Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Ako su prognoze tačne, na jesen nas čeka slom tržišta rada u Velikoj Britaniji. Nezaposlenost će svakako višestruko porasti, pitanje je samo koliko (Kancelarija za budžetsku odgovornost procenjuje da će se utrostručiti i skočiti sa 3,9 na 12 odsto). Kada u oktobru istekne program pomoći ministra finansija Rishija Sunaka za isplatu plata radnicima koji nemaju šta da rade, mnoga preduzeća će se naći ispod linije održivosti. Bonus za zaštitu radnih mesta – 1.000 funti koje poslodavci dobijaju po svakom zaposlenom koga zadrže do januara sledeće godine – samo će pomeriti ivicu ambisa u ne tako daleku budućnost, a pitanje je da li će i u tome uspeti.

Kao i 30-ih godina 20. veka, trenutak velike odluke se približava. Sistem socijalne zaštite postoji, ali uz stopu nezaposlenosti od 12 odsto ne može zadovoljiti tražnju. A produživanjem programa ekonomske pomoći za poslodavce troši se novac koji je neophodan za obnovu privrede. Čak i ako bi se pomoć ograničila samo na određene sektore, kao što predlažu laburisti, osnovni problem ostao bi nerešen. Za opstanak u svetu posle pandemije neophodna nam drugačija ekonomska struktura.

Konvencionalna mudrost kaže da isplate ljudima koji ne rade treba ukinuti, a novac iskoristiti za otvaranje novih radnih mesta, u novim sektorima, u procesu kojim bi se britanska ekonomija temeljno restrukturisala. Ali otvaranje novih radnih mesta nije više tako jednostavan zadatak. Britanska radna snaga je pretežno koncentrisana u loše plaćenim zanimanjima u sektoru usluga. Da bi se nekoliko miliona takvih radnika prevelo u obnovljenu zelenu industriju koja će uvećati količine energije dobijene od sunca i vetra i uvesti zeleni sistem javnog transporta potrebno je dosta vremena.

Argumenti u prilog uvođenju univerzalnog osnovnog dohotka i dalje su u opticaju. Sistem univerzalnog osnovnog dohotka predviđa da država svakom građaninu godišnje isplaćuje određeni iznos ne postavljajući prethodne uslove, bez provera imovinskog stanja ili dokaza prethodnog učešća i doprinosa sistemu. To je novac koji dobijamo zato što postojimo, a ne zato što radimo.

Ali među vodećim političarima nema gotovo nikoga ko podržava takvu ideju (laburisti su je odbacili na početku krize). Tri glavna tipa argumenta koje iznose kritičari ovog sistema apostrofiraju probleme principa, troškova i relativne koristi.

Laburisti i sindikalni aktivisti odbacuju univerzalni osnovni dohodak jer se kosi sa njihovim temeljnim načelima i verom da plaćeni rad mora biti glavni put kojim pripadnici radničke klase ostvaruju pristojan i prosperitetan život. Zato se protive svim rešenjima koja dohodak odvajaju od rada. U brošuri sindikata GMB pod naslovom Svakodnevni rad, koju potpisuju poslanica Rachel Reeves i Mary Reader iz Instituta za politike obrazovanja, izložena je alternativna vizija: moramo se pomiriti sa činjenicom da je otvaranje novih i dobro plaćenih radnih mesta za visokokvalifikovanu radnu veoma težak i spor proces i moramo se fokusirati na podizanje plata i standarda rada u takozvanoj „svakodnevnoj ekonomiji“, tamo gde je koncentrisan najveći deo nekvalifikovane radne snage.

Protivnici univerzalnog dohotka koji potežu argument troškova obično govore o bruto iznosima potrebnim da se ideja sprovede u delo. Predloženi iznos dohotka množi se sa brojem odraslih stanovnika. Da bi 36 miliona ljudi primilo dohodak od 7.000 funti treba spremiti čak 252 milijarde funti – a ukupan godišnji budžet kojim sada raspolažemo iznosi 851 milijardu.

Kritičari koji osporavaju efikasnost ovog sistema i stvarnu korist koju donosi obično tvrde da bi bilo pametnije iskoristiti taj novac za finansiranje univerzalnih osnovnih usluga – kao što su besplatan javni prevoz, jeftini stanovi, besplatno obrazovanje, čak i besplatna hrana. Autori izveštaja Mreže za društveni prosperitet iz 2017. tvrde da je to izvodljivo uz trošak od svega 45 milijardi funti – a pritom ne bismo ugrozili vezu rada i dohotka.

Međutim, istraživanje koje je u julu objavio ekonomista Karl Widerquist sa Univerziteta Džordžtaun pokazuje da cena univerzalnog osnovnog dohotka u Velikoj Britaniji može biti znatno niža. Koristeći mikrosimulacijski model neto troškova, Widerquist je izračunao da za 67 milijardi funti možemo obezbediti godišnji dohodak od 7.706 funti za svaku odraslu osobu i dodatak od 3.853 funte za svako dete. To se postiže uvođenjem efektivne poreske stope od 50 odsto za sve korisnike – tako da oni praktično „sami plaćaju“ deo iznosa – kao i zaštitom dohotka najsiromašnijih. Widerquist je izračunao da bi od takvog aranžmana imale koristi sve porodice koje zarađuju manje od 32.000 funti godišnje – što je „većina domaćinstva u donjih 70 odsto distribucije dohotka u Velikoj Britaniji“.

