„Učinićemo sve što je potrebno“, rekao je ministar finansija. Nažalost, Rishi Sunak nije u poziciji da učini ono što nam je sada potrebno – ili bar još nije. Kriza koju je izazvao virus Covid-19 zaustavila je ekonomski rast – u Britaniji i širom sveta – na sasvim nov način sa kojim nemamo prethodnih iskustava.
Ono što Sunaku u ovom trenutku treba jeste neka vrsta anti-kapitalističke imaginacije. Da bi primereno reagovala na krizu, država mora preuzeti kontrolu nad ekonomijom. Ali ona ne zna kako se to radi. Nije u pitanju samo nedostatak znanja i iskustva u upravljanju krizama; u ovom slučaju problem je ideološke prirode.
Pogledajmo mere koje su ministarstvo finansija i centralna banka u Britaniji dosad preduzeli. U novom budžetu objavljenom 11. marta, Sunak je 12 milijardi funti namenio za rešavanje „privremenog poremećaja“ izazvanog pandemijom, uglavnom kroz smanjivanje obaveza kompanija, pružanje finansijske pomoći malim preduzećima i odvajanje 2 milijarde za pokrivanje troškova bolovanja. Takođe, centralna banka je spustila kamatnu stopu (sa 0,75) na 0,25 odsto i odobrila poslovnim bankama korišćenje 190 milijardi funti rezervisanih za kreditiranje preduzeća.
Posle dve sedmice oklevanja i predomišljanja, ministarstvo finansija je 17. marta objavilo radikalniji paket mera. Država se obavezala da obezbedi 330 milijardi funti povoljnih kredita za finansiranje velikih kompanija, što će rasteretiti bankarski sistem, od koga se zauzvrat očekuje da osigura povoljne kredite za mala preduzeća.
Nije bilo reči o uvećanju sredstava za pokrivanje troškova bolovanja, mogućim rešenjima za ljude koji neće moći da plate stanarinu ili značajnijoj pomoći za desetine hiljada radnika u pabovima, restoranima i industriji zabave koji su ostali bez posla. Sunak je samo natuknuo mogućnost obuhvatnijih „fiskalnih mera“ koje treba da spreče masovne otkaze i dodao da ne želi da izmišlja ništa novo, jer moramo koristiti postojeće mehanizme i delovati odmah.
Upravo u tome je problem. Postojeći mehanizmi neće dati rezultate jer ovo nije uobičajena kriza. Kao i ministar finansija Alistair Darling 2008. Sunak uporno ponavlja da će se „ekonomija oporaviti“ jer ima solidne temelje. Tako većina ljudi razmišlja o ekonomskim šokovima koje pamtimo. Većina veruje da postoji „realna ekonomija“ supermarketa, kafića, bolnica i univerziteta – i negde visoko iznad nje nedodirljiva finansijska ekonomija koja se bavi rizičnim poslovima i proizvodi dobit za bogate. I s vremena na vreme nešto zabrlja.
U vreme krize 2008. činilo se da se upravo ta finansijska „nadgradnja“ urušila i pala na stubove koji je inače nose, ali sama građevina – mada oštećena – ostala je stabilna, pa je krov na kraju popravljen. Ako prihvatimo ovu analogiju, problem je u tome što se ovog puta ne ruši krov već sami noseći stubovi.
Kapitalizam, kao i svi prethodni ekonomski sistemi, izgrađen je ljudskim radom. Prinuđeni smo da ujutro ustanemo iz kreveta, guramo se u javnom prevozu, slušamo naređenja direktora i pridržavamo se discipline radnog vremena. Kada se radni dan završi, okupljamo se u pabovima, igramo mali fudbal ili izlazimo na večeru i tako nastavljamo da generišemo dobit za kapital koji je neko drugi investirao.
Neočekivano, taj lanac prinude, nagrade i eksploatacije raskinut je u trenutku epidemiološke istine: da bismo izbegli masovno umiranje stanovništva, možda čak i do 750.000 ljudi, ne smemo više da idemo na posao, ulazimo u javni prevoz ili posećujemo pabove, teretane, pozorišta i restorane.
Epidemiji će doći kraj, ali nastale posledice će biti trajne. Zato što današnji finansijski sistem nije samo „nadgradnja“: u poslednjih 40 godina on je postao noseća struktura kapitalizma.
U razvijenom društvu poput našeg svaki aspekt ljudskog života je finansijalizovan. To jest, članarine koje naplaćuje moja teretana, promet u mom lokalnom pabu, prihod Starbucksa, karte za autobus i metro koje plaćam – sve je upakovano u finansijske instrumente u koje investira komplikovana mreža banaka, investicionih fondova i osiguravajućih društava da bi generisala profit.
Ako se članstvo u teretani otkaže, ako Starbucks objavi gubitak, ako se pab zatvori i, nadasve, ako se radnici ne pojave na poslu, čitav finansijski sistem je ugrožen na načine koje ne možemo ni da zamislimo, jer više od polovine tog sistema operiše u takozvanom „sivom bankarskom sistemu“, gotovo neregulisanoj i neprozirnoj mreži koja je od krize 2008. nagomilala 52 triliona dolara finansijskih sredstava. Ali takozvana „sredstva“ su zapravo samo projektovana i očekivana dobit koju bi trebalo da proizvedu lanci restorana, osiguravajuća društva, avio-kompanije i tako dalje – sve ono što bi uskoro moglo propasti.
Ako imamo u vidu moguće rizike, 330 milijardi funti povoljnih kredita i 190 milijardi funti bankarskih rezervi nisu ni približno dovoljni. Očekuje se da će ministarstvo finansija pokušati da reši problem otkaza olakšavanjem pristupa i uvećanjem beneficija za nezaposlene, ali bojim se da ni to neće biti dovoljno.
Potrebno nam je teško naoružanje: koliko teško, to ćemo početi da shvatamo kada priznamo sebi da pravila po kojima smo dosad igrali više ne važe. Možemo da zaboravimo na procene Uprave za budžetsku odgovornost da će rast BDP-a ove godine iznositi 1,1 a sledeće 1,8 odsto. Procena da zaduženost neće premašiti 66,7 milijardi funti takođe je besmislena. Umesto da se sa sadašnjih 80,6 odsto BDP-a smanji za 5 procenata, deficit će najverovatnije porasti, dok će se BDP smanjiti.
Problem je u tome što temelji naše ekonomije uopšte nisu „solidni“: rast posle 2008. generisan je zaduživanjem – preduzeća, domaćinstava, države – i emitovanjem onih 20 triliona dolara besplatnog novca koji su centralne banke pustile u sistem.
U fizičkoj borbi da zaustavimo širenje virusa i ekonomskoj borbi da sprečimo finansijsku katastrofu potrebno nam je upravo ono što su mnoge prethodne vlade, jedna za drugom, odbacivale i zanemarivale: a to je planiranje. Keir Starmer je rekao da borbu protiv virusa treba da koordinira Državni savet za vanredne situacije. Znate li šta je to? Naravno da ne znate, zato što je u eri slobodnog tržišta i vere da su tržišni mehanizmi i minimalne intervencije vlade lek za svaki problem ta funkcija državne uprave praktično odumrla. A Starmer je u pravu: moramo aktivirati sve funkcije države, kao što su druge zemlje već učinile. Kada je potrebno, treba izdavati naređenja, a ne samo preporuke za promenu ponašanja.
Na primer, u situaciji kada nam nedostaju respiratori, država može jednostavno suspendovati prava intelektualne svojine proizvođača, objaviti tehničku dokumentaciju i naložiti da ono malo što je ostalo od lake industrije bude usmereno na proizvodnju medicinske opreme, kao da smo u ratu.
Što se tiče paketa za spas ekonomije, „učiniti sve što je potrebno“ u ovom trenutku znači zadužiti se koliko je potrebno, to jest odštampati dovoljno novca da se otkupe svi dugovi države, banaka, domaćinstava i korporacija.
Tako bi državni dug premašio 100 odsto BDP-a, a njegova monetizacija od strane centralne banke, kao što tradicionalno biva, proizvela bi rizik napada na funtu i odliva kapitala. Ako se to dogodi, imamo na raspolaganju još jednu tradicionalnu meru – kontrolu kretanja kapitala.
Dopadalo se to vama ili ne, završićemo sa ekonomijom kojoj je potrebna značajna potpora države i sa državnom upravom koja ima kontrolu nad privatnim sektorom i vodi računa da svako dobije dovoljno da može da preživi: što pre prihvatimo tu činjenicu i što pre generacija političara odgajanih na doktrinama neoliberalizma nauči kako da odgovori novom izazovu, to bolje za sve nas.
Socijalna cena iskušenja kroz koja ćemo morati da prođemo kretaće se u dva pravca: preduzete mere moraju biti univerzalne i moraju redistribuirati moć i bogatstvo odozgo naniže, umesto odozdo naviše. Kada bude spremna, vakcina za Covid-19 mora se staviti u javni domen na principima otvorenog pristupa i mora se proizvoditi generički. Starija populacija, trudnice i druge visokorizične grupe moraju biti prve u redu da je prime. Skupe privatne klinike u Ulici Harli stajaće u istom redu kao i svi ostali.
Ali, kada se sve ovo okonča, kapitalizam neće moći da se vrati u pređašnju normalu. Jer ovo nije bio „egzogeni šok“ – kao da je asteroid pogodio inače bezgrešnu planetu. Sumanuta i haotična urbanizacija globalnog juga, seča šuma i razaranje prirodnih staništa već dugo proizvode talas za talasom zoonotičnih virusa.
Elite ne haju za to što novi virusi najteže pogađaju društva sa nerazvijenim sistemima javnog zdravstva, lošim sanitarnim i stambenim uslovima, kao i pojedince sa pridruženim bolestima poput astme, srčanih oboljenja i dijabetesa, što takođe nije slučajnost. Sve je to proizvod sistema koji nazivamo kapitalizmom.
Dobro je pomoći avio-kompanijama – što svakako treba učiniti kroz delimičnu nacionalizaciju. Ali kada sve bude gotovo, šta mislite, ko će kupiti njihove deonice, ako ne sprovedemo temeljne promene, uključujući i promene u standardima javnog zdravstva, u Britaniji i širom sveta?
Posle epidemije kuge u 14. veku, koja je broj stanovnika Evrope smanjila za trećinu, ekonomski sistem feudalizma bio je osuđen na propast. Pišući o bunama koje su usledile, Samuel Kline Cohn (Žudnja za slobodom) opisuje izlazak iz stanja „potpunog beznađa i straha i rađanje nove samosvesti kod seljaka, zanatlija i radnika, uverenih da i oni mogu menjati svet i preoblikovati društvene i političke uslove sopstvenog života“.
Danas nismo suočeni sa fizičkom katastrofom kakva se odigrala 40-ih godina 14. veka – ali katastrofu bi mogla proizvesti naša komplikovana i finansijalizovana ekonomija. Potreban nam je nov ekonomski sistem koji će kao najviše prioritete postaviti javno zdravlje i blagostanje ljudi i uravnotežiti naš odnos sa planetom. Zadatak levice je da takav sistem zamisli i sprovede u delo.
New Statesman, 18.03.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 25.03.2020.
KORONA