) i organa javnosti jedne zemlje; a kad se ova razlika produbi u jaz ona postaje znak jasne i neposredne opasnosti za telo politike. Upravo ovu vrstu javnog mnjenja, koje može biti sveprožimajuće a da se ipak veoma retko otvoreno izražava, suđenje u Frankfurtu je razotkrilo u svoj njegovoj snazi i značenju. Ono se manifestovalo u ponašanju optuženika – u njihovom smehu, smeškanju, drskom zlobnom smejuljenju upućenom optužbi i svedocima, u njihovim “prezirnim i pretećim” pogledima upućenim publici u retkim slučajevima kad je uspevala da shvati užas onoga što je upravo čula. Samo jednom se čuo usamljeni glas koji je uzvratio: “Što ga ne ubiješ i ne završiš s tim?” Ono se manifestovalo u ponašanju advokata koji su stalno podsećali sudije da ne smeju obraćati pažnju na to “šta se o nama misli u spoljnom svetu”, iznova i iznova implicirajući da nije u pitanju nemačka želja za pravdom, nego da je svetsko mnjenje pod uticajem želje žrtava za “odmazdom” i “osvetom” pravi uzrok sadašnje nevolje njihovih klijenata. Strani dopisnici, a ne nemački izveštači, koliko ja znam, bili su šokirani podatkom da “oni optuženi koji i dalje žive u svojim domovima nisu od strane svojih zajednica tretirani kao izopštenici.”[1] Nauman izveštava o jednom incidentu u kojem dvojica optuženika prolaze pored uniformisanog stražara izvan zgrade koji na njihovo srdačno “Srećni praznici” uzvraća sa “Srećan Božić”. Je li to bio vox populi?

Naravno, upravo su zbog ovakve klime javnog mnjenja optuženi mogli voditi normalan život pod svojim vlastitim imenima, godinama pre nego što je podignuta optužnica. Ove godine su, prema najgorem među njima – Bogeru, logorskom specijalisti za “rigorozna saslušanja” uz pomoć “Bogerove ljuljaške”, njegove “mašine za progovaranje” ili “pisaće mašine” – “dokazale da se Nemci drže zajedno, jer je tamo gde je on živeo svako znao ko je on.” Većina njih je živela mirno, ukoliko nisu imali nesreću da ih preživeli prepoznaju i prijave Međunarodnom komitetu za Aušvic u Beču ili Centralnoj kancelariji za procesuiranje nacionalsocijalističkih zločina u Zapadnoj Nemačkoj, koja je krajem 1958. počela sa prikupljanjem materijala za krivično gonjenje nacističkih zločinaca pred lokalnim sudovima. Ali čak ni ovaj rizik nije bio preterano veliki jer lokalni sudovi – sa izuzetkom Frankfurta gde je kancelarija državnog tužilaštva bila pod upravom Dr. Frica Bauera, nemačkog Jevreja – nisu želeli da pokreću procese, a nemački svedoci su bili notorno nevoljni da sarađuju.

Ko su onda bili svedoci u Frankfurtu? Sud ih je pozvao, Jevreje i nejevreje, iz mnogih zemalja – iz Rusije, Poljske, Austrije, Istočne Nemačke, Izraela, Amerike. Od svedoka iz Zapadne Nemačke bilo je nekoliko Jevreja, dok su većina bili ili esesovci koji su bili u opasnosti da sami sebe optuže (sud je čuo mnoge takve svedoke a jedan takav je i uhapšen) ili bivši politički zatvorenici koji su prema “većini nemačkog naroda”, koju je reprezentovao džentlmen iz IG Farben, ionako bili “uglavnom asocijalni elementi”. Pokazalo se da je mišljenje nemačkih svedoka, koje su sada delili i neki bivši logoraši, sledeće: “Esesovci su bili inficirani” od strane logoraša; nisu čuvari nego su zatvorenici bili “zveri u ljudskom obliku”; brutalnost čuvara bila je razumljiva pošto su njihove žrtve, pogotovo “galicijski Jevreji, bile jako nedisciplinovane”; a SS je postao “loš” pod uticajem kapoa, zatvorenika redara. Ali čak i oni nemački svedoci koji se nisu prepuštali ovakvoj vrsti govora, nisu bili voljni da na sudu ponove ono što su rekli u predkrivičnom postupku. Poricali su svoja svedočenja, nisu ih se mogli setiti, pričali su da su im iskazi iznuđeni silom (što sasvim izvesno nije bilo istina), da su možda bili pijani, da su možda lagali i tako dalje u monotonim ponavljanjima. Diskrepancije su bile upadljive, iritirajuće, zbunjujuće, a iza njih se moglo osetiti javno mnjenje, sa kojim se svedoci nisu suočavali kad su svedočili in camera. Skoro svako od njih je pre želeo da prizna da je lažljivac nego da rizikuje da njegovi susedi pročitaju u novinama da on ne spada među Nemce koji se “drže zajedno”.

Kakva nevolja za sudije u slučaju da se moraju “osloniti isključivo na svedočenja svedoka”, notorno nepouzdana čak i pod najboljim okolnostima. Međutim, slaba karika u izvođenju dokaza na ovom procesu nije toliko bilo nedostajanje objektivnih “neosporivih” dokaza – “malih komada mozaika” kao što su otisci prstiju i stopala, postmortem izveštaji o uzroku smrti i slično – niti neizbežna nepouzdanost sećanja kod svedoka koji svedoče o datumima i detaljima događaja koji su se odigrali pre više od dvadeset godina, ili skoro neodoljivo iskušenje da se “stvari koje su drugi živo opisali projektuju i postave kao vlastito iskustvo”. Pre su to bili fantastična diskrepancija između svedočenja u predistražnom postupku i svedočenja na sudu kod većine nemačkih svedoka; opravdana sumnja da su svedočenja poljskih svedoka priredili neki državni uredi za procesuiranje nacističkih zločina iz Varšave; manje opravdana sumnja da je svedočenjima nekih jevrejskih svedoka možda manipulisao Međunarodni komitet za Aušvic u Beču; neizbežni dolazak na klupu za svedoke kapoa, doušnika i Ukrajinaca koji su “bili produžena ruka logorskog Gestapoa”; i najzad, tužna činjenica da se najpouzdanija kategorija, preživeli, sastojala od dve veoma različite grupe – od onih koji su preživeli pukom srećom, što u stvari znači da su obavljali poslove po kancelarijama, bolnicama ili kuhinjama, i onih koji su odmah shvatili, po rečima jednog od njih, da “samo neznatna manjina može preživeti i ja sam odlučio da budem jedan od njih”.

Sud se, pod vođstvom sposobnog i staloženog predsedavajućeg sudije Hansa Hofmajera, jako trudio da isključi sva politička pitanja – “Politička krivica, moralna i etička krivica, nisu bili predmet njegovog interesa” – i da ovaj zaista izuzetni proces vodi kao da se radi o “običnom krivičnom procesu, bez obzira na političku pozadinu”. Ali politička pozadina i prošlosti i sadašnjosti – pravno zločinački državni poredak Trećeg rajha, čiji je Federalna republika bila naslednik, kao i sadašnje mišljenje većine nemačkog naroda o toj prošlosti – osećala se i faktički i pravno na svakom pojedinom zasedanju.