Naravno, njegovi nalazi se mogu osporavati, ali jedna od prednosti mikrosimulacijskog modela je odustajanje od „paušalnog pristupa“ libertarijanskih zagovornika univerzalnog osnovnog dohotka koji bi ukinuli socijalnu pomoć u svim oblicima i svima podelili jednake iznose. Widerquist je svoj model gradio oslanjajući se na postojeći britanski sistem poreza i beneficija, zadržavajući neke od imovinskih provera i uslovljavanja (na primer, kod pružanja pomoći za pokrivanje troškova stanovanja), ali pri čemu bi sistem socijalne pomoć u sadašnjem obliku bio ukinut.

Kao što sam tvrdio u knjizi Postkapitalizam: vodič za budućnost, univerzalni osnovni dohodak nije lek za sve boljke, kao što mnogi od njegovih vatrenih zagovornika veruju, i ne bi ga trebalo shvatati kao meru za periode krize ili kao alternativni sistem socijalne pomoći, već kao jednokratnu i privremenu meru koja treba da doprinese ubrzanoj automatizaciji društva i skraćivanju radnog vremena.

U svakom slučaju, bilo da račun iznosi 67 ili 252 milijarde funti, buduća ekonomska vrednost koju stvara visoko automatizovano društvo neće biti dovoljna da generiše poresku osnovu dovoljno široku da podnese univerzalni osnovni dohodak: veliki delovi „svakodnevnog“ privređivanja odvijaće se izvan tržišta, kroz saradnju i kooperaciju. Rad koji obavljamo jedni za druge i novac od koga živimo moraće da se razdvoje.

Ipak, neke zemlje već koriste „novac koji se baca iz aviona“ kao kratkoročnu meru – u obliku čekova koje deli država, kao u SAD, ili pokrivanjem troškova za plate za period odsustva sa posla, kao u Velikoj Britaniji. Pitanje je koju vrstu antikriznih mera treba razvijati i sa kakvim konačnim ciljem? Tridesetih godina 20. veka odgovor je bio jednostavan: obustavite isplate milionima ljudi bez posla i iskoristite novac za investicije u puteve, pristupačne stanove i, konačno, naoružanje.

U Britaniji, gde je sistem socijalne zaštite dehumanizovan i deformisan, čak i skroman iznos univerzalnog dohotka koji bi se obezbedio kada se ukinu uslovljavanja za pristup poreskim olakšicama i socijalnoj pomoći stvorio bi mnogo sigurniju i pravičniju mrežu socijalne zaštite za stanovništvo koje čekaju godine nesigurnosti radnih mesta.

Pošto konačni cilj, po mom uverenju, treba da bude zamena modela prilagođenog slabo plaćenim poslovima i niskim kvalifikacijama modelom koji osigurava visok stepen zaštite uz kraće radno vreme, verujem da na socijalnom planu model univerzalnih osnovnih usluga donosi više koristi nego godišnje isplate minimalne pomoći. Ali delotvoran sistem univerzalnih osnovnih usluga morao bi biti radikalniji od onoga što je predloženo u brošuri Mreže za društveni prosperitet i trebalo bi da uključuje besplatan internet i telefon, besplatan javni prevoz i opsežan program izgradnje socijalnih stanova sa subvencionisanim rentama – to bi bio minimum.

Moja zamerka ljudima koji umesto toga predlažu politike i mere za podršku „svakodnevnoj ekonomiji“ jeste to što ne nude jasnu izlaznu strategiju niti imaju predstavu kako bi očekivana poboljšanja trebalo da se ostvare. Konačni proizvod njihovih mera je trajno neizvesna tržišna ekonomija u kojoj se reforme na tržištu rada svode na to da se radni dan vozača Amazona i negovateljica učine donekle podnošljivijima.

Kako postići sve to usred pandemije koja ugrožava već niske dohotke zaposlenih, kao i pet miliona samozaposlenih? Logično rešenje za period posle krize bilo bi ulaganje stotina milijardi u zelenu energiju, transport i infrastrukturu, te usmeravanje novih generacija diplomaca na istraživanje i razvoj koji su potrebni da se to ostvari.

U ekonomiji kao što je naša, pretpostavka da će tržište (pod dirigentskom palicom države) samo od sebe proizvesti milione dobro plaćenih poslova za visokokvalifikovanu radnu snagu je zaista smešna. Mnogo je verovatnije da je neka kombinacija univerzalnog osnovnog dohotka i univerzalnih osnovnih usluga jedini način da se u ovom trenutku zaštite potrošnja i životni standard – a ako su Widerquistove procene bar približno tačne, neto troškovi bi bili znatno niži od očekivanih.

New Statesman, 22.07.2020.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 19.08.2020.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU