Muzej istorije Jugoslavije (MIJ), foto Peščanik

Muzej istorije Jugoslavije (MIJ), foto Peščanik

Prošlonedeljni jednodnevni “izlet” premijera Aleksandra Vučića u Torino, gde se sastao sa “drugim čovekom” Fiat Chrysler automobila (FCA) Alfredom Altavilom i razgovarao o tekućoj redukciji proizvodnje u kragujevačkom preduzeću Fiat Srbija, završio se već poznatom porukom da “Fiat ostaje u Srbiji”.

Jer, kako je saopšteno, zašto bi ova firma napuštala fabriku u koju je investirala 1,3 milijarde evra i koja proizvodi tip automobila (500L) koji je i dalje najprodavaniji u svojoj klasi na evropskom tržištu. To što se sada u Kragujevcu proizvodi daleko manje automobila od projektovanog kapaciteta (300.000 jedinica), kao što je i ovoga puta, a i ranije, naglašeno iz same firme, posledica je smanjene prodaje u Severnoj Americi i na nekim drugim tržištima i zbog toga se ukida treća smena u proizvodnji (što znači da se otpušta oko 900 radnika). A u tržišnoj ekonomiji, vredi li na to uopšte i podsećati, ne proizvodi se ono što se ne prodaje.

U ovom slučaju, načelno, ni sa “najneoliberalnije” tačke gledišta – ne može se Vučiću zameriti što je prošlonedeljnim skokom u Torino u ovaj industrijski problem umešao i autoritet predsednika Vlade Srbije jer je upravo država Srbija suvlasnik kragujevačke fabrike automobila, pa je logično da se vodeći čovek izvršne državne vlasti kod vrha FCA obavesti kako idu poslovi u gazdovanju zajedničkom firmom i kakvi su njeni dalji planovi u Srbiji u trenutku izvesnog posustajanja plasmana robe koju ona liferuje.

Dakle, nije problem što je Vučić išao u Torino, tim pre što tamo, čini se, nije obećao ništa više nego uzajamno ispunjenje ugovornih obaveza osnivača kompanije FCA Srbija, a taj desetogodišnji ugovor ističe u jesen 2018. godine. Do tada FCA, koja se izgleda nije obavezala da radi u tri smene u Srbiji, očigledno nema nameru da donosi odluku o uvođenju u proizvodnju novog modela automobila u Kragujevcu. No, do isteka ovog ugovora FCA će, čini se, od srpske strane tražiti da ispuni svoje ne male ugovorne obaveze, koje dosad nije ispunila. Reč je o spajanju Kragujevca auto-putem s Koridorom 10 i o rekonstrukciji pruge Lapovo – Kragujevac – Kraljevo (spoju sa prugom Beograd – Bar).

Šta je zanimljivo u ovoj, našoj javnosti već uglavnom dobro poznatoj priči, kojoj su aktuelnost i političku temperaturu dali pre svega radnički sindikati iz Fiat Srbije svojim povikom da se “u srcu Šumadije” otpuštaju radnici i da Italijani neće da pokrenu proizvodnju nekog novog modela koji bi se, valjda, bolje prodavao od F 500L, pa su, dakako, u pomoć pozvali sverešavajućeg premijera Vučića?

Prvi problem državnog suvlasništva u firmi koja zavisi od “ćudi tržišta” je u tome što privatni preduzimači imaju “pravo na neuspeh”, a država teorijski nema to pravo. To jest nema pravo da bez “mandata naroda” gubitke nekog privrednog poduhvata “socijalizuje” preko svog budžetskog mehanizma (u krajnjoj liniji “mehanizma javnog duga”). Ako bismo dalje mudrovali na ovu notornu temu, država se u ovakvim slučajevima nalazi u svojevrsnom “prividnom sukobu interesa”. Kao “suvlasnik” neke firme, ona na jednoj strani ima interes da u toj firmi ostvari profit po svaku cenu, pa i po cenu “nacionalnih interesa” (ma šta to značilo), dok na drugoj strani, zarad tih “nacionalnih interesa” ima načelno ovlašćenje da “socijalizuje gubitke” svog preduzeća pošto “ništa ne sme biti iznad nacionalnih interesa”.

Uprošćeno, u ovom slučaju, ovdašnje “nacionalne stranke” pokušavaju da ispeglaju taj prividni “sukob interesa” Srbije tako što mistifikuju već banalnu “šargarepu” Evroazijske ekonomske unije – da će “na predlog predsednika Putina” omogućiti bescarinsku prodaju “fiata 500L” na području EEU iako nije reč o proizvodu koji se sastoji od delova proizvedenih u Srbiji (što je uslov za takvu bescarinsku prodaju srpskih proizvoda na tržištu Rusije prema poznatom sporazumu SRJ i Ruske Federacije iz 2000. godine).

Ispada, hajde da opet uprostimo vodeću poruku, da ćemo, ako se okrenemo ka EEU umesto što se držimo orijentacije ka EU, tamo moći bolje da prodajemo automobile iz srca Šumadije, pa će i državi biti lakše, a radnici neće biti otpuštani. Sve to je doista banalno i nema veze sa ekonomskom stvarnošću ni u Srbiji, ni u EEU, ni u EU. Zbog toga bi Srbija već danas, pre svega, trebalo da razmišlja kako sutra da proda svoj udeo u kragujevačkoj fabrici.

Novi magazin, 08.07.2016.

Peščanik.net, 08.07.2016.