Ono što je bilo još frapantnije od diskrepancije između svedočenja svedoka u predistražnom postupku i njihovog svedočenja na suđenju – i što se ne može objasniti drugačije osim na temelju javnog mnjenja izvan sudnice – je činjenica da se upravo to isto dogodilo sa svedočenjima optuženih. Naravno, tim ljudima su njihovi advokati verovatno rekli da je za njih najbezbednije da poriču sve, bez obzira na najelementarniju uverljivost: “Još nisam sreo nekoga ko je bilo šta učinio u Aušvicu”, rekao je sudija Hofmajer, “komandant nije bio tamo, dežurni oficir je samo slučajno bio prisutan, predstavnik političke sekcije je samo nosio spiskove, a jedan drugi ključeve.” To objašnjava “zid ćutanja” i neprestano, iako ne i konzistentno, laganje optuženih od kojih mnogi prosto nisu bili dovoljno inteligentni da bi lagali konzistentno. (U Nemačkoj optuženik ne svedoči pod zakletvom.) To objašnjava zašto se Kaduk – bivši kasapin, podla primitivna zver, koga je sovjetski vojni tribunal, pošto ga je prepoznao jedan bivši logoraš, osudio na smrt a zatim 1956. pomilovao – nije na sudu hvalio kao u saslušanjima pre procesa “kako je on tvrd orah… kako on nije od onih koji se mogu slomiti” ili izražavao žaljenje što nije ubio poljskog predsednika Cirankeviča nego ga samo pretukao. (Neposredno nakon rata su se takva hvalisanja još mogla čuti na sudovima. Nauman pominje Zahsenhauzen-proces vođen 1947. pred jednim savezničkim tribunalom, gde je optuženi ponosno izjavio da je bilo čuvara koji su bili “izuzetno brutalni, ali da meni nisu ni sveću mogli držati.”) Optuženi se na sudu, verovatno opet po savetu svojih advokata, takođe “nisu mogli setiti onih delova svojih svedočenja” datih u predistražnom postupku u kojima su otvoreno optuživali jedni druge i “mogli se samo smejati” onima koji su tvrdili da su nevini. Sve ovo se i moglo očekivati od ubica koji su najmanje od svega imali na umu ono što je sudija Hofmajer nazvao “ispaštanje”.

Ovde smo malo saznali o ovim saslušanjima pre suđenja, međutim informacije koje smo dobili izgleda da ukazuju da se pomenuta diskrepancija ne odnosi samo na iskaze, nego isto tako i na opšti stav i ponašanje. Izvanredan primer ovog fundamentalnijeg aspekta – i možda najinteresantniji psihološki fenomen koji je proces izneo na videlo – je slučaj Perija Broada, jednog od najmlađih optuženika, koji je kratko nakon završetka rata napisao jedan odličan, sasvim uverljiv opis logora Aušvic za britanske okupacione vlasti. Broadov izveštaj – suv, objektivan, činjeničan – zvuči kao da mu je autor neki Englez koji je znao kako da sakrije svoj bes iza fasade vrhunske trezvenosti. A ipak nema sumnje da je Broad – koji je bio učesnik u Bogerovim ‘igrama’, opisan od strane svedoka kao “bistar, inteligentan i lukav”, bio poznat među logorašima kao “smrt u kožnim rukavicama”, i izgleda se “zabavljao svim onim što se zbivalo u Aušvicu” – svoj izveštaj napisao sam i to dobrovoljno. Još manje ima sumnje da sad duboko žali što je to učinio. Pre suđenja, on je tokom saslušanja pred oficirom policije bio “komunikativan”, priznao je da je ubio bar jednog logoraša (“nisam siguran da ta osoba nije bila žena”) i rekao da mu je hapšenje “donelo olakšanje”. Sudija je za njega rekao da je višestruka (schillernde) ličnost, ali to malo govori i može se, iako na sasvim drugom nivou, primeniti i na zver Kaduka koga su pacijenti bolnice u zapadnom Berlinu u kojoj je radio kao muška medicinska sestra zvali Tata Kaduk. Ove naizgled neobjašnjive razlike u ponašanju, najupadljivije u slučaju Perija Broada – prvo u Aušvicu, zatim pred britanskim vlastima, zatim pred policijskim istražiteljem, a onda ponovo među starim “drugovima” na sudu – moraju se uporediti sa ponašanjem nacističkih zločinaca pred nenemačkim sudovima. Tokom čitavog frankfurtskog suđenja teško da su ijednom prilikom pomenuti procesi pred nenemačkim sudovima, izuzev čitanja iskaza mrtvih ljudi, kako bi onaj deo njihovog svedočenja koji je bilo inkriminišući za optužene ušao u zapisnik. Tako je pročitana izjava oficira, vojnog lekara koji je služio u Aušvicu, Dr. Frica Klajna koga su ispitivali britanski istražitelji u samom trenutku poraza, maja 1945-e, a koji je pre svog pogubljenja potpisao priznanje krivice: “Priznajem da sam kriv za ubijanje hiljada ljudi, posebno u Aušvicu, kao i svi drugi, od vrha naniže.”

Poenta je u tome da optuženi pred sudom u Frankfurtu, kao i gotovo svi drugi nacistički zločinci, nisu delovali samo da bi zaštitili sebe, nego su pokazali upadljivu tendenciju da se priklone svom okruženju, kakvo god bilo – da se, kako se to kaže, “koordiniraju” čim ga osete. To je kao da su postali osetljivi ne na autoritet i ne na strah, nego na opštu klimu mnjenja kojoj bi bili izloženi. (Ova atmosfera se nije osećala u pojedinačnom sučeljavanju sa istražiteljima koji su, oni iz Frankfurta i Ludvigsburga – gde su se nalazile kancelarije Centralnog biroa za gonjenje nacističkih zločinaca i gde su neki od optuženika prvi put podvrgnuti ispitivanjima – otvoreno i sasvim jasno bili za pokretanje ovih procesa. Ono što je Broada, koji je svoj izveštaj za britanske vlasti završio nekom vrstom oduševljenja za Englesku i Ameriku, učinilo tako izuzetnim primerom ove osetljivosti nije toliko njegov sumnjivi karakter, koliko prosta činjenica da je on bio najinteligentniji i najartikulisaniji iz tog društva.

Samo jedan od optuženih, lekar Dr. Lukas, nije pokazivao otvoreni prezir prema sudu, nije se smejao, nije vređao svedoke, nije zahtevao izvinjenja od tužilaca i nije pokušavao da se zabavlja sa ostalima. Nije sasvim jasno zašto je on uopšte bio tu, jer on je bio sušta suprotnost nekom “nepodnošljivom slučaju”. Proveo je u Aušvicu samo nekoliko meseci i bio hvaljen od strane brojnih svedoka zbog svoje dobrote i očajne želje da pomogne; on je takođe bio jedini koji je pristao da prati sud na putovanju za Aušvic i zvučio je sasvim uverljivo kada je u svojoj završnoj reči pomenuo da se “nikad neće oporaviti” od iskustava u koncentracionim logorima i logorima smrti, da je išao za tim da “spasi što je moguće više zatvorenika Jevreja” i da ga “danas kao i onda razdire pitanje: a šta je sa ostalima?” Optuženici među kojima se našao su svojim ponašanjem pokazivali nešto drugo i jedino je Barecki – čija je glavna kvalifikacija za ozloglašenost u logoru bila njegova sposobnost da logoraša ubije jednim udarcem ruke – bio dovoljno glup da to otvoreno kaže: “Kad bih danas progovorio, ko zna, ako bi se sutra sve promenilo mogli bi me streljati.”

Stvar je u tome da niko od optuženih, izuzev Dr. Lukasa, nije uzumao previše ozbiljno suđenje pred ovim okružnim sudom. Presuda ovog suda nije smatrana poslednjom rečju ni istorije ni pravde. A s obzirom na nemačko pravosuđe i opštu klimu javnog mnjenja, teško da se može tvrditi kako su u potpunosti bili u krivu. Poslednja reč u Frankfurtu je bila presuda kojom je sedamnaest optuženika osuđeno na mnogo godina teškog rada – šestorica doživotno – dok su trojica oslobođena. Međutim, samo dve presude (obe oslobađajuće) su postale pravosnažne. U Nemačkoj optuženik mora ili prihvatiti presudu ili se žaliti višem sudu; odbrana je, naravno, podnela žalbe u svim slučajevima koji se nisu završili oslobađajućom presudom. Isto pravo na žalbu ima i optužba koja je podnela žalbe u deset slučajeva uključujući žalbu na oslobađajuću presudu u slučaju Dr. Šaca. Čim se podnese žalba, osuđenik je slobodan sve dok ne stigne presuda apelacionog suda, osim ako sudija ne potpiše novi nalog za pritvor od šest meseci, što je u svim ovim slučajevima učinjeno. Od tada je, međutim, prošla čitava godina, a nije se dogodila nikakva revizija procesa, niti je za tako nešto određen datum. Ne znam da li su potpisani novi nalozi ili su optuženici, izuzimajući one koji se nalaze u zatvoru zbog drugih prekršaja, pušteni kućama. Kako god bilo, slučaj još nije zatvoren.

Boger se smeškao kad je čuo da optužba traži osudu na doživotnu robiju. Šta je imao na umu? Podnošenje žalbe ili moguću amnestiju za sve nacističke zločince, ili oslobađanje zbog svojih godina (međutim, on je imao samo šezdeset godina i bio očito dobrog zdravlja) ili, možda, da bi se “sutra sve moglo promeniti”?

II

Bilo bi sasvim nepravedno optužiti “većinu nemačkog naroda” za nedostatak entuzijazma za krivično gonjenje nacističkih zločinaca, a ne pomenuti činjenice života tokom Adenauerove ere. Ni za koga nije bila tajna da je administracija Zapadne Nemačke na svim nivoima bila popunjavana bivšim nacistima. Ime Hansa Globkea, koji se prvi put pročuo svojim sramnim komentarima nirnbernških zakona, a zatim kao blizak savetnik samog Adenauera, postalo je simbol stanja stvari koje je nanelo više štete reputaciji i autoritetu Federalne republike nego bilo šta drugo. Činjenice ovakvog stanja – a ne zvanični stavovi ili javni organi komunikacije – kreirale su klimu mnjenja u pays réel, tako da nije iznenađujuće da pod ovakvim okolnostima javno mnjenje kaže: Uhvaćene su sitne ribe dok su krupne nastavile svoje karijere.

Jer, zaista je istina da su u kategorijama nacističke hijerarhije svi optuženi pred sudom u Frankfurtu bili sitne ribe: najviši SS oficirski čin – imali su ga Mulka, ađutant komandanta logora Hesa, Heker, ađutant Hesovog naslednika Riharda Baera, i bivši upravnik logora Hofman – bio je kapetan (Haupsturmführer). Isto to važi i za njihov status u nemačkom društvu. Polovina njih potiče iz radničke klase, završili su osam razreda osnovne škole i radili kao fizički radnici; od desetorice ostalih samo ih je pet pripadalo srednjoj klasi – jedan lekar, dva zubara i dva biznismena (Mulka i Kapezius) – dok su drugih pet pre pripadali nižoj srednjoj klasi. Četvorica od njih su, štaviše, već bili osuđivani: Mulka 1920. zbog “pronevere nekih fondova”; Boger 1940, dok je bio pripadnik policije, zbog ilegalnog pobačaja, dok su Bišof (koji je umro tokom suđenja) i Dr. Šac 1934. i 1937. izbačeni iz partije iz nepoznatih (ali sasvim sigurno ne političkih) razloga. Oni su u svakom pogledu bili sitne ribe, čak i u pogledu kriminalnih dosijea. A što se tiče suđenja, mora se imati na umu da se niko od njih nije dobrovoljno prijavio – ili čak bio u poziciji da se dobrovoljno prijavi – da služi u Aušvicu. U osnovi, oni se ne mogu držati odgovornima za glavni zločin počinjen u logoru, istrebljenje miliona ljudi gasom; jer je odluka da se počini zločin genocida, kao što je odbrana istakla, zaista “bila neopozivo donesena Hitlerovom naredbom” i bila organizovana i minuciozno sprovedena od strane kancelarijskih ubica koji su bili na mnogo višim položajima, tako da nisu morali da prljaju ruke.

Odbrana je, čudno nedosledna čak i kad zanemarimo “praznu retoriku”, zasnivala svoju teoriju malog čoveka na dva argumenta: prvo, da su optuženi bili prisiljeni da čine to što su činili i da nisu bili u poziciji da znaju da se radi o krivičnim delima. Međutim, ako oni to nisu smatrali krivičnim delima (a pokazalo se da većina ni naknadno nije o tome imala drugačije mišljenje), zašto ih je onda trebalo na to prisiljavati? Drugi argument odbrane je bio da je selekcija radno sposobnih ljudi na ulaznim rampama u stvari bila operacija spasavanja, jer bi inače “svi prispeli bili istrebljeni”. Međutim, ostavljajući po strani neistinitost ovog argumenta, zar se selekcija nije, isto tako, vršila po naredbi odozgo? Kako se može optuženima odati priznanje za poslušno izvršavanje naredbe, kad ta ista poslušnost predstavlja nihov glavni i zapravo jedini izgovor?

Ipak, u datim uslovima javnog života u Federalnoj republici, teorija malog čoveka nije sasvim bezvredna. Zver Kaduk ju je rezimirao na sledeći način: “Problem nije u onome što smo mi učinili, nego u ljudima koji su nas vodili u nesreću. Većina njih je i dalje na slobodi. Kao Globke. To boli.” I drugom prilikom: “Sad smo mi proglašeni odgovornima za sve. Poslednji dobije po glavi, zar ne?” Isto je zvučao Hofman, koji je dve godine pre početka suđenja za Aušvic bio optužen za dva ubistva u logoru Dahau (dve doživotne robije sa teškim radom) i koji je, prema Hesu, “imao stvarnu vlast u logoru”, iako prema vlastitom svedočenju nije učinio ništa osim što je “napravio dečje igralište sa peskom za mališane.” Hofman uzvikuje: “Ali gde su gospoda koja su bila na vrhu? Oni su krivi, oni koji su sedeli za svojim stolovima i telefonirali.” On pominje i imena – ne Hitlera ili Himlera ili Hajdriha ili Ajhmana – nego one koji su bili na vrhu u Aušvicu: Hesa, Aumajera (koji je pre Hofmana bio na njegovoj dužnosti) i Švarca. Odgovor na njegovo pitanje je jednostavan: svi oni su mrtvi, što za ovaj mentalitet znači da su ostavili “malog čoveka” na cedilu, da su kao kukavice prebacili svoju odgovornost na njega, tako što su dozvolili da budu obešeni ili tako što su počinili samoubistvo.

Ovu stvar nije bilo lako razrešiti, pogotovo ne u Frankfurtu, gde je sud pozvao kao svedoke bivše šefove Reichssicherheitshauptamta (Glavna SS kancelarija za bezbednost Rajha), koji su, između ostalog, bili zaduženi za organizaciju i sprovođenje “konačnog rešenja jevrejskog pitanja” u Aušvicu. Po vojnim ekvivalentima svojih SS činova, ova su gospoda bila rangirana visoko iznad optuženih; pre su bili pukovnici i generali nego kapetani, poručnici ili potporučnici. Bernd Nauman, koji se vrlo mudro skoro potpuno uzdržao od analiza i komentara da bi čitaocima što direktnije predočio veliku dramu sudskog procesa u izvornoj formi dijaloga, smatrao je problem malog čoveka dovoljno važnim da mu posveti jednu od svojih ne previše čestih napomena. On nalazi da su optuženi, suočeni sa ovakvim svedocima, “imali mnogo razloga da pomisle kako su lako i glatko mnoga od ove ‘uzvišene gospode’, pod kojima su oni služili (bilo rado bilo pod određenom prinudom), uspeli da se bez ikakvih psihičkih skrupula vrate iz dalekog sveta germanskih heroja u današnju buržoasku respektabilnost”, kako su “ovi veliki ljudi koji su, bar što se tiče personala Aušvica, donedavno nastanjivali SS olimp, napustili sudnicu uzdignute glave, odmerenim koracima.” Šta je optuženik – ili, kad je o ovome reč, bilo ko – trebalo da misli kad otvori Süddeutsche Zeitung, jedne od najboljih nemačkih dnevnih novina, i pročita da bivši tužilac jednog nacističkog “specijalnog suda”, čovek koji je 1941. objavio pravne komentare koji su, prema mišljenju samih novina, bili otvoreno “totalitarni i antisemitski”, sada “zarađuje za život kao sudija Federalnog ustavnog suda u Karlsruheu?”[2]

Ako neko misli da su “veliki ljudi” dovoljno veliki da mogu da pretrpe promenu u duši, dok su “mali ljudi” previše mali za takvu herojsku unutrašnju operaciju, trebalo bi da pročita ovu knjigu i tako sazna malo više o tome. Naravno, bilo je i takvih. Na primer Ervin Šulc, bivši zapovednik jedne Einsatzkommando (mobilne SS jedinice za egzekucije na istočnom frontu), koji je iskreno i sa izvesnom dozom kajanja svedočio kako on u to vreme “nije imao osećaj da je sasvim neopravdano” ubijati žene i decu da bi se “sprečio budući ustanak osvetnika protiv nemačkog naroda”, ali da je on sam uspešno zatražio da bude oslobođen takvih dužnosti i da je nakon toga otišao u Berlin i pokušao da menja poredak. Nažalost, mnogo tipičniji je advokat (i bivši sudski službenik u pozadini istočnog fronta) Emil Finberg, koji i dalje s odobravanjem citira Himlera i objavljuje ne bez ponosa: “Za mene je Firerova naredba bila zakon.” Drugi primer je profesor i šef odseka za anatomiju univerziteta u Minsteru (lišen je akademske titule i diplome), koji je bez ijedne reči kajanja svedočio o tome kako je birao žrtve za optuženog Klera, koji ih je zatim ubijao ubrizgavanjem injekcija fenola u srce. On je smatrao da je “ljudski razumljivo” da je ubicama bio potreban poseban ljudski materijal i bez sumnje se slagao sa svojim bivšim “asistentom” koji je priznao ubrizgavanje fenola i u istom dahu to opravdavao: “Za običnog Nemca [ovi zatvorenici] nisu bili bolesni, oni su već bili pola mrtvi.” (Čak se i ovaj užasni stav pokazao kao poluistina – u stvari laž – jer su mnoga savršeno zdrava deca ubijena na taj način). Najzad (čitalac, međutim, može naći u ovoj knjizi još primera), tu je bio advokat Vilhelma Bogera, koji je u svojoj završnoj reči izrazio “iznenađenje da su ‘ozbiljni ljudi’ [sic!] pisali o Bogerovoj ljuljašci, koju on smatra ‘jedinim efikasnim sredstvom fizičkog ubeđivanja… na koje su ljudi reagovali’.”

Tu su, zatim, stanovišta optuženih i njihovih advokata. Nakon što je propao njihov inicijalni pokušaj da “Aušvic, bar što se tiče osoblja logora, opišu kao idilu”, nakon što su svedok za svedokom i dokument za dokumentom pružili dokaze da oni nisu mogli biti u logoru a da nisu nešto učinili, da nisu nešto videli, da nisu znali šta se događa (Heker, ađutant komandanta logora Baera, nije znao “ništa o gasnim komorama” i tek je prilično kasno čuo glasine o njima), oni su rekli sudu zašto “sede ovde”: prvo, zato “što svedoci svedoče iz osvete” (“Zar Jevreji ne mogu biti pristojni, zar ne mogu reći istinu? Ali očito oni to ne žele.”); drugo, zato što su oni izvršavali naređenja kao “vojnici” i “nisu pitali o ispravnom i pogrešnom”; i treće, zato što su mali ljudi bili potrebni onima gore kao žrtveni jarci (zato su oni “danas tako ogorčeni”).

Sva posleratna suđenja nacističkim zločincima, od suđenja glavnim nacističkim zločincima u Nirnbergu do suđenja Ajhmanu u Jerusalimu i suđenja za Aušvic u Frankfurtu, bila su opterećena pravnim i moralnim teškoćama u utvrđivanju odgovornosti i određivanju veličine krivice. Javno i pravno mnjenje su od početka imali tendenciju da smatraju da su kancelarijske ubice – čiji su glavni instrumenti bili pisaće mašine, telefoni i telegrafi – bile krivlje nego oni koji su stvarno opsluživali mašineriju istrebljenja, odvrtali slavine gasnih komora, rukovali mitraljezima kod masakra civila ili bili zauzeti kremiranjem brda leševa. Na suđenju Adolfu Ajhmanu, kancelarijskom ubici par excellence, sud je proglasio da “stepen odgovornosti raste sa udaljavanjem od čoveka koji je kobne instrumente upotrebljavao vlastitim rukama.” S obzirom na suđenje u Jerusalimu ljudi su više nego skloni da se s tim slože. Frankfurtski proces, koji u mnogom pogledu izgleda kao preko potrebna dopuna jerusalimskom procesu, će kod mnogih probuditi sumnje u ono što su mislili da je skoro samoočigledno. Ono što se objavilo na ovom suđenju nije samo komplikovani problem lične odgovornosti nego i gole zločinačke krivice; a lica onih koji su dali sve najbolje, ili pre sve najgore, od sebe kako bi izvršili zločinačke naredbe, i dalje su veoma različita od lica onih koji su u okviru pravno zločinačkog sistema ne toliko izvršavali naredbe koliko su sa svojim na propast osuđenim žrtvama činili što god su poželeli. Optuženi su to ponekad priznavali na svoj primitivan način – “Lako je bilo onima na vrhu… da objave zapovest da se zatvorenici ne smeju tući” – ali su advokati odbrane vodili slučajeve kao da se ovde takođe radi o kancelarijskim ubicama ili o “vojnicima” koji su izvršavali naređenja pretpostavljenih. Tužilaštvo je podnelo tužbe za “ubistva i saučesništvo u ubistvima individua“, kao i za “masovna ubistva i saučesništvo u masovnim ubistvima” – to jest, za dva sasvim različita prekršaja.

III

Tek na kraju knjige, kada 182. dana suđenja sudija Hofmajer objavljuje presude i čita mišljenje suda, postaje jasno koliko je naneseno – i to neizbežno naneseno – štete pravdi time što je zamagljena distinktivna linija između ova dva različita prekršaja. Sud se, rečeno je, bavio ne Aušvicom kao institucijom nego samo “procesuiranjem Mulke i drugih”, samo krivicom i nevinošću optuženih ljudi. “Traganje za istinom nalazi se u srcu sudskog procesa”, ali pošto su razmatranja suda bila limitirana kategorijama krivičnih dela kakva je poznavao i definisao nemački krivični zakonik iz 1871, bilo je skoro prirodno da, rečima Bernda Naumana, “ni sudije ni porota nisu našli istinu – u svakom slučaju, ne celu istinu.” Jer u ovom skoro sto godina starom zakoniku nije bilo nijednog člana koji pokriva organizovana ubistva kao državnu instituciju, nijednog koji se bavi istrebljenjem čitavih naroda kao merom demografske politike, “zločinačkim režimom” ili svakodnevnim uslovima u zločinačkoj državi (Verbrecherstaat, kako ju je imenovao Karl Jaspers) – a kamoli okolnostima u logorima za istrebljenje u kojima je svakom ko bi u njih dospeo bilo suđeno da umre, odmah u gasnoj komori ili nakon par meseci radom do smrti. Broadov izveštaj tvrdi da je “iz pristižućih transporta bilo najviše 10 do 15 procenata ljudi kojima je bilo dozvoljeno da ostanu u životu tako što su klasifikovani kao radno sposobni”, a očekivano dalje trajanje života ovih izabranih muškaraca i žena bilo je oko tri meseca. Ono što je u retrospektivi najteže zamisliti je ova uvek prisutna atmosfera nasilne smrti; čak ni na bojnom polju smrt nije bila tako izvesna a život tako potpuno zavistan od čuda. (Čak ni niži činovi među čuvarima nisu bili potpuno oslobođeni straha; oni su mislili da je sasvim moguće, kao što kaže Broad, “da oni zarad očuvanja tajnosti budu otpremljeni u gasne komore. Niko izgleda nije sumnjao da Himler poseduje potrebnu okorelost i brutalnost.” Broad jedino zaboravlja da pomene da oni mora da su i dalje računali da je ova opasnost manja od one sa kojom bi se mogli suočiti na istočnom frontu, jer teško da ostaje bilo kakva sumnja da su mnogi od njih mogli biti dobrovoljno prebačeni iz logora na prvu liniju fronta.)

Dakle, ono što je stari krivični zakonik potpuno propustio da uzme u obzir nije bilo ništa manje do svakodnevna stvarnost nacističke Nemačke generalno, a Aušvica posebno. U slučajevima u kojima je tužilaštvo podnelo tužbu za masovna ubistva, pretpostavka suda da bi to mogli biti “obični sudski procesi bez obzira na njihovu pozadinu” prosto ne odgovara činjenicama. Kad se uporede sa običnim procesima u njima sve može izgledati samo naopako: čovek koji je, na primer, uzrokovao smrt hiljada ljudi zato što je njegov posao bio da odvrće slavine gasnih komora može u krivičnom smislu biti manje kriv od drugog čoveka koji je pobio “samo” stotine ljudi ali na svoju vlastitu inicijativu i u skladu sa svojim izopačenim fantazijama. Pozadina su ovde bili administrativni masakri u gigantskim razmerama počinjeni sredstvima masovne proizvodnje – masovne proizvodnje leševa. “Masovna ubistva i saučesništvo u masovnim ubistvima” je optužba koja je mogla i trebalo da bude podignuta protiv svakog pojedinog esesovca koji je ikada služio u bilo kojem logoru za istrebljenje i protiv mnogih koji nikada nisu kročili ni u jedan. Sa ove tačke gledišta, a to je bila tačka gledišta optužnice, svedok Dr. Hajnrih Dirmajer, advokat i državni savetnik iz Beča, je bio sasvim u pravu kada je izrazio potrebu za preokretanjem uobičajene sudske procedure – da se optuženi pod ovakvim okolnostima trebaju smatrati krivima dok ne dokažu suprotno: “Ja sam potpuno uveren da bi ovi ljudi trebali da dokažu svoju nevinost.” Iz istog razloga ljudi koji su učestvovali “samo” u regularnim operacijama istrebljenja nisu mogli biti uključeni u “šaku nepodnošljivih slučajeva”. Unutar kompleksa Aušvica zaista, kako je rekao svedok, “nije bilo nikoga ko nije bio kriv”; što, u pogledu procesa, jasno znači da je “nepodnošljiva” krivica merena prilično neuobičajenim aršinom koji se ne može naći ni u jednom krivičnom zakoniku.

Na sve ovakve argumente sud je odgovorio na sledeći način: “Nacional socijalizam je takođe bio podvrgnut vladavini zakona.” Izgleda da je sud hteo da nas podseti da se nacisti nikad nisu gnjavili ponovnim pisanjem krivičnog zakonika, kao što se nikad nisu gnjavili ukidanjem vajmarskog ustava. Međutim, to je samo prividno bio nemar; jer totalitarni vladar vrlo brzo shvata da bilo kakvi zakoni, uključujući i one koje on sam donosi, nameću ograničenja njegovoj inače neograničenoj vlasti. U nacističkoj Nemačkoj je, dakle, Firerova volja bila izvor zakona, a Firerove naredbe validni zakoni. Šta može biti manje ograničeno od ljudske volje i arbitrarnije od naredbe opravdane ničim drugim do onim “ja hoću”? U svakom slučaju, u Frankfurtu je rezultat ove nerealne pretpostavke suda bio taj da je glavni argument odbrane – “država ne može kazniti ono što je u nekoj drugoj fazi istorije naredila” – prilično dobio na plauzabilnosti pošto se sud, takođe, složio sa osnovnom tezom “kontinuiteta identiteta” nemačke države od Bizmarkovog rajha do bonske vlade.

Štaviše, ako ovaj kontinuitet državnih institucija stvarno postoji – i ako se zaista odnosi na glavni korpus civilnih službenika koje su nacisti bili sposobni da “koordiniraju”, a koje je Adenauer bez mnogo buke prosto preuzeo – šta je sa institucijama suda i tužilaštva? Kako je Dr. Laternzer – daleko najinteligentniji među advokatima odbrane – istakao, zar nije bila dužnost tužilaštva da preduzme nešto “protiv flagrantnih kršenja zakona kao što su uništenje jevrejskih radnji i stanova novembra 1938, ubijanje mentalno zaostalih [1939. i 1940.] i, najzad, ubijanje Jevreja? Zar tužilaštvo nije znalo da su tada to bili zločini? Koji je sudija ili državni tužilac u to vreme, da ne pominjem davanje ostavke, makar uložio protest?” Na ova pitanja nije dat nikakav odgovor što ukazuje na to koliko su pravni temelji sudskih procesa bili nepouzdani. U upadljivoj suprotnosti prema svim pravnim pretpostavkama i teorijama, na svakom pojedinom posleratnom suđenju nacistima dokazano je totalno saučesništvo – i odatle nada u nepostojanje “kontinuiteta identiteta” – svih državnih organa, svih civilnih službi, svih javnih ličnosti na visokim položajima u svetu biznisa u zločinima nacističkog režima. Dr. Laternzer je nastavio sa optužbom da su “saveznici propustili šansu da pronađu definitivan aršin za buduće zakone i tako doprineli konfuziji pravne situacje”. Ovo neće poreći niko ko je upoznat sa suđenjima u Nirnbergu. Međutim, zašto Dr. Laternzer nije podigao istu optužbu protiv Federalne republike koja je očito imala mnogo neposredniji interes da popravi situaciju? Jer, zar nije očito da će sva priča o “ovladavanju prošlošću” ostati prazna retorika dok god država ne izađe na kraj sa zločinačkom prirodom svoje prethodnice. Umesto toga, u Frankfurtu se pokazalo da “Federalni sud još nije doneo presudu” o zakonitosti sramne komesarske naredbe – na osnovu koje su pobijene nebrojene hiljade ruskih ratnih zarobljenika po svom prispeću u Aušvic – iako je taj isti sud proglasio nezakonitim istrebljenje Jevreja “pozivajući se na prirodno pravo”, što uzgred isto tako, iz razloga koji leže izvan ovih razmatranja, nije zadovoljavajuće rešenje. (Nevolja sa komesarskom naredbom je izgleda u tome što ona ne potiče dovoljno jasno od Hitlera, nego dolazi direktno od nemačke vrhovne komande; zatvorenici su “nosili sa sobom kartice sa oznakom ‘Po naređenju OKW’ [Oberstets Kommando der Wehrmacht]”. Da nije to razlog zbog koga je sud oslobodio optuženog Brajtvizera, na temelju toga da je svedočenje svedoka Pecolda moralo biti greška ne pominjući svedočenje Eugeniuša Moca, jednog drugog svedoka, koji je optužio Brajtvizera da je isprobavao Ciklon B u ranim eksperimentima sa gasom na sovjetskim oficirima i komesarima?) U svakom slučaju, odluka najvišeg nemačkog suda nije za odbranu predstavljala ništa više od “sadašnjeg pravnog mišljenja” i nema puno sumnje da su se ovi advokati slagali sa “većinom nemačkog naroda” i možda isto tako sa kolegama iz pravne struke.

Tehnički, optužba za “masovna ubistva i saučesništvo u masovnim ubistvima” je bila ta koja je neizbežno vodila do problematične “pozadine” nerešenih pravnih pitanja, do odsustva definitivnog aršina za deljenje pravde, ne dozvolivši da sudski proces postane ono čemu se nadao državni tužilac Bauer: “u suštini vrlo jednostavan slučaj”. Jer, što se tiče ličnosti optuženih i njihovih dela, to su zaista bili “vrlo jednostavni slučajevi”, pošto skoro nijedno od zverstava za koje su ih optužili svedoci nije bilo pokriveno naredbama ni pretpostavljenih ni kancelarijskih ubica ni stvarnog inicijatora, ili stvarnih inicijatora, “konačnog rešenja”. Niko na visokom položaju se nikad nije gnjavio time da daje instrukcije za takve “detalje” kakvi su bili “lov na zeca”, “Bogerova ljuljaška”, “sport”, bunkeri, “stojeće ćelije”, “crni zid” ili “gađanje kape”. Niko nije izdao naređenje da se deca bacaju u vazduh kao glineni golubovi ili živa u vatru ili da im se glave smrskaju o zid; nisu postojale naredbe da se ljudi gaze čizmama do smrti ili da budu predmeti nekog ubilačkog “sporta”, uključujući i onaj ubijanja jednim udarcem ruke. Niko im nije rekao da odabir na ulaznim rampama vrše kao “ugodna porodična okupljanja”, odakle su se vraćali “hvaleći se šta je ko uzeo od ove ili neke druge ture, ‘kao što se lovci raspričaju nakon povratka iz lova’.” Oni nisu bili poslani u Aušvic da se obogate i “zabave”. Tako se pravno sumnjiva pretpostavka svih procesa protiv nacista, da se tu radi o “običnim krivičnim procesima”, najednom pokazala istinitom – možda istinitijom nego što je iko želeo da zna. Nebrojeni individualni zločini, jedan užasniji od drugog, okruživali su i kreirali atmosferu gigantskog zločina istrebljenja. To su bile te “okolnosti” – ako je to ime za nešto za šta ne postoji reč ni u jednom jeziku – koje su na suđenju za Aušvic u potpunosti rasvetljene, a za njih su bili odgovorni i krivi “mali ljudi” a ne zločinačka država i gospoda na “visokim” položajima. Ovde se, za razliku od suđenja u Jerusalimu, gde je Ajhman mogao biti osuđen na osnovu dokumentovanih nepobitnih činjenica i svog vlastitog priznanja, računalo svedočenje svakog svedoka jer su ti ljudi, a ne kancelarijske ubice, bili jedini koje su žrtve sretale i poznavale, jedini koji su žrtvama bili važni.

Ovde bi se čak, uz izvesne ograde, moglo pozvati i na inače lažni argument “kontinuiteta identiteta” nemačke države. Jer, ne samo da je istina da optuženi, kao što je sud rekao u slučaju zatvorenika redara Bodnareka, “nisu ubijali ljude po naređenju nego su kršili naredbu da nijedan zatvorenik ne sme biti ubijen – izuzev, naravno, gasom; činjenica je da su većinu ovih slučajeva mogli pokrenuti čak i nacistički sudovi, iako se to nije često dešavalo. Bivši šef političke sekcije, izvesni Grabner, optužen je 1944. pred jednim SS sudom da je “arbitrarno izabrao 2000 zatvorenika za egzekuciju”; dvojica bivših SS sudija, Konrad Morgen i Gerhard Vibek, obojica danas rade kao advokati, su svedočili o SS istragama “korupcije i… samovoljnog ubijanja” koje su vodile podizanju optužnica za ubistva pred SS sudovima. Tužilac Fogel je istakao da je “Himler izjavio da nijedan zatvorenik ne sme biti tučen ili likvidiran bez njegovog specijalnog naređenja”, što ga nije sprečilo da “nekoliko puta poseti logor kako bi posmatrao telesno kažnjavanje žena”.

Nedostajanje definitivnog aršina za osudu zločina počinjenih u ovim izuzetnim i užasnim uslovima postalo je bolno upadljivo u sudskoj presudi Dr. Francu Lukasu. Tri godine i tri meseca teškog rada – minimalna kazna – čoveku koji je uvek bio “izopšten od strane svojih drugova” i koga danas optuženi, koji po pravilu veoma brižljivo izbegavaju međusobna optuživanja (stalno su poricali inkriminišuće iskaze iz predkrivičnog postupka i samo jednom prilikom su protivrečili jedni drugima), otvoreno napadaju: “To što on danas tvrdi da je pomagao ljudima, može se eventualno odnositi samo na ono vreme 1945, kada je pokušavao da kupi kartu za povratak.” Poenta je u tome da je ovo dvostruko netačno: Dr. Lukas je pomagao ljudima od početka do kraja; i ne samo da nije pozirao kao “spasilac” – sasvim suprotno od većine optuženih – nego je neprestano odbijao da prepozna svedoke koji su svedočili u njegovu korist i da se seti događaja o kojima su oni pričali. On je razgovarao o sanitarnim uslovima sa svojim kolegama među zatvorenicima oslovljavajući ih njihovim pravim titulama; on je čak “za zatvorenike” krao lekove iz SS apoteke i “kupovao im hranu za svoj novac”, delio sa njima svoja sledovanja, “on je bio jedini doktor koji je sa nama postupao ljudski”, “koji na nas nije gledao kao na neprihvatljive ljude”, “koji je zatvorenicima lekarima davao savete kako da svoje drugove spasu gasnih komora”. Ukratko: “Bili smo potpuno očajni kad je Dr. Lukas otišao. Dok je Dr. Lukas bio sa nama bili smo veseli. Zaista, ponovo smo naučili da se smejemo.” A Dr. Lukas kaže: “Nisam znao ime ovog svedoka, sve do sad.” Sasvim sigurno, niko od optuženih koje je sud oslobodio, niko od advokata odbrane i niko od “uzvišene gospode” koji su izbegli optužnicu i došli na suđenje da svedoče nije bio ni prineti Dr. Francu Lukasu. Međutim, nije bilo pomoći; sud je, vezan svojim pravnim pretpostavkama, ovom čoveku dosudio minimalnu kaznu iako su sudije sasvim dobro znale da on, prema rečima jednog svedoka, “ovde uopšte ne spada. On je bio previše dobar.” Čak ni optužba nije želela “da ga trpa u isti koš sa ostalima”. Istina je da je Dr. Lukas bio na ulaznoj rampi kako bi odabirao radno sposobne. Ali je on bio poslan tamo zbog sumnje da “favorizuje zatvorenike” i rečeno mu je da će “odmah biti uhapšen” ako odbije da posluša naređenje. Odatle “optužba za masovna ubistva i saučesništvo u masovnim ubistvima”. Kad se Dr. Lukas prvi put suočio sa svojim logorskim dužnostima zatražio je savet. Njegov sveštenik mu je rekao da se “nemoralne naredbe ne smeju poslušati ali da to ne znači da se mora rizikovati život”; visoko rangirani pravnici su užase pravdali ratom. Nijedan savet nije bio od velike pomoći. Međutim, pretpostavimo da je pitao zatvorenike šta treba da čini. Zar ga oni ne bi preklinjali da ostane i plati cenu učestvovanja u odabiru na rampi – što je bio svakodnevni događaj, rutina užasa, da tako kažem – da bi ih štitio od maloumne, satanske genijalnosti svih drugih?

IV

Kad se čita izveštaj sa ovog suđenja, mora se stalno imati na umu da je Aušvic bio osnovan za administrativne masakre, koji su imali da se vrše po strogo utvrđenim pravilima i propisima. Ova pravila i propise su donele kancelarijske ubice i činilo se da ona isključuju – verovatno im je to i bila svrha – sve individualne inicijative, kako za bolje tako i za gore. Bilo je planirano da istrebljenje miliona funkcioniše kao mašina – dopremanje ljudi iz cele Evrope; odabiranje na ulaznoj rampi; ponovno odabiranje među onima koji su po dolasku proglašeni radno sposobnima; podela na kategorije (svi stari ljudi, deca i majke sa decom su odmah ubijani u gasnim komorama); eksperimenti na ljudima; sistem “zatvorenika redara”, kapoa, i zatvorenika koji su rukovali aparatima istrebljenja i imali privilegovan položaj. Činilo se da je sve bilo predviđeno i stoga predvidivo – dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom. A ipak, ono što je proizašlo iz birokratskih kalkulacija bilo je sušta suprotnost predvidivosti. Bila je to potpuna arbitrarnost. Po rečima Dr. Volkena, bivšeg logoraša, sada lekara u Beču, prvog i jednog od najboljih svedoka: “Sve se menjalo skoro iz dana u dan. Sve je zavisilo je od dežurnog oficira, od vođe prozivke, od vođe bloka i od njihovog raspoloženja” – najviše, kako se pokazalo, od njihovog raspoloženja. “Jednog dana su se mogle dogoditi stvari koje samo dva dana kasnije nisu dolazile u obzir… Jedan isti radni detalj mogao je biti kako smrtonosan… tako i izvor prilične ugodnosti.” Tako je jednog dana medicinski oficir bio dobro raspoložen i imao ideju da se osnuje blok za rekonvalescente; dva meseca kasnije svi rekonvalescenti su skupljeni i poslati u gasne komore. Ono što su kancelarijske ubice previdele, horrible dictu, bio je ljudski faktor. Užas se sastojao upravo u činjenici da ovi monstrumi nipošto nisu bili sadisti u kliničkom smislu, što dovoljno dokazuje njihovo ponašanje u normalnim okolnostima; oni na svoje monstruozne dužnosti nisu uopšte bili izabrani po tom osnovu. Razlog zbog koga su došli u Aušvic ili slične logore je bio prosto taj da, iz jednog ili drugog razloga, nisu bili sposobni za vojnu službu.

Na prvo i nepažljivo čitanje ove knjige, moglo bi se pasti u iskušenje prepuštanja preteranim tvrdnjama o zloj prirodi ljudskog roda, o prvobitnom grehu, o urođenoj “agresivnosti” i slično, generalno, a o nemačkom “nacionalnom karakteru” posebno. Lako je i opasno prevideti ne tako brojne primere u kojima je sudu rečeno kako su “s vremena na vreme ‘ljudska bića’ dolazila u logor” i nakon jednog kratkog pogleda napuštala ga u žurbi: “Ne, to nije mesto za dete moje majke.” Nasuprot opštem mišljenju koje je vladalo pre ovih suđenja, esesovcima je bilo relativno lako da, pod ovim ili onim izgovorom, napuste logor – to jest, ako nisu bili loše sreće da padnu u šake nekom poput Dr. Emila Finberga koji čak i danas misli da je sasvim u redu zahtevati kaznu u rasponu “od zatvorske do smrtne” za “zločin” fizičke nesposobnosti da se puca u žene i decu. Bilo je daleko manje opasno pozvati se na “loše nerve” nego ostati u logoru, pomagati logorašima i rizikovati mnogo težu optužbu za “favorizovanje zatvorenika”. Stoga su oni koji su iz godine u godinu ostajali u logoru, a nisu pripadali odabranoj nekolicini heroja, predstavljali rezultat neke vrste automatske selekcije najgorih elemenata populacije. Ne znamo i verovatno nikada nećemo saznati procentualne odnose u ovim stvarima, ali kad pomislimo na ove otvorene akte sadizma, koje su počinili savršeno normalni ljudi koji u normalnom životu po toj osnovi nikada nisu došli u sukob sa zakonom, počinjemo da se pitamo o svetu snova mnogih prosečnih građana kojima možda ne nedostaje ništa više do povoljna prilika.

U svakom slučaju jedna stvar je sigurna, i to ona u koju se više ne veruje – naime, “da je u Aušvicu svako sam za sebe odlučivao da li će biti dobar ili zao”. (Zar nije groteskno da nemački sud pravde danas nije sposoban da donese pravdu ni dobrima ni lošima.) A ova odluka ni na koji način nije zavisila od toga da li je neko bio Jevrej, Poljak ili Nemac, nije zavisila čak ni od toga da li je neko bio pripadnik SS-a. Jer usred ovog užasa bio je Oberscharführer Flake koji je uspostavio “ostrvo mira” ne verujući u ono što mu je rekao jedan zatvorenik – da “ćemo na kraju svi biti pobijeni. Neće biti dopušteno nijednom svedoku da preživi.” On je odgovorio: “Nadam se da će nas biti dovoljno da to sprečimo.”

Uprkos kliničkoj normalnosti optuženih, glavni ljudski faktor u Aušvicu je bio sadizam, a sadizam je u osnovi seksualan. Smejuljeće reminiscencije optuženih dok su sa uživanjem slušali nabrajanje svojih zlodela, koje su s vremena na vreme izazivale plač i padanje u nesvest ne samo svedoka nego i porotnika; njihovi neverovatni nakloni onima koji su svedočili protiv njih i prepoznali ih, onima koji su nekada bili njihove bespomoćne žrtve; njihovo otvoreno uživanje u tome što su bili prepoznati (iako je to bilo inkriminišuće), dakle zapamćeni; i njihov po svemu neuobičajeno bodar duh – sve to verovatno reflektuje veliko seksualno zadovoljstvo baš kao što ukazuje i na čisti bezobrazluk. Zar nije Boger pristupao žrtvama uz reči srednjovekovne ljubavne pesme: “Bićeš moja” (Du bist mein – Ich bin dein – Des sollst du gewiss sein) – rafiniranost za koju skoro nepismene životinje kao Kaduk, Šlage, Barecki i Bednarek teško da su bile sposobne. Međutim, u sudnici su se svi ponašali slično. Prema opisima svedoka, mora da je postojala nekakva atmosfera crne magije i monstruoznih orgija u ritualu “rigoroznih saslušanja”, u “belim rukavicama” koje su navlačili pri ulasku u bunker, u jeftinom hvalisanju da su inkarnacije Satane što je bila specijalnost Bogera i rumunskog apotekara Kapeziusa. Ovaj drugi – osuđen na smrt u odsustvu u Rumuniji i sad u Frankfurtu na devet godina – je bio lešinar. Sa plenom iz Aušvica, naselio se u Nemačkoj, pokrenuo biznis i sada plaća “prijateljima” da u njegovu korist utiču na svedoke. Zla sreća u Frankfurtu nije naškodila njegovom biznisu; njegova prodavnica u Gepingenu, kako za Observer izveštava Sibil Bedford, radi “bolje nego ikad”.

Tek drugi po važnosti u Aušvicu, što se ljudskog faktora tiče, bio je faktor pukog raspoloženja. Šta se češće i brže menja od raspoloženja i šta ostaje od ljudskosti čoveka koji mu se sasvim prepušta? Usred beskrajnog priliva ljudi kojima je, u svakom slučaju, bilo suđeno da umru, esesovci su u stvari mogli raditi šta god su želeli. Oni, sigurno, nisu bili “glavni ratni zločinci”, kako su bili nazvani optuženi pred sudom u Nirnbergu. Oni su bili paraziti “velikih” zločinaca i kad ih čovek pogleda počinje da se pita nisu li možda gori od onih koje danas optužuju kao uzroke svoje nesreće. Ne samo da su nacisti svojim lažima uzdigli šljam zemlje do elite naroda, nego su i oni koji su živeli po nacističkom idealu “čvrstine”, i koji su na to još uvek ponosni (“tvrdi orasi” zaista), u stvari bili kao pihtije. Kao da im je njihovo uvek promenjivo raspoloženje pojelo svu supstancu – tu čvrstu površinu ličnog identiteta, nezavisno od toga da li su bili dobri ili loši, nežni ili brutalni, “idealistički” idioti ili cinični seksualni pervertiti. Isti čovek koji je s pravom dobio jednu od najtežih kazni – doživotna plus osam godina – mogao je ponekad deliti deci kobasice; Bednarek je, nakon što je izveo svoju specijalnost, gaženje zatvorenika do smrti, otišao u svoju sobu da se pomoli, jer je bio u pravom raspoloženju; isti medicinski oficir koji je poslao u smrt desetine hiljada ljudi mogao je isto tako spasiti ženu koja je studirala na njegovom starom fakultetu i zato ga podsetila na mladost; njenoj majci mogli su za rođendan biti poslani cveće i čokolada, iako je sledećeg jutra poslana u gasnu komoru. Optuženi Hans Štark, veoma mlad čovek u to vreme, izabrao je jednom prilikom dva Jevreja i naredio kapou da ih ubije, a zatim je da bi mu pokazo kako se to efikasnije radi ubio još dva Jevreja. Međutim, jednom drugom prilikom zamišljeno je rekao jednom logorašu pokazujući prema nekom selu: “Vidi kakvo lepo selo je tamo izgrađeno. Ima tako puno opeka. Kad se rat završi, svaka opeka nosiće ime jednog ubijenog logoraša. Možda neće biti dovoljno opeka.”

Sasvim izvesno je istina da “gotovo da nije bilo esesovca koji nije mogao tvrditi da je nekome spasao život”, ako je za to bio u pravom raspoloženju; većina preživelih – oko jednog procenta izabranih za prisilan rad – duguje život ovim “spasiocima”. Smrt je bila vrhovni vladar u Aušvicu, ali ruku pod ruku sa njom je išao slučaj – nečuvena, arbitrarna nasumičnost utelovljena u promenjivom raspoloženju sluga smrti – bio taj koji je određivao sudbinu logoraša.

V

Da je sudija bio mudar kao Solomon i da je sud imao “definitivan aršin” da ovaj zločin našeg veka, zločin bez presedana, obuhvati kategorijama i paragrafima i tako pomogne da se postigne ono malo za šta je sposobna ljudska pravda, i onda bi bilo više nego neizvesno da bi na videlo izašla, kako je to zahtevao Bernd Nauman, “istina, cela istina”. Nema te opštosti – a šta je istina ako nije opšta? – koja može obuhvatiti haotičnu poplavu besmislenih zverstava u koju se moralo zagnjuriti da bi se shvatilo šta se događa kad ljudi kažu da je “sve moguće”, a ne tek da je sve dozvoljeno.

Čitalac će, međutim, umesto istine pronaći trenutke istine, a ti trenuci su u stvari samo sredstva za artikulaciju ovog haosa izopačenosti i zla. Oni se pojavljuju neočekivano, poput oaza u pustinji. Oni su anegdote koje sasvim ukratko govore o čemu se tu radilo.

Bio je tu dečak koji je znao da će umreti pa je tako vlastitom krvlju napisao na zidu barake: “Andreas Rapaport – živeo šesnaest godina.”

Bio je tu devetogodišnjak koji je znao da zna “puno” ali da “nikad više ništa neće naučiti”.

Bio je tu optuženi Boger koji je zatekao dete kako jede jabuku, zgrabio ga za noge i smrskao mu glavu o zid a zatim mirno podigao jabuku da bi je sat vremena kasnije pojeo.

Bio je tu sin esesovca na dužnosti koji je došao u logor da poseti oca. Ali dete je dete, a pravilo ovog posebnog mesta je bilo da sva deca moraju umreti. Tako je on morao nositi oznaku oko vrata “da ga ne bi zgrabili i bacili u gasnu komoru”.

Bio je tu zatvorenik koji je držao one koji su bili izabrani da ih “medicinski bolničar” Kler ubije inekcijama fenola. Otvorila su se vrata i ušao je zatvorenikov otac. Kad je sve bilo gotovo: “Plakao sam i sam izneo svoga oca.” Sledećeg dana Kler ga je pitao zašto je plakao; a da mu je odmah rekao, on Kler “bi njegovom ocu poštedeo život”. Zašto mu zatvorenik nije rekao? Nije valjda da se bojao njega, Klera? Kakva zabluda. Kler je bio u tako dobrom raspoloženju.

I najzad, bila je tu žena koja je iz Majamija došla u Frankfurt da svedoči pošto je u novinama videla ime Dr. Lukasa. “Interesuje me čovek koji je ubio moju majku i porodicu.” Ispričala je kako se to desilo. Stigla je iz Mađarske maja 1944. “Nosila sam bebu u rukama. Rekli su da majke moraju ostati sa decom, zato mi je majka dala bebu i obukla me tako da izgledam starija. [Majka je za ruku držala treće dete.] Kad me je Dr. Lukas video verovatno je shvatio da dete nije moje. Oduzeo mi je dete i gurnuo ga u ruke mojoj majci.” Sud je odmah znao istinu. “Da niste možda skupili hrabrost i pokušali da spasete svedokinju?” Lukas je, nakon izvesne pauze, sve porekao. A žena, očito još uvek neupućena u pravila Aušvica (sve majke sa decom su odmah odvođene u gasne komore), napustila je sudnicu nesvesna da je ona koja je ovde došla da vidi ubicu svoje porodice srela čoveka koji joj je spasao život. Eto šta se dešava kad ljudi odluče da svet postave na glavu.

Iz knjige Hane Arent, Auschwitz on Trial, Responsibility and Judgment (p. 227-256), Schocken Books, New York 2003.

Preveo sa engleskog Branislav Dujmić

Peščanik.net, 19.05.2011.

———–    

  1.  Sybille Bedford, Observer (London), 5. januar 1964.
  2. Vidi Economist (London), 23. jul 1966